Hrišćanska neutralnost u svetu uprljanom krvlju
„Ko prolije čovekovu krv, njegovu će krv proliti čovek! Jer je čovek stvoren po Božjoj slici“ (1. Mojsijeva 9:6, NS).
1. Koji nas razvoji svetskih događaja od 1914, teraju na razmišljanje?
U RATOVIMA od 1914. Godine proliveno je more ljudske krvi — više od 100 miliona ljudi izgubilo je živote. A kakav je izgled za budućnost? Kod uništenja dva japanska grada 1945. godine izgubilo je živote 200.000 ljudi; i naposletku, nastala je nova doktrina velesila, koja se prikladno zove ,,MAD“a) (osigurano uzajamno uništenje). Tako je nastala osnova za ravnotežu strahovanja, izgrađena na arsenalima nuklearnog oružja kojim bi se naša Zemlja mogla više puta uništiti. Podmornice unose to đavolsko oružje u okeane, a nedavno nastala pretnja ratom u svemiru povećala je ionako veliku opasnost. Čak i ravnoteža strahovanja sada je u osnovi poljuljana. Ima li uopšte izlaza iz tog ludila?
2. Šta je Isus prorekao za današnje vreme te šta je garantovao hrišćanima?
2 Svakako da ga ima. Ali on neće biti izbor naroda. Isus je prorekao o dilemi u kojoj se sada nalaze narodi: „I biće znaci na suncu, mesecu i zvezdama, a na Zemlji strah će obuzeti narode, tako da neće imati izlaza od huke i morskih talasa, a ljudi će se onesvešćivati od straha i očekivanja onoga što ide na nastanjenu zemlju; jer će nebeske sile biti uzdrmane“. Isus je zaključio to proročanstvo garancijom da će hrišćanima ’koji bdiju uspeti da izbegnu sve ovo što će se zbiti’ (Luka 21:25, 26, 36).
Tražiti mir sa bogom
3. a) Kako narodi služe interesima ’boga ovog sveta’? b) Kako će Jehova da raščisti to sporno pitanje?
3 Nacije — pre svega one koje su naoružane nuklearnim oružjem — bore se za prevlast u svetu, što bi moglo dovesti do uništenja sveta. To služi interesima ’boga ovog svega’. Narodi ’se sakupljaju kao jedan protiv Jehove i njegovog Hrista’, koji je sada ustoličen na nebesima. Kad Jehova naredi, Hrist će razbiti narode gvozdenom palicom. Tada će se ispuniti sledeće proročanstvo: „A Bog, koji pruža mir, uskoro će satrti sotonu pod vašim nogama“ (2. Korinćanima 4:4; Psalam 2:2, 6—9; Rimljanima 16:20, NS).
4. Kako možemo mi da tražimo mir sa Bogom? (1. Petrova 3:11).
4 S naše strane, mi treba da tražimo mir sa tim Bogom. Kako to možemo? Kao prvo, trebamo želeti da usvojimo Božje gledište o svetosti ljudskog života i vrednosti životne krvi koja teče našim venama i arterijama.
5. Koji primeri ukazuju da se Jehova osvećuje za namerno prolivanje krvi?
5 Jehova je Stvoritelj čoveka i divnog krvotoka koji snabdeva ljudsko telo hranljivim materijama da bismo se održali na životu. Bog nikada nije predvideo da se ljudska krv namerno proliva. Kada je Kajin izvršio prvo ubistvo, Jehova je rekao da krv Aveljeva vapi za osvetom. Kasnije kada je Kajinov potomak Lameh postao ubica, poetski se izrazio da treba — ukoliko bi on sam bio ubijen — da se osveti ta krivica za krvoproliće. Tokom vremena nastao je pokvaren svet u kome je preovladavalo nasilje. Jehova je u potopu uništio taj prvi ljudski svet. Jedino je preživela porodica miroljubivog Noja, čije ime znači „počinak“ (1. Mojsijeva 4:8—12, 23, 24; 6:13; 7:1).
