Josifove zadivljujuće hronike
STUDENTI istorije dugo se udubljuju u zadivljujuće Josifove zapise. Rođen samo četiri godine nakon Hristove smrti, on je bio svedok obeshrabrujućeg ispunjenja Isusovog proročanstva u vezi s jevrejskom nacijom prvog veka. Josif je bio vojni zapovednik, diplomata, farisej i izučavalac.
Josifovi zapisi obiluju privlačnim detaljima. Oni osvetljavaju biblijski kanon dok pružaju književni vodič za topografiju i geografiju Palestine. Nije čudo što mnogi njegova dela smatraju vrednim dodatkom svojoj biblioteci!
Njegov rani život
Josif ben Matitjahu, ili Josif, rodio se 37. n. e., prve godine vladanja rimskog cara Kaligule. Josifov otac je pripadao svešteničkoj porodici. Njegova majka, tvrdio je on, bila je potomak hasmonejskog prvosveštenika Jonatana.
Dok je bio u svojim tinejdžerskim godinama, Josif je bio gorljivi istraživač Mojsijevog zakona. On je pažljivo analizirao tri sekte jevrejstva — fariseje, sadukeje i esene. Favorizujući ove zadnje, on je odlučio da tri godine živi s jednim pustinjakom po imenu Banus, koji je verovatno bio esen. Napustivši to u svojoj 19, Josif se vratio u Jerusalim i pridružio se farisejima.
Do Rima i nazad
Josif je putovao u Rim 64. n. e. da posreduje u korist jevrejskih sveštenika koje je judejski prokurator Feliks poslao caru Neronu na suđenje. Doživevši brodolom na putu, Josif je jedva ostao živ. Samo 80 od 600 putnika na brodu bilo je spaseno.
Tokom Josifove posete Rimu, jedan jevrejski glumac upoznao ga je s Neronovom ženom, caricom Popejom. Ona je igrala ključnu ulogu u uspehu njegove misije. Veličina grada je ostavila trajan utisak na Josifa.
Kad se Josif vratio u Judeju, pobuna protiv Rima bila je čvrsto utvrđena u mislima Jevreja. On je pokušao da uveri svoje zemljake u uzaludnost ratovanja protiv Rima. Pošto nije bio u stanju da ih spreči i verovatno se plašeći da će biti smatran izdajnikom, on je prihvatio položaj zapovednika jevrejskih trupa u Galileji. Josif je sakupljao i obučavao svoje ljude i obezbeđivao zalihe u pripremanju za bitku protiv rimskih snaga — ali uzalud. Galileja je pala pod Vespazijanovom vojskom. Nakon 47-dnevne opsade, Josifova utvrda u Jotapati bila je osvojena.
Kad se predao, Josif je oštroumno predvideo da će Vespazijan uskoro biti car. Zatvoren ali pošteđen od kazne zbog tog predviđanja, Josif je bio oslobođen kad se to obistinilo. To je bila prekretnica u njegovom životu. U ostatku rata, on je služio Rimljanima kao tumač i posrednik. Izražavajući patronat Vespazijana i njegovih sinova Tita i Domicijana, Josif je svom imenu dodao porodično ime Flavije.
Dela Josifa Flavija
Najstariji Josifovi zapisi imaju naslov Jevrejski rat. Veruje se da je on pripremio taj izveštaj u sedam tomova da Jevrejima pruži slikovit prikaz superiorne snage Rima i da osigura nešto što će odvratiti od budućih pobuna. Ti zapisi pomno istražuju jevrejsku istoriju od osvajanja Jerusalima od strane Antioha Epifana (u drugom veku pre n. e.) do burnog sukoba 67. n. e. Kao svedok, Josif zatim razmatra rat koji dostiže vrhunac 73. n. e.
Još jedno Josifovo delo bile su Jevrejske starine, istorija Jevreja u 20 tomova. Započevši s Postanjem i stvaranjem, ona nastavlja do izbijanja rata s Rimom. Josif tesno sledi red biblijskog pripovedanja, dodajući tradicionalna tumačenja i spoljašnja zapažanja.
Josif je napisao jednu ličnu pripovetku s jednostavnim naslovom Život. U njoj on nastoji da opravda svoj stav tokom rata i pokušava da smiri optužbe koje je protiv njega podigao Just iz Tiberije. Četvrto delo — apologija u dva toma nazvana Protiv Apija — brani Jevreje od pogrešnih prikazivanja.
Uvid u Božju reč
Nema sumnje da je veliki deo Josifove istorije tačan. U svom delu pod naslovom Protiv Apija, on pokazuje da Jevreji nikada nisu uključivali apokrifne knjige kao deo nadahnutog Pisma. On pruža svedočanstvo za tačnost i unutrašnji sklad božanskih zapisa. Josif kaže: „Mi nemamo bezbrojno mnoštvo knjiga među nama, koje se ne slažu jedna s drugom i koje su protivrečne... već samo dvadeset dve knjige [ekvivalenat našoj današnjoj podeli Pisma na 39 knjiga], koje sadrže izveštaje o svim prošlim vremenima; za koje se opravdano veruje da su božanske.“
U Jevrejskim starinama, Josif dodaje zanimljiv detalj biblijskom izveštaju. On kaže da je „Isak imao dvadeset pet godina“ kad mu je Avraham svezao ruke i noge za žrtvu. Prema Josifu, nakon što je pomogao u izgradnji oltara, Isak je rekao da „’on nije bio vredan da se uopšte rodi, ako bi odbacio odluku Boga i svog oca‘... Zato je odmah otišao na oltar da bude žrtvovan“.
