Mišna i Božji Zakon dat Mojsiju

„POČINJEMO s utiskom da se priključujemo razgovoru koji već dugo traje, o temama koje nikada ne možemo pojmiti... osećamo se kao da smo u jednoj čekaonici na nekom udaljenom aerodromu. Razumemo reči koje ljudi izgovaraju, ali smo zbunjeni time šta misle i šta ih interesuje, i iznad svega, hitnošću u njihovim glasovima.“ Ovako jevrejski izučavalac Jakob Nojsner opisuje osećanja koja bi čitači mogli imati kada Mišnu prvi put uzmu u ruke. Nojsner dodaje: „Mišna ne počinje nigde. Završava se naglo.“

Danijel Džeremi Silver, u knjizi A History of Judaism, Mišnu naziva „osnovnim tekstom ravinskog judaizma“. Zapravo, on dalje komentariše: „Mišna je zamenila Bibliju kao jezgro nastavnog plana za produžetak [jevrejskog] obrazovanja.“ Zašto bi knjiga s tako nerazgovetnim stilom postala tako značajna?

Deo odgovora nalazi se u sledećoj izjavi datoj u Mišni: „Mojsije primi Nauk sa Sinaja, i predade ga Jhošui a Jhošua starcima a starci prorocima a proroci ga predadoše članovima Velikog sabora“ (Avot 1:1). Mišna tvrdi da se bavi informacijama koje su na planini Sinaj bile predate Mojsiju — to jest da se bavi nepisanim delom Božjeg Zakona datog Izraelu. Na ljude velikog sabora (kasnije nazvanog Sinedrion) gledalo se kao na deo duge linije mudrih izučavalaca, to jest mudraca, koji su izvesna učenja prenosili usmenim putem s generacije na generaciju, sve dok ona na kraju nisu bila ubeležena u Mišnu. Ali da li je to na osnovu činjenica? Ko je u stvari i zašto napisao Mišnu? Da li njen sadržaj vuče korene od Mojsija na Sinaju? Da li ima značaja za nas danas?

Judaizam bez hrama

Verovanje u usmeni božanski zakon dat kao dodatak pisanom Mojsijevom zakonu, nije bilo poznato kada je pod nadahnućem bilo zapisivano Pismoa (Izlazak 34:27). Vekovima i vekovima kasnije, fariseji su bili grupa unutar judaizma koja je razradila i podupirala ovaj koncept usmenog božanskog zakona. Tokom prvog veka naše ere, sadukeji i drugi Jevreji opirali su se ovom nebiblijskom učenju. Međutim, sve dok je hram u Jerusalimu bio središte obožavanja za Jevreje, sporno pitanje usmenog zakona bilo je sporedno. Obožavanje u hramu pružalo je uređenje i određenu meru stabilnosti životu svakog Jevrejina.

Međutim, 70. n. e., jevrejski narod se suočio s religioznom krizom nezamislivih razmera. Rimske legije su razorile Jerusalim, i preko milion Jevreja bilo je pobijeno. Hrama, središta njihovog duhovnog života, nije više bilo. Živeti po Mojsijevom zakonu, po kojem se zahtevaju žrtve i sveštenička služba u hramu, bilo je nemoguće. Nestao je kamen temeljac judaizma. Izučavalac Talmuda Adin Stajnsalc piše: „Razorenje... 70. n. e. učinilo je reizgradnju celokupne građe religioznog života jednom neodložnom potrebom.“ I oni su je ponovo izgradili.

Čak i pre razorenja hrama, Johanan ben Zakaj, jedan uvaženi učenik farisejskog vođe Hilela, dobio je dozvolu od Vespazijana (koji će ubrzo postati imperator) da duhovno središte judaizma i Sinedrion premesti iz Jerusalima u Javne. Kao što Stajnsalc objašnjava, nakon razorenja Jerusalima, Johanan ben Zakaj se „suočio sa izazovom osnivanja jednog novog središta za narod i pomaganja da se oni prilagode novim okolnostima, tako što bi se religiozni žar morao skrenuti na drugu žižnu tačku sada kada je Hram prestao da postoji“. Ta nova žižna tačka bila je usmeni zakon.

Sa hramom u ruševinama, sadukeji i druge jevrejske sekte nisu imali da ponude nikakvu uverljivu alternativu. Fariseji su postali jevrejska glavna struja, zadobijajući protivnike. Naglašavajući jedinstvo, vodeći ravi prestali su da se nazivaju farisejima, što je izraz ispunjen sektaškim i stranačkim konotacijama. Postali su poznati jednostavno kao ravi, „izraelski mudraci“. Ovi mudraci stvorili su nekakvu strukturu da bi smestili svoj koncept usmenog zakona. To bi bila nekakva duhovna tvorevina koja je daleko manje ranjiva na ljudski napad nego što je to bio hram.