6. Kako glasi Božji zakon o krvi i koga on obavezuje?
6 Jehova je zatim obavestio Noja o svojoj izričitoj volji u pogledu krvi. Vrhunac toga bila je sledeća izjava: „Ko prolije čovekovu krv, njegovu će krv proliti čovek jer je čovek stvoren po Božjoj slici“ (1. Mojsijeva 9:3—6, NS). Svi ljudi koji žive danas, potomci su Nojevi; otuda taj božanski zakon, koji ističe poštovanje života, obavezuje sve ljude koji žele da ih Bog prizna. Osim toga, šesta od deset Božjih zapovesti glasi: ,,Ne ubij.“ Krivica za prolivenu krv zahteva preduzimanje odgovarajućih mera i osvetu (2. Mojsijeva 20:13; 21:12; 5. Mojsijeva 21:1—9; Jevrejima 10:30).
7. a) Zašto je bilo prikladno da je Jehova zapovedio Izraelu da krene u rat? b) Kakav rat vode danas hrišćani?
7 Zašto je Jehova dozvolio, da, čak zapovedio, izraelskom narodu da ratuje, iako je prolivanje krvi bilo izričito zabranjeno? Ne smemo zaboraviti da je bilo posredi sveto ratovanje u kom je Jehova, sudija zemlje, istrebio narode koji su obožavali demone. Na primer, Hananejci koji su bili naseljeni u Obećanoj zemlji vodili su demonski, nemoralan način života, te time ugrožavali Božji sveti narod. Jehova se pobrinuo za to da zemlja „izbljuje“ te pokvarene ljude sa njihovog područja, posluživši se teokratskim ratom (3. Mojsijeva 18:1—30; 5. Mojsijeva 7:1—6, 24). To opravdava danas duhovno ratovanje hrišćana (2. Korinćanima 10:3—5; Efescima 6:11—18).
8. Šta pokazuje da Bog ne odobrava prolivanje nedužne krvi nasumce?
8 Međutim, Jehova nije odobravao prolivanje krvi nasumce. Zato o jednom Judinom kralju piše sledeće: „I mnogo je nedužne krvi prolio Manasija tako da je napunio Jerusalim od jednog kraja do drugog.“ Iako se Manasija kasnije pokajao i ponizio pred Jehovom, ta krivica za prolivenu krv ostala je na njemu i njegovoj dinastiji. Kralj Josija, Manasijin bogobojazni unuk, preduzeo je pozitivne korake da očisti zemlju i ponovo uspostavi pravo obožavanje. Ali onu krivicu za krivoproliće nije mogao da otkloni. Za vreme vladavine Josijinog sina Jojakima Jehova je naveo Navuhodonosora da krene na Judu i izvrši osudu nad tim narodom. „To se dogodilo Judi samo po naredbi Jehovinoj da bi ga udaljio ispred svog lica zbog greha Manasijinog; zbog svega što je Manasija učinio i zbog nedužne krvi koju je prolio, te tako napunio Jerusalim nedužnom krvlju, a Jehova nije pristao na oproštaj“ (2. Carevima 21:16, NS; 24:1—4, NS; 2. Dnevnika 33:10—13).
Merilo za hrišćane
9. Koje je merilo, u pogledu prolivanja krvi, utvrdio Isus za hrišćane?
9 Trebalo bi očekivati da je Isus, kao osnivač hrišćanstva, utvrdio merilo u pogledu prolivanja krvi. Da li je to i učinio? Kratko pre no što je uveo Spomen—slavu na njegovu smrt, Isus se uverio da su dva učenika ponela dva mača. U koju svrhu? Da bi postavio vitalno načelo koje valja da poštuju svi hrišćani. Kada su vojnici došli u Getsimanski vrt, Petar je u svojoj naglosti zamahnuo mačem i odsekao desno uvo Malhusu, slugi jevrejskog prvosveštenika. Zar nije bilo plemenito boriti se na taj način za Božjeg sina? Isus nije tako mislio. Zacelio je uvo tom slugi i podsetio Petra da je njegov nebeski Otac u stanju da mu pošalje 12 legiona anđela. Isus je zatim izrekao fundamentalno načelo: „Jer ovi koji se maše za mač — od mača će poginuti“ (Matej 26:51—53, NS; Luka 22:36, 38, 49—51; Jovan 18:10, 11).