Biblijskom izveštaju o izlasku Izraela iz drevnog Egipta, Josif dodaje sledeće detalje: „Broj onih koji su ih progonili bio je šest stotina kočija, sa pedeset hiljada konjanika i dve stotine hiljada pešaka, svi naoružani.“ Josif takođe kaže da je „Samuel, kad je imao dvanaest godina, počeo da proriče: i jednom kad je spavao, Bog ga je pozvao po njegovom imenu“. (Uporedi 1. Samuelova 3:2-21.)
Drugi Josifovi zapisi pružaju uvid u poreze, zakone i događaje. On imenuje Salomu kao ženu koja je igrala na Herodovoj zabavi i koja je tražila glavu Jovana Krstitelja (Marko 6:17-26). Većinu onoga što znamo o Herodima zapisao je Josif. On čak kaže da je „da bi prikrio svoju veliku starost, [Herod] farbao svoju kosu u crno“.
Velika pobuna protiv Rima
Samo 33 godine nakon što je Isus dao svoje proročanstvo s obzirom na Jerusalim i njegov hram, ono je počelo da se ispunjava. Radikalne jevrejske frakcije u Jerusalimu bile su čvrsto odlučne da zbace rimski jaram. Godine 66. n. e., vesti o tome izazvale su mobilisanje i slanje rimskih legija pod sirijskim namesnikom Cestijem Galom. Njihova misija bila je da uguše pobunu i kazne prestupnike. Nakon što su opustošili okolinu Jerusalima, Cestijevi ljudi podigli su logor oko grada okruženog zidovima. Koristeći metodu nazvanu „kornjača“, Rimljani su uspešno sastavili svoje štitove poput leđa kornjače za zaštitu od neprijatelja. Potvrđujući uspeh te metode, Josif navodi: „Strelice koje su izbacivane padale su, skliznule i nisu im nanele nikakvu povredu; tako su vojnici potkopali zid, a da sami nisu bili povređeni, i pripremili su sve da se podmetne požar pod kapiju hrama.“
„Tada se desilo“, kaže Josif, „da je Cestije... pozvao nazad svoje vojnike s tog mesta... On se povukao od grada, bez ikakvog razloga.“ Očigledno nemajući nameru da veliča Božjeg Sina, Josif je zapisao upravo onaj događaj koji su hrišćani u Jerusalimu čekali. To je bilo ispunjenje proročanstva Isusa Hrista! Godinama ranije, Sin Božji je upozorio: „Kad vidite da Jerusalim opkoli vojska, onda znajte da je blizu propast njegova. Tada koji budu u Judeji neka beže u gore, a koji budu u gradu neka izlaze napolje, i koji su u polju neka ne ulaze u grad. Jer će to biti dani osvete, da se izvrši što je napisano“ (Luka 21:20-22). Kao što je Isus uputio, njegovi verni sledbenici brzo su pobegli iz grada, ostali su podalje i bili su pošteđeni agonije koja ga je kasnije snašla.
Kad su se rimske vojske vratile 70. n. e., Josif je u slikovitim detaljima zapisao posledice. Vespazijanov najstariji sin, general Tit, došao je da osvoji Jerusalim, s njegovim veličanstvenim hramom. Unutar grada, zaraćene frakcije nastojale su da preuzmu kontrolu. One su pribegavale ekstremnim merama, i bilo je proliveno mnogo krvi. Neki su „bili u takvoj nevolji od svojih unutrašnjih nesreća da su želeli da dođu Rimljani“, nadajući se „izbavljenju od svoje domašnje bede“, kaže Josif. On buntovnike naziva „pljačkašima“ koji su uključeni u uništavanje imovine bogatih i ubijanje važnih ljudi — onih koji su bili osumnjičeni da su spremni na kompromis s Rimljanima.
Usred građanskog rata, životni uslovi u Jerusalimu spustili su se do nezamislivih dubina, a mrtvi su ostajali nesahranjeni. Sami ustanici „borili su se jedan protiv drugog, dok su gazili po mrtvim telima koja su ležala nagomilana jedno na drugom“. Oni su pljačkali stanovništvo, ubijajući za hranu i bogatstvo. Uzvici napaćenih ljudi stalno su se čuli.
Tit je opominjao Jevreje da predaju grad i tako se spasu. On je „poslao Josifa da im govori na njihovom jeziku; jer je mislio da mogu popustiti nagovaranju svog zemljaka“. Ali, oni su prekoravali Josifa. Tit je zatim sagradio zid od zašiljenog kolja oko celog grada (Luka 19:43). Pošto su bile izgubljene sve nade u izbavljenje i kretanje je bilo ograničeno, glad je „proždirala cele kuće i porodice“. Daljnja borba povećala je broj mrtvih. Ne znajući da ispunjava biblijsko proročanstvo, Tit je osvojio Jerusalim. Nakon toga posmatrajući njegove masivne zidove i utvrđene kule, on je uzviknuo: „Jevreje iz ovih tvrđava nije mogao da izbaci niko drugi do samo Bog.“ Izginulo je više od milion Jevreja (Luka 21:5, 6, 23, 24).
Posle rata
Posle rata Josif je otišao u Rim. Uživajući pokroviteljstvo Flavijevaca, on je živeo kao rimski građanin u bivšoj Vespazijanovoj palati i dobijao je carsku penziju zajedno s darovima od Tita. Josif se zatim posvetio književnoj karijeri.
Zanimljivo je zapaziti da je očigledno Josif skovao izraz „Teokratija“. S obzirom na jevrejsku naciju, on je napisao: „Naša vladavina... može da se nazove Teokratija, time što autoritet i vlast pripisuje Bogu.“
Josif nikada nije tvrdio da je hrišćanin. On nije pisao pod nadahnućem od Boga. Ipak, u Josifovim zadivljujućim hronikama postoji prosvetljujuća istorijska vrednost.
[Slika na 31. strani]
Josif pored zidova Jerusalima