Mogu li ikada svi ljudi voleti jedni druge?
JEDAN učitelj zakona je upravo rekao da ako želimo „život večni“, moramo voleti Boga celim srcem i voleti naše bližnje kao same sebe. Isus je pohvalio ovog učitelja zakona rekavši: „Pravo si odgovorio, to čini i živećeš“ (Luka 10:25-28; Levitska 19:18; Ponovljeni zakoni 6:5). Međutim čovek, želeći da se pokaže pravednim, upitao je: „A ko je bližnji moj?“
Bez sumnje, ovaj učitelj zakona je očekivao da Isus kaže: „Tvoja braća Jevreji.“ Ali, Isus je ispričao priču o jednom Samarjaninu u kojoj je pokazao da su i ljudi drugačije nacionalnosti od naše takođe naši bližnji (Luka 10:29-37; Jovan 4:7-9). Tokom svoje službe Isus je naglašavao da su najvažnije zapovesti našeg Stvoritelja, voleti Boga i voleti bližnje (Matej 22:34-40).
Pa ipak, da li je bilo koja grupa ljudi ikada istinski volela svoje bližnje? Da li je svim ljudima moguće da vole jedni druge?
Čudo iz prvog veka
Isus je rekao svojim sledbenicima da će oni biti prepoznatljivi po ljubavi koja prevazilazi rasne, nacionalne i sve druge granice. On je rekao: „Novu vam zapovest dajem: Ljubite jedan drugoga. Kao što ja vas ljubih, ljubite se i vi među sobom.“ Zatim je dodao: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite“ (Jovan 13:34, 35; 15:12, 13).
Isusova učenja o ljubavi, potvrđena ličnim primerom, učinila su čudo u prvom veku. Njegovi sledbenici su počeli da oponašaju svog Učitelja, učeći da vole jedni druge na način koji je nadaleko i naširoko privlačio pažnju i divljenje. Tertulijan, pisac iz drugog i trećeg veka n. e., citirao je neke nehrišćane kako hvale Isusove sledbenike: ’Vidi kako vole jedni druge i spremni su da umru jedan za drugog.‘
Zaista, apostol Jovan je pisao: „Mi smo dužni život dati za braću“ (1. Jovanova 3:16). Isus je čak poučavao svoje sledbenike da vole i svoje neprijatelje (Matej 5:43-45). Kakav je rezultat kada ljudi zaista vole jedni druge kao što ih je Isus poučavao?
Izgleda da je jedan profesor političkih nauka razmišljao o tome. On je postavio pitanje, zabeleženo u časopisu The Christian Century: „Može li iko zamisliti Isusa kako baca ručne granate na svoje neprijatelje, kako koristi mitraljez, barata bacačem plamena, baca nuklearne bombe ili lansira interkontinentalne balističke projektile koji bi ubili ili osakatili na hiljade majki i dece?“
U odgovoru, profesor je rekao: „Pitanje je toliko apsurdno da ne vredi ni odgovoriti.“ On je pitao: „Ako Isus nije mogao to činiti i ostati veran svome karakteru, kako onda mi to možemo činiti i ostati verni njemu?“ Stoga, ne treba da nas iznenadi neutralan stav koji su zauzimali Isusovi rani sledbenici, dobro dokumentovan u mnogim istorijskim knjigama. Osmotrite samo dva primera.
Knjiga Our World Through the Ages, od N. Plata i M. Dž. Dramonda, kaže: „Ponašanje hrišćana bilo je mnogo drugačije od ponašanja Rimljana... Pošto je Isus propovedao mir, oni su odbijali da postanu vojnici.“ I knjiga The Decline and Fall of the Roman Empire, od Edvarda Gibona, izjavljuje: „[Rani hrišćani] su odbijali da na bilo koji način aktivno učestvuju u civilnoj vladi ili vojnoj odbrani carstva... Bilo je nemoguće da hrišćani postanu vojnici a da se ne odreknu svoje svetije dužnosti.“
A kako je danas?
Da li iko danas poseduje ljubav poput Hristove? Encyclopedia Canadiana zapaža: „Delo Jehovinih svedoka predstavlja oživljavanje i ponovno uspostavljanje prvobitnog hrišćanstva, poput onog što su praktikovali Isus i njegovi učenici... Svi su oni braća.“
Šta to znači? To znači da Jehovini svedoci ne dozvoljavaju ničemu da ih navede da mrze svoje bližnje — bilo da je to rasa, nacionalnost ili etničko poreklo. Oni neće nikoga ubiti pošto su u prenesenom smislu prekovali svoje mačeve u raonike a koplja u srpove, što je Biblija prorekla da će prave Božje sluge učiniti (Isaija 2:4).