10. a) Koje važno načelo nalazimo u Jovanu 17:14, 16 i 18:36? b) Koji način postupanja je hrišćanima u prvom veku doneo spasenje?
10 Izgleda da su se hrišćani prvog veka kasnije sećali Isusove usrdne molitve Jehovi, u kojoj je rekao za svoje učenike: „Nisu deo ovoga sveta, kao što ni ja nisam deo ovoga sveta.“ Sećajući se jasnog odgovora koji je Isus dao Pontiju Pilatu: „Moje Carstvo nije deo ovoga sveta. Kad bi moje carstvo bilo deo ovoga sveta, moje bi se sluge borile, da ne budem predan Jevrejima. Ali moje carstvo nije odavde“ (Jovan 17:14, 16, NS; 18:36, NS). U tim danima, Jevrejske partije su se borile jedna protiv druge, kako rečima tako i prolivanjem krvi. Ali, Isusovi učenici nisu se uplitali u te revolucionarne sukobe. Oko 30 godina čekali su u Jerusalimu. Zatim su poslušali Isusov proročanski znak i ’pobegli u brda’. Njihovo neutralno držanje i bekstvo doneli su im spasenje (Matej 24:15, 16).
11, 12 a) Koje su odluke morali da donesu Kornelije i Sergije Pavle kada su postali vernici? b) Gde su dobili pomoć da bi doneli ispravnu odluku? v) Šta se time daje do znanja nama danas?
11 Neki možda pitaju: „Ali, šta je bilo sa kapetanom Kornelijem i prokonzulom Sergijem Pavlom, koga je vojska podupirala na Kipru? Zar nisu ti ljudi bili povezani sa vojskom?,, Da, u trenutku kada su prihvatili hrišćansku poruku. Biblija nam, međutim, ne kaže šta su Kornelije i drugi učinili posle svog obraćenja. Sergije Pavle — koji je bio inteligentan čovek i ’zadivljen naukom Jehovinom’ — bez sumnje je ubrzo proverio svoj svetovni položaj u svetlu svoje nedavno zadobijene vere i doneo ispravnu odluku. Slično je učinio i Kornelije (Dela apostolska 10:1, 2, 44—48; 13:7, 12). Nigde ne piše da su im učenici rekli šta treba da preduzmu. To su mogli sami da uvide na osnovu svog ličnog studija Božje reči (Isaija 2:2—4; Mihej 4:3).
12 Tako ni danas hrišćani ne treba lično da govore drugima koji stav treba da zauzmu u pitanju hrišćanske neutralnosti. Svako mora da donese odluke po savesti i u skladu sa svojim razumevanjem biblijskih načela (Galatima 6:4, 5).
U novo doba
13. Kako su prošli istraživači Biblije u svojim naporima da izbegnu krivicu za krvoproliće u toku prvog svetskog rata?
13 Prvi totalni rat izbio je na svetskoj sceni 1914. godine. Svi materijalni izvori nacija, uključujući i njihov ljudski potencijal, bili su posvećeni ratu. Mnogi istraživači Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci, ulagali su pohvalne napore da bi izbegli krivicu za krvoproliće. Bili su žestoko proganjani, baš kao što je Isus unapred rekao (Jovan 15:17—20).
14, 15. a) Na koji način je Jehova dao uputstvo za vreme drugog svetskog rata? b) Koji su očigledan stav zauzeli Jehovini svedoci? v) Kako je to bilo u suprotnosti sa onim što su radili svetski religionisti?
