U čemu je prava sreća

Isus je upravo ponovio kako se treba moliti. Ali to nije jedina tema o kojoj je više puta govorio. Kada je ranije činio čuda u Galileji, suočio se s lažnim optužbama da to čini uz pomoć vladara demona. Sada su ga u Judeji ponovo optužili za to.

Kada je iz jednog čoveka isterao demona, koji mu je oduzeo sposobnost govora, narod je bio zadivljen. Ali njegovi kritičari nisu. Ponovo su ga lažno optužili: „Isteruje demone uz pomoć Velzevula, vladara demona“ (Luka 11:15). Drugi su želeli više dokaza koji bi im otkrili ko je Isus, pa su tražili od njega neki znak s neba.

Isus je znao da su želeli da ga iskušaju, pa im je odgovorio isto kao i onima koji su ga optuživali u Galileji. Rekao im je da će svako kraljevstvo koje je podeljeno propasti i dodao je: „Ako je dakle i Satana razdeljen u sebi, kako će njegovo kraljevstvo opstati?“ Zatim im je otvoreno rekao: „Ako ja Božjim prstom isterujem demone, zaista je među vas stiglo Božje kraljevstvo“ (Luka 11:18-20).

To što je pomenuo „Božji prst“ trebalo je da njegove slušaoce podseti na ono što se desilo ranije u istoriji Izraela. Nakon što je Mojsije na faraonovom dvoru učinio jedno čudo, očevici su uzviknuli: „Ovo je prst Božji!“ Takođe su na dve kamene ploče „Božjim prstom“ bile napisane Deset zapovesti (Izlazak 8:19; 31:18). Slično tome, „Božji prst“ — njegov sveti duh, to jest sila kojom se on služi — sada je omogućavao Isusu da isteruje demone i leči bolesne. Tako je Božje Kraljevstvo zaista stiglo među te protivnike, jer je izabrani Kralj tog Kraljevstva, Isus, bio s njima i činio sva ta dela.

Isusova moć da isteruje demone bila je dokaz njegove nadmoći nad Satanom, kao kada snažan čovek savlada naoružanog čuvara neke kuće. Isus je takođe ponovio priču o nečistom duhu koji je izašao iz nekog čoveka. Ako čovek tu prazninu ne popuni dobrim stvarima, taj duh će se vratiti sa sedmoricom gorih i čovek će biti u gorem stanju nego pre (Matej 12:22, 25-29, 43-45). Nešto slično se desilo izraelskom narodu.

Među mnoštvom koje je slušalo Isusa bila je i jedna žena koja je uzviknula: „Srećna je utroba koja te je nosila i grudi koje su te dojile!“ Za Judejku bi bila čast da bude majka nekog proroka, a kamoli da bude majka Mesije. Zato je ova žena možda mislila da Marija može biti veoma srećna što je majka takvog učitelja. Ali Isus je ispravio tu ženu rečima: „Ne, nego srećni su oni koji slušaju Božju reč i drže je!“ (Luka 11:27, 28). Isus nikada nije ni nagovestio da se Mariji treba ukazivati posebna čast. Svaki čovek će pravu sreću naći u vernom služenju Bogu, a ne u rodbinskim vezama ili nekim dostignućima.

Kao i ranije u Galileji, Isus je ponovo prekorio one koji su tražili znak s neba. Rekao im je da im se neće dati nijedan znak osim „Joninog znaka“. Jona je služio kao znak time što je bio tri dana u ribi i time što je hrabro propovedao, nakon čega su se Ninivljani pokajali. Isus je rekao: „A ovde je neko veći od Jone“ (Luka 11:29-32). On je takođe veći od Solomona, koji je svojom mudrošću zadivio kraljicu Save.

„Niko ne pali svetiljku“, on je dodao, „da je stavi u podrum ili pod korpu, nego na svećnjak“ (Luka 11:33). Možda je mislio na to da je poučavanje tih ljudi i činjenje čuda isto kao i stavljanje svetiljke na skriveno mesto. Njihove oči nisu bile usredsređene, pa nisu razumeli svrhu njegovih dela.

Isus je upravo isterao demona, nakon čega je nemi čovek progovorio. To je trebalo da podstakne ljude da odaju čast Jehovi Bogu i govore drugima šta on sve čini. Zato je Isus onima koji su ga kritikovali uputio upozoravajuće reči: „Pazi, dakle, da svetlost koja je u tebi ne bude tama. Dakle, ako je celo tvoje telo svetlo, bez imalo tame, biće sasvim svetlo kao kad te svetiljka obasjava svojim sjajem“ (Luka 11:35, 36).