Rano hrišćanstvo i država
NEKOLIKO sati pre svoje smrti, Isus je svojim učenicima rekao: „Niste od sveta, nego vas ja od sveta izabrah, zato svet mrzi na vas“ (Jovan 15:19). Međutim, da li to znači da će hrišćani usvojiti neprijateljsko gledište prema vlastima ovog sveta?
Nisu svetski ali nisu neprijateljski
Apostol Pavle je hrišćanima koji su živeli u Rimu rekao: „Svi da se pokoravaju višim vlastima“ (Rimljanima 13:1). Slično tome, apostol Petar je napisao: „Gospoda radi budite pokorni svakoj vlasti koja je među ljudima ovlašćenim bilo kralju kao najvišemu, bilo namesnicima kao od njega poslanim za kažnjavanje zločinaca i za hvaljenje dobrih ljudi“ (1. Petrova 2:13, 14). Jasno je da je pokornost državi i njenim ispravno postavljenim predstavnicima bila prihvaćeno načelo među ranim hrišćanima. Oni su nastojali da budu građani poslušni zakonu i da žive miroljubivo sa svim ljudima (Rimljanima 12:18).
Pod temom „Crkva i Država“, knjiga The Encyclopedia of Religion izjavljuje: „U prva tri veka AD, hrišćanska crkva je u velikoj meri bila izolovana od zvaničnog rimskog društva... Međutim, hrišćanske vođe... su naučavale poslušnost rimskom zakonu i lojalnost prema imperatoru, unutar granica koje postavlja hrišćanska vera.“
Poštovanje, ne obožavanje
Hrišćani nisu bili neprijateljski raspoloženi prema rimskom imperatoru. Oni su poštovali njegov autoritet i davali mu poštovanje koje zaslužuje njegova služba. Tokom vladavine imperatora Nerona, apostol Petar je hrišćanima koji su živeli u različitim delovima Rimskog carstva napisao: „Poštujte svakoga... dajte čast kralju“ (1. Petrova 2:17). Reč „kralj“ se u svetu koji je govorio grčki koristila ne samo za lokalne kraljeve već i za Rimskog imperatora. Apostol Pavle je hrišćane koji su živeli u glavnom gradu Rimskog carstva savetovao: „Podajte svakome što ste mu dužni... kome čast, čast“ (Rimljanima 13:7). Rimski imperator je sasvim sigurno tražio čast. S vremenom, on je čak tražio obožavanje. Tu su, međutim, hrišćani povukli crtu.
U svom suđenju pred rimskim prokonzulom u drugom veku n. e., Polikarp je navodno izjavio: „Hrišćanin sam... Poučeni smo da odajemo dužnu čast... vlastima i autoritetima koje je Bog odredio.“ Ipak, Polikarp je izabrao radije da umre nego da obožava imperatora. Apologeta iz drugog veka, Teofil iz Antiohije, napisao je: „Radije ću poštovati imperatora, zaista ne obožavajući ga, ali moleći se za njega. Ali Boga, živog i istinitog Boga obožavam ja.“
Prikladne molitve u pogledu imperatora ni na koji način nisu bile povezane s obožavanjem imperatora, niti s nacionalizmom. Apostol Pavle je objasnio njihovu svrhu: „Preporučujem, dakle, pre svega da se čine molitve, iskanja, molbe, blagodarenja za sve ljude, za kraljeve i za sve koji su na vlasti, da tihi i mirni život poživimo u svakoj pobožnosti i u poštenju“ (1. Timoteju 2:1, 2).
„Na marginama društva“
Ovakvo puno poštovanja ponašanje ranih hrišćana nije im donelo prijateljstvo sveta u kojem su živeli. Francuski istoričar A. Aman kaže da su rani hrišćani „živeli na marginama društva“. U stvari, oni su živeli na marginama dva društva, jevrejskog i rimskog, susrećući se s puno predrasuda i nerazumevanja s obe strane.
Na primer, kad su jevrejske vođe lažno optužile apostola Pavla, on je u svojoj odbrani pred rimskim guvernerom rekao: „Niti zakonu judejskome, ni hramu, ni caru što sagreših... Caru se žalim“ (Dela apostolska 25:8, 11). Svestan da su Jevreji skovali zaveru da ga ubiju, Pavle je uložio žalbu Neronu, priznajući na taj način autoritet rimskog imperatora. Posle toga, na njegovom prvom suđenju u Rimu, izgleda da je Pavle bio oslobođen. Ali kasnije je ponovo bio zatvoren, i tradicija kaže da je bio pogubljen po Neronovoj zapovesti.
S obzirom na težak položaj ranih hrišćana u rimskom društvu, sociolog i teolog Ernst Trolč je napisao: „Bile su isključene sve službe i težnje koje su imale bilo kakvu vezu sa obožavanjem idola, ili sa obožavanjem Imperatora, ili one koje su imale bilo kakvu vezu s krvoprolićem ili smrtnim zločinom, ili one koje bi hrišćane dovele u kontakt s paganskim nemoralom.“ Nije li ovakvo držanje ostavljalo mesta za miroljubive odnose i odnose uzajamnog poštovanja između hrišćana i države?
Davanje caru ’carevog‘
Isus je dao formulu koja treba da upravlja hrišćanskim ponašanjem prema rimskoj državi, to jest, u stvari prema bilo kojoj drugoj vladavini, kada je rekao: „Podajte... caru carevo a božje Bogu“ (Matej 22:21). Ovaj savet Isusovim sledbenicima bio je u oštroj suprotnosti s gledištem mnogih nacionalistički raspoloženih Jevreja koje je rimska dominacija vređala i koji su osporavali zakonitost plaćanja poreza nekoj stranoj sili.