14 Kada je 1939. godine ponovo došlo do globalnog sukoba, Jehova je dao svojim slugama jasno uputstvo. Dva meseca po objavi rata došlo je tako uputstvo u obliku biblijskog gradiva za studiranje u Kuli stražari od 1. novembra 1939. (engl.). Članak „Neutralnost“ završavao je rečima: „Svi koji su na strani Gospoda zauzeće neutralan stav prema ratovanju nacija i zastupaće potpuno i neumorno velikog TEOKRATU i njegovog Cara.“
15 Do kakvog rezultata je to dovelo? Jehovini svedoci su se jedinstveno — kao bratstvo širom sveta — uzdržali od prolivanja krvi nedužnih ljudi kao i svoje braće u drugim zemljama. Dok su se katolici, protestanti, budisti i drugi međusobno klali, Isusovi verni učenici sledili su Isusovu novu zapovest: „Kao što sam ja ljubio vas, ljubite i vi jedan drugoga“ (Jovan 13:34, NS).
16. a) Kako su se Jehovini svedoci pokazali kao pošteni građani? b) Kako su svedoci ostali uporni u tome da plate Bogu Božje, i do kojih posledica je to ponekad dovelo?
16 Ti hrišćani su nastavili da daju ćesaru ćesarevo. Kao pošteni građani slušali su zemaljske zakone (Matej 22:17—21; Rimljanima 13:1—7). Ali što je još važnije, oni su dali Bogu ono što je njemu pripadalo, uključivši i svoj predan život i svoje hrišćansko obožavanje. Dakle, kada je ćesar zahtevao od njih ono što je Bogu pripadalo, postupali su u skladu sa načelom iz Dela apostolskih 4:19 i 5:29. Bilo da se radilo o prolivanju krvi, obavljanju poslova u vojsci bez oružja, alternativnim službama ili pozdravljanju simbola, kao npr. nacionalne zastave, hrišćani su zastupali stanovište da nema srednjeg puta. Neki su bili pogubljeni radi takvog stava (Matej 24:9; Otkrivenje 2:10).
Nisu stupali u kompromise
17. a) Kako su nacisti postupali sa Jehovinim svedocima, prema jednoj knjizi? b) Kako su se Jehovini svedoci razlikovali od drugih u suočavanju sa izazovom?
17 U nedavno objavljenoj knjizi O bogovima i ljudima objašnjeno je da su u Hitlerovom Trećem Rajhu Jehovini svedoci bili religiozna grupa koja je pretrpela „najjači otpor“. Jehovini svedoci nisu stupali u kompromise. Pripadnici drugih religioznih organizacija u Nemačkoj sledili su svoje vojne sveštenike i prinosili versku službu nemačkoj državi, te primili „znak“ političke divlje zveri ’na svojoj desnoj ruci i svojim čelima’ (Otkrivenje 13:16). Oni su pružili nemačkoj političkoj mašineriji svoju desnu ruku, tj. aktivnu podršku i učinili svoj stav sasvim vidljivim time što su izgovarali „haj Hitler“ i pozdravljali zastavu sa kukastim krstom.
18. a) Koji izveštaj pokazuje da li su Jehovini svedoci bili politički neutralni? b) Kako treba da deluje danas na nas pojedinačno ovaj istorijski izveštaj?
18 U gore spomenutoj studiji piše kakav stav su zauzeli pravi hrišćani u toj zemlji: „Jedino su se Jehovini svedoci suprotstavili režimu. Borili su se iz petnih žila, što je imalo za posledicu da ih je polovina bila uhapšena, a četvrtina pogubljena... Nasuprot ostalim religioznim organizacijama, oni nisu svetski u tom smislu što ne traže priznanje ili platu materijalnog sveta i ne smatraju sebe pripadnicima tog sveta. U političkom smislu su ’neutralni’, jer već pripadaju jednom drugom svetu, naime, Božjem... Niti teže za kompromisima, niti ih nude ... Ako bi služili u armiji, glasali ili pozdravljali Hitlera, značilo bi da su stavili zahteve ovog sveta ispred Božjih.“ Čak i u koncentracionim logorima bila je priznata miroljubivost Jehovinih svedoka kao i uzdržanje od nasilja. Kako? Pa tako što „su esesovci samo Jehovinim svedocima dozvolili da ih brijaju brijačem, a da se kod toga nisu plašili da će im ovi preseći grkljan“.