Učvršćivanje usmenog zakona

Iako je ravinska akademija u Javneu (40 kilometara zapadno od Jerusalima) sada bila glavno središte, druge akademije koje su naučavale usmeni zakon počele su da niču po celom Izraelu, čak skroz do Vavilona i Rima. Međutim, to je stvorilo problem. Stajnsalc obrazlaže: „Sve dotle dok su svi mudraci bili zajedno okupljeni i dok je najvažniji zadatak izučavanja obavljala jedna grupa ljudi [u Jerusalimu], jedinstvenost predanja bila je očuvana. Ali uvećavanje broja učitelja i osnivanje odvojenih škola stvorili su... pretek formi i načina izražavanja.“

Učitelji usmenog zakona nazvani su tanaiti, što je pojam koji ima aramejski koren, a znači „učiti“, „ponavljati“ ili „poučavati“. To ističe njihov metod učenja i naučavanja usmenog zakona intenzivnim ponavljanjem i učenjem napamet. Da bi olakšali pamćenje usmenih predanja, svaka odluka odnosno predanje bilo je razloženo na kratke, koncizne izraze. Što manje reči, to bolje. Težilo se za stilizovanom, poetskom formom, i izrazi su se pojali to jest pevali. Pa ipak, ove odluke su bile zbrkane, i naveliko su varirale od učitelja do učitelja.

Prvi ravi koji je dao konkretnu formu i građu mnogim različitim usmenim predanjima bio je Akiva ben Josef (o. 50-135. n. e.). O njemu, Stajnsalc piše: „Njegovi savremenici uporedili su njegovu delatnost s poslom radnika koji ide na polje i u svoju košaricu trpa sve odreda što nađe, zatim se vraća kući i to raspoređuje po vrstama. Akiva je proučavao brojne raštrkane teme i klasifikovao ih u zasebne kategorije.“

Drugog veka n. e. — preko 60 godina nakon razorenja Jerusalima — drugi veliki jevrejski ustanak protiv Rima predvodio je Bar-Kohba. Još jednom, pobuna je dovela do katastrofe. Akiva i mnogi njegovi učenici bili su među skoro milion nastradalih Jevreja. Svi izgledi za reizgradnju hrama bili su satrti, jer je rimski imperator Hadrijan objavio da Jevreji ne mogu ulaziti u Jerusalim, sem na godišnjicu razorenja hrama.

Tanaiti koji su živeli posle Akive nikada nisu videli hram u Jerusalimu. Ali, strukturni obrazac proučavanja u predanjima usmenog zakona postao je njihov „hram“, ili središte obožavanja. Posao koji su započeli Akiva i njegovi učenici za utvrđivanje ovog sklopa usmenog zakona, nastavio je poslednji tanait, Juda Hanasi.

Osnove za Mišnu

Juda Hanasi je bio potomak Hilela i Gamalila.b Rođen u vreme Bar-Kohbovog ustanka, pred kraj drugog i početkom trećeg veka n. e. postao je poglavar jevrejske zajednice u Izraelu. Titula Hanasi znači „knez“, što ukazuje na status koji je imao u očima drugih Jevreja. Na njega se često ukazuje jednostavno sa ravi. Juda Hanasi je predsedavao i svojom akademijom i Sinedrionom, prvo u Vet Šearimu, a kasnije u Seforisu u Galileji.

Uviđajući da bi budući sukobi s Rimom mogli ugroziti i samo prenošenje usmenog zakona, Juda Hanasi je odlučio da pruži jednu građu koja bi zasigurala njegovo očuvanje. Na svojoj akademiji je okupio najistaknutije izučavaoce svojih dana. Raspravljalo se o svakoj tački i tradiciji iz usmenog zakona. Završne reči ovih rasprava bile su združene u neverovatno koncizne fraze, sledeći strogi obrazac hebrejske poetske proze.

Ove završne reči uređene su u šest glavnih delova, to jest redova, prema glavnim temama. Juda ih je nadalje podelio na 63 odeljka, to jest traktata. Duhovno zdanje sada je bilo gotovo. Do tada su takva predanja uvek bila usmeno prenošena. Ali, kao dodatna zaštita, preduzet je završni revolucionarni korak — da se sve stavi na papir. Ova impresivna, nova, pisana građa koja je smestila usmeni zakon nazvana je Mišna. Naziv Mišna dolazi od hebrejskog korena šana, što znači „ponavljati“, „učiti“ ili „poučavati“. To je isto što i na aramejskom tena, od čega potiče tanait, pojam koji se primenjivao na učitelje Mišne.