Nije ni čudo što je jedan urednik kalifornijskih novina, Sacramento Union, primetio: „Dovoljno je reći da bi bio kraj krvoproliću i mržnji, i da bi ljubav vladala kao kralj, kada bi ceo svet živeo po veri Jehovinih svedoka!“
Slično je zapazio i pisac mađarskog časopisa Ring: „Došao sam do zaključka da kada bi Jehovini svedoci bili jedini ljudi na zemlji, ratovi se više ne bi vodili, a jedina dužnost policajaca bila bi da kontrolišu saobraćaj i izdaju pasoše.“
U jednom italijanskom crkvenom časopisu Andare alle genti, jedna rimokatolička kaluđerica takođe je s divljenjem napisala o Svedocima: „Oni odbijaju bilo koji oblik nasilja i bez pobuna podnose mnoge kušnje koje im se nameću zbog njihovih verovanja... Koliko bi svet bio drugačiji kada bi svi mi ustali jednoga jutra čvrsto odlučni da se ne latimo više oružja, po bilo koju cenu ili iz bilo kog razloga, baš kao što to čine Jehovini svedoci!“
Svedoci su poznati po tome što preuzimaju inicijativu da pomognu svojim bližnjima (Galatima 6:10). Jedna Letonka je u svojoj knjizi Women in Soviet Prisons, rekla da se teško razbolela dok je radila u kaznenom logoru, sredinom 1960-ih u Potmi. „Za sve vreme moje bolesti [Svedokinje] su bile marljive bolničarke. Nisam mogla ni zamisliti bolju negu, naročito u logorskim uslovima.“ Ona je dodala: „Jehovini svedoci smatraju svojom obavezom da svakome pomognu, bez obzira na religiju ili nacionalnost.“
Nedavno je štampi u Češkoj Republici, zapalo za oko vladanje Svedoka u koncentracionim logorima. Komentarišući o dokumentarnom filmu „Izgubljeni dom“, napravljenom u Brnu, novine Severočeský deník su primetile: „Pažnje je vredno da su čak i ovi pouzdani savremenici [češki i slovački preživeli Jevreji] sa istinskim divljenjem posvedočili u korist zatvorenika Jehovinih svedoka. ’Bili su to veoma hrabri ljudi koji su nam uvek pomagali kako god su znali, rizikujući svoj život‘, komentarisali su mnogi. ’Molili su se za nas kao da smo pripadali njihovoj porodici; hrabrili su nas da se ne predajemo.‘“
Međutim, kako stoji stvar s tim da volite one koji u stvari vas mrze? Da li je to moguće?
Ljubav trijumfuje nad mržnjom
Isusovo učenje o ljubavi prema neprijateljima u skladu je s biblijskom poslovicom: „Ako je tvoj neprijatelj gladan, hlebom ga nahrani; je li žedan, vinom ga napoji“ (Poslovice 25:21; Matej 5:44). S obzirom na pozitivne rezultate primanja pažnje pune ljubavi od onih koje je smatrala svojim neprijateljima, jedna crnkinja, koja je nedavno postala Jehovin svedok, napisala je: „Jednom prilikom, moje srce je bilo dirnuto do suza jer sam osetila iskrenu ljubav belih Svedokinja, belaca koje bih ranije bez oklevanja ubila da bih unapredila revoluciju.“
Jedna francuska Svedokinja je ispričala kako joj je za vreme Drugog svetskog rata komšinica prijavila majku Gestapou. „Kao posledica toga, moja majka je provela dve godine u nemačkim koncentracionim logorima, gde zamalo nije umrla“, objašnjava ćerka. „Posle rata, francuska policija je želela da majka potpiše jedan papir u kome okrivljuje ovu ženu kao saradnika Gestapoa. Ali, moja majka je to odbila.“ Kasnije, ova komšinica se razbolela od neizlečivog raka. Ćerka je rekla: „Moja majka je provela mnoge sate čineći poslednje mesece njenog života što je moguće ugodnijim. Nikada neću zaboraviti ovaj trijumf ljubavi nad mržnjom.“
Nema sumnje, ljudi mogu naučiti da vole jedni druge. Bivši neprijatelji — Tutsiji i Hutui, Jevreji i Arapi, Jermeni i Turci, Japanci i Amerikanci, Nemci i Rusi, protestanti i katolici — svi su postali ujedinjeni biblijskom istinom!
Pošto milioni ljudi koji su nekada gajili mržnju sada vole jedni druge, sigurno bi to mogao i ceo svet. Međutim, mora se priznati da ako svi ljudi treba da vole jedni druge, onda je potrebna jedna ogromna promena širom sveta. Kako će doći do te promene?
[Slike na 7. strani]
Belci i crnci u Južnoj Africi
Jevreji i Arapi
Hutui i Tutsiji
Figurativno rečeno, Svedoci su prekovali svoje mačeve u raonike