19. Kako su Jehovini svedoci sledili Isusov hrabar primer i sa kojim rezultatom?
19 Jehovini svedoci su u drugom svetskom ratu bili istaknuti uzor za hrišćansku neutralnost. Jedinstveno, da, širom sveta sledili su hrabro Isusov primer time što nisu bili „deo sveta“; oni su, kao i Isus, pobedili ovaj svet uprljan krvlju (Jovan 17:16; 16:33; 1. Jovanova 5:4).
Utočište u slučaju krivice za krivoproliće
20. a) Zašto je hitno potrebno da napustimo krivu religiju? b) Gde možemo danas jedino da nađemo utočište?
20 Religiozne organizacije su stranice istorije obojile crveno prolivajući nedužnu krv u krstaškim ratovima, „svetim“ ratovima i za vreme inkvizicije. Sklapale su konkordate sa krvožednim diktatorima. Odobravale su kada su takvi diktatori bacali Jehovine svedoke u zatvor i koncentracione logore, gde su mnogi umrli. Dobrovoljno su podržavale vođe koji su streljali Jehovine svedoke ili im odsecali glave. Ti religiozni sistemi neće umaći Jehovinom pravednom sudu. On neće odugovlačiti. Ko ljubi pravdu neka ne okleva da napusti krivu religiju, Vavilon veliki uprljan krvlju, i zatraži utočište u Božjoj organizaciji (Otkrivenje 18:2, 4, 21, 24).
21. Šta je bilo nagovešteno Božjom pripremom gradova utočišta?
21 Mnogi od nas su, pre nego što su proučavali Božju reč, prolili ljudsku krv ili pripadali religioznim ili političkim organizacijama koje su uprljane krvlju. U tome možemo biti upoređeni sa nenamernim ubicom u Izraelu. On je mogao da pobegne u jedan od šest određenih gradova, gde je mogao da nađe utočište i na kraju da bude oslobođen posle smrti prvosveštenika u Izraelu. Danas to znači da se stavimo pod blagodat aktivne službe Isusa Hrista, Božjeg prvosveštenika i tu ostanemo. Time što ćemo ostati tu u zajednici sa Božjim pomazanim narodom, moći ćemo da preživimo kada bude savremeni ,krvni osvetnik“, Isus Hrist, izvršio Božju osudu nad krivcima za prolivenu krv. „Veliko mnoštvo“, koje sada beži u Božju organizaciju, mora da ostane u tom utočištu sve dok Hrist — u svom svojstvu kao prvosveštenik — ne ’umre’ u pogledu svoje otkupiteljske službe (4. Mojsijeva 35:6—8, 15, 22—25; 1. Korinćanima 15:22—26; Otkrivenje 7:9, 14).
22. Kako se razlikuju članice UN od svetog Božjeg naroda u pogledu Isaije 2:4?
22 Na trgu UN u Njujorku mogu se na zidu pročitati sledeće reči iz Isaije 2:4. „Te će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju.“ Ali, ko danas postupa u skladu sa tim rečima? Nijedna članica takozvanih Ujedinjenih nacija. Samo miroljubiva, sveopšta „nacija“ od preko tri miliona Jehovinih svedoka jasno dokazuje kako se može očuvati hrišćanska neutralnost u svetu uprljanom krvlju.
[Fusnota]
a Engleska reč ,,mad“ znači ,,lud, ludački“.
Obnavljanje gradiva
◻ Kako možemo da tražimo mir sa Bogom?