Svrha Mišne nije bila da postavi jedan konačan zbornik zakona. Ona se više bavila izuzecima, pretpostavljajući da čitač zna osnovna načela. Zapravo, ona je sumirala ono o čemu se raspravljalo i što se naučavalo na ravinskim akademijama za vreme Jude Hanasija. Mišna je trebalo da bude jedan kratak pregled usmenog zakona za daljnu debatu, jedna kosturna forma, to jest osnovna građa na kojoj se gradi.

Umesto da otkriva nešto od onoga što je dato Mojsiju na gori Sinaj, Mišna pruža uvid u razvoj usmenog zakona, jednog koncepta koji su započeli fariseji. Informacije zabeležene u Mišni bacaju izvesno svetlo na izjave u Hrišćanskim grčkim pismima i na određene rasprave između Isusa Hrista i fariseja. Međutim, potrebna je opreznost, jer ideje koje se nalaze u Mišni odražavaju gledišta Jevreja iz drugog veka n. e. Mišna je most između doba drugog hrama i Talmuda.

[Fusnote]

[Okvir na 26. strani]

PODELA MIŠNE

Mišna je podeljena u šest redova. Oni se sastoje od 63 manje knjige, ili traktata, podeljene na poglavlja i mišnajote, to jest paragrafe (ne stihove).

1. Z’RAIM (poljoprivredni zakoni)

Ovi traktati obuhvataju rasprave o molitvama koje se izgovaraju nad hranom i stvari koje su povezane s poljoprivredom. Nadalje, ovi zakoni obuhvataju propise za desetak, sveštenička sledovanja, pabirčenje i sabatne godine.

2. MOED (svetkovine, praznici)

Traktati u ovom redu raspravljaju o zakonima koji se odnose na Sabat, Dan pomirenja i druge praznike.

3. NAŠIM (žene, zakon o braku)

U ovim traktatima se raspravlja o braku i razvodu, zavetima, Nazirejima i slučajevima kad se sumnja na preljubu.

4. N’ZIKIN (štete i građanski zakon)

Traktati u ovom redu obrađuju predmete koji se odnose na građanski i imovinski zakon, sudove i kazne, rad sanhedrina, idolopoklonstvo, zakletve i Izreke otaca (Avot).

5. KODAŠIM (žrtve)

Ovi traktati razmatraju odredbe koje se tiču životinjskih prinosa i prinosa žitarica kao i dimenzija hrama.

6. T’HAROT (obredi čišćenja)

Ovaj red se sastoji od traktata koji razmatraju obrednu čistoću, kupanje, pranje ruku, kožne bolesti i nečistoću raznih predmeta.

[Okvir na 28. strani]

MIŠNA I HRIŠĆANSKI GRČKI SPISI

Matej 12:1, 2: „U to vreme iđaše Isus jedne subote kroz useve, a učenici njegovi, gladni, počeše trgati klasje i jesti. Fariseji, videvši to, rekoše mu: Gle, učenici tvoji čine što nije dopušteno činiti u subotu.“ Hebrejski spisi ne zabranjuju ono što su Isusovi učenici uradili. Ali u Mišni nalazimo spisak 39 radnji koje su ravi zabranili na Sabat (Šabat 7:2).

Matej 15:3: „[Isus] im odgovori: Zašto i vi prestupate zapovest Božju za predanja svoja?“ Mišna potvrđuje ovaj stav (Sinedrion 11:3). Čitamo: „Veća strogost se primenjuje na [pridržavanje] reči književnika nego na [pridržavanje] reči [pisanog] Zakona. Ako je neki čovek rekao: ’Ne postoji obaveza u nošenju filakterija‘ tako da on prestupi reči Zakona, nije zgrešio; [ali ako kaže], ’u njima treba da bude pet delova‘, tako da on dodaje rečima književnika, on je grešan“ (Mišna, od Herberta Danbija, 400. stranica).

Efescima 2:14: „Jer je [Isus] mir naš koji oboje sastavi u jedno, i razvali zid rastavljanja, neprijateljstvo.“ Mišna kaže: „Unutar hramske gore bila je rešetkasta ograda (soreg), deset šaka visoka“ (Midot 2:3). Paganima je bilo zabranjeno da pređu preko te tačke i da uđu u unutrašnja dvorišta. Apostol Pavle je na taj zid možda aludirao u figurativnom smislu dok je 60. ili 61. n. e. pisao Efescima, kada je zid još uvek stajao. Simbolični zid je bio savez Zakona, koji je Jevreje dugo odvajao od pagana. Međutim, na temelju Hristove smrti 33. n. e., taj zid je uklonjen.