Kasnije, Pavle je rekao hrišćanima koji su živeli u Rimu: „Treba da se pokoravate ne samo iz straha od kazne, nego i radi savesti. Zato i poreze dajete, jer su zvaničnici [državne „više vlasti“] sluge Božje, koje su za to postavljene. Podajte svakome što ste mu dužni: kome dakle porezu, porezu, kome danak, danak“ (Rimljanima 13:5-7). Iako hrišćani nisu bili deo sveta, oni su bili obavezani dužnošću da budu pošteni, građani koji plaćaju poreze, i da plaćaju državi za pružene usluge (Jovan 17:16).
Ali, jesu li Isusove reči ograničene samo na plaćanje poreza? Pošto Isus nije precizno definisao šta je carevo a šta Božje, postoje granični slučajevi za koje se odluka mora doneti u skladu s kontekstom ili prema našem razumevanju čitave Biblije. Drugim rečima, odlučivanje o tome koje stvari hrišćanin treba da dâ caru ponekad bi uključivalo savest hrišćanina, prosvetljenu biblijskim načelima.
Pažljivo odmeravanje između dva oprečna zahteva
Mnogi ljudi naginju da zaborave da je Isus, nakon što je izjavio da carevo treba dati caru, dodao: „A božje [dajte] Bogu“. Apostol Petar je pokazao šta je prioritet za hrišćane. Odmah nakon što je savetovao na podložnost „kralju“, ili imperatoru, i njegovim „namesnicima“, Petar je napisao: „[Budite] kao slobodni ljudi, ali ne služeći se slobodom kao koprenom za pokrivanje pakosti, nego postupajući kao prave sluge Božje. Poštujte svakoga, braću ljubite, Boga se bojte, dajte čast kralju“ (1. Petrova 2:16, 17). Apostol je pokazao da su hrišćani robovi Božji, a ne nekog ljudskog vladara. Iako oni treba da ispoljavaju ispravno poštovanje i čast prema predstavnicima države, oni to treba da čine u strahu od Boga, čiji su zakoni vrhovni.
Godinama ranije, Petar nije ostavio ni malo sumnje što se tiče uzvišenosti Božjih zakona nad čovečjim. Jevrejski Sinedrion je bio administrativno telo kojem su Rimljani dodelili i građanski i religiozni autoritet. Kada je on naredio Isusovim sledbenicima da prestanu učiti u Hristovo ime, Petar i drugi apostoli su s poštovanjem ali čvrsto odgovorili: „Više treba Boga slušati negoli ljude“ (Dela apostolska 5:29). Jasno je da su rani hrišćani morali brižljivo održavati ravnotežu između poslušnosti Bogu i ispravne podložnosti ljudskim vlastima. Tertulijan je to početkom trećeg veka n. e. ovako izrazio: „Ako je sve carevo, šta će ostati za Boga?“
Kompromis s državom
Kako je vreme prolazilo, stav koji su hrišćani iz prvog veka usvojili u pogledu države postepeno je slabio. Otpadništvo, koje su Isus i apostoli prorekli, cvetalo je u drugom i trećem veku n. e. (Matej 13:37, 38; Dela apostolska 20:29, 30; 2. Solunjanima 2:3-12; 2. Petrova 2:1-3). Otpadničko hrišćanstvo je pravilo kompromise s rimskim svetom, usvojilo je njegove paganske praznike i njegovu filozofiju, i prihvatilo ne samo civilnu službu već takođe i vojnu.
Profesor Trolč je napisao: „Od trećeg veka naovamo situacija je postala još teža, jer su hrišćani postajali sve brojniji među višim slojevima društva i u istaknutijim profesijama, u vojsci i u zvaničnim krugovima. U nekoliko odlomaka iz [nebiblijskih] hrišćanskih spisa postoji ljutiti protest protiv učestvovanja u ovim stvarima; s druge strane, nalazimo takođe pokušaje kompromisa — argumenata osmišljenih da smire uznemirene savesti... Od vremena Konstantina ove poteškoće su nestale; trvenje između hrišćana i pagana se prekinulo, i sve službe u državi bile su za hrišćane širom otvorene.“
Pred kraj četvrtog veka n. e., ovaj preljubnički, kompromitovani oblik hrišćanstva postao je državna religija Rimskog carstva.
Tokom čitave istorije, hrišćanski svet — predstavljen katoličkim, pravoslavnim i protestantskim crkvama — nastavlja da pravi kompromise s državom, time što postaje duboko uključen u njenu politiku i time što je podupire u njenim ratovima. Mnogi iskreni članovi crkava koji su time šokirani, nesumnjivo bi se radovali da znaju da danas postoje hrišćani koji se u svom odnosu prema državi drže stava hrišćana iz prvog veka. Sledeća dva članka će detaljnije razmotriti tu stvar.
[Slika na 5. strani]
Cezar Neron, o kojem je Petar pisao: „Dajte čast kralju“
[Izvor]
Musei Capitolini, Rim
[Slika na 6. strani]
Polikarp je izabrao radije da umre nego da obožava imperatora
[Slika na 7. strani]
Rani hrišćani su bili mirni, pošteni građani koji plaćaju poreze