◻ Kako Jehova gleda na namerno prolivanje krvi?
◻ Šta se podrazumeva pod hrišćanskom neutralnošću?
◻ Koje izvanredne primere besprekornosti imamo?
◻ Kako možemo naći utočište za svoje spasenje?
[Okvir na 24. strani]
Izveštaj vere, hrabrosti i besprekornosti
U knjizi Novi religiozni pokreti: perspektiva za razumevanje društva mogu se čitati sledeći komentari o integritetu Jehovinih svedoka za vreme nacističkog progonstva:
„Jehovini svedoci su, zbog svog odbijanja da sarađuju predstavljali izazov za totalitarni koncept novog društva, i dokazano je da su tim izazovom kao i svojom tvrdoglavom otpornošću uznemirili graditelje novog poretka. Što su svedoci više bili proganjani, sve su više predstavljali pravi ideološki izazov. Davno oprobanim metodama gonjenja, mučenja, hapšenja i ruganja, napadačima nije uspelo da ni jednog Jehovinog svedoka preobrate za nacističku ideologiju, već je to bilo za njih kao pucanje unazad. Nacisti su se uspaničili zbog te nepredvidive reakcije.
Između ta dva rivalistička tražioca lojalnosti vladala je ogorčena borba i sve se više pogoršavala kada fizički jači nacisti nisu više bili tako sigurni, ni tako dobro ukorenjeni u svojim ubeđenjima kao ni tako uvereni u dalji opstanak svog 1.000—godišnjeg carstva. Svedoci nisu sumnjali u svoje korene, jer je njihovo verovanje bilo očigledno od vremena Avelja. Dok su nacisti morali da suzbijaju otpor i uveravaju svoje pobornike, služeći se često jezikom i slikovitim izlaganjem sektaškog hrišćanstva, svedoci su bili sigurni da će njihovi članovi pokazati totalnu, nepopustljivu lojalnost — sve do smrti.“
Zaista će biti srećan dan kada bude bila svršena ta pobeda hrišćanske lojalnosti (Rimljanima 8:35—39). Tada, pod carskom vladavinom „Kneza mira“, proslavljenog Isusa Hrista, ’neće biti kraja obilju kneževske vlasti i miru’ (Isaija 9:6, 7, NS).
[Okvir na 25. strani]
Mladi čuvari besprekornosti
Evo jednog citata iz nedavno objavljenog dnevnika jednog posmatrača iz jedne evropske zemlje. On ukazuje kako su hrabro mladi svedoci zastupali stav da ’ne bude deo sveta’ (Jovan 17:14).
„12. mart, 1945: procesi prekog suda. Optužena su dvojica mladih Jehovista. Tužba: odbijanje vojne službe (po duhu njihove religije). Mlađi, sa nepunih 20 godina, bio je osuđen na 15 godina zatvora. Međutim, stariji je bio osuđen na smrt, te su ga odmah odveli u grad u kome je živeo da bi tamo bio javno pogubljen i tako poslužio kao zastrašujući primer. Bio je 14. žrtva. Taj slučaj me je duboko dirnuo. Ne može se tako postupati protiv Jehovista. Ti mladići nisu napravili od sebe zastrašujući primer, nego su postali mučenici. Bio je zdrav mladić. Bilo mi ga je žao.
Popodne smo saznali pojedinosti o pogubljenju tog mladića. Bilo je izvršeno na trgu pred prilično velikim brojem ljudi. Pre pogubljenja, jedan od vojnika iz lanca stražara pucao je na sebe — zbog stida. Učinio je to, jer je pukovnik od njega zahtevao da pomogne dželatu. Međutim, on to nije hteo. Umesto toga, oduzeo je sebi život. Mladić je umro hrabro. Nije progovorio ni reč.“
Koliko srećni će biti takvi mladi ljudi u vaskrsenju, jer su radije izabrali da osete žalac smrti nego da izgube mesto u Jehovinom novom sastavu stvari! (Uporedi Osiju 13:14).