Izdaja i hapšenje

Davno je prošla ponoć. Sveštenici su se složili da plate Judi 30 srebrnika da bi izdao Isusa. Zato je Juda predvodio veliku grupu svešteničkih glavara i fariseja. Pratili su ih rimski vojnici s jednim vojnim zapovednikom na čelu.

Po svemu sudeći, odmah nakon što ga je Isus otpustio s pashalne večere, Juda je otišao pravo kod svešteničkih glavara (Jovan 13:27). Oni su sakupili grupu stražara i vojnika. Možda ih je Juda prvo odveo u gornju sobu gde su Isus i apostoli ranije te večeri proslavili Pashu. Sada su prešli dolinu Kedron i bili na putu u vrt. Pored oružja, sa sobom su imali svetiljke i baklje, zato što su bili odlučni da pronađu Isusa.

Dok ih je vodio na Maslinsku goru, Juda je bio siguran da zna gde može da pronađe Isusa. Dok su ranije Isus i apostoli putovali iz Vitanije u Jerusalim i nazad, često su se zaustavljali u Getsimanskom vrtu. Ali sada je bila noć i Isus je možda bio zaklonjen pod nekom maslinom. Kako će vojnici, koji možda nikada nisu videli Isusa, moći da ga prepoznaju? Juda će im dati znak: „Koga poljubim, taj je. Uhvatite ga i odvedite pod stražom“ (Marko 14:44).

Kada je Juda sa ostalima stigao u vrt, ugledao je Isusa s apostolima i uputio se pravo k njemu. „Zdravo, učitelju“, rekao je i nežno poljubio Isusa. „Prijatelju, zašto si ovde?“, upitao ga je Isus (Matej 26:49, 50). Zatim je sam dao odgovor: „Judo, zar poljupcem izdaješ Sina čovečjeg?“ (Luka 22:48). Nakon toga se više nije obraćao svom izdajniku.

Onda je stao pod svetlost baklji i svetiljki i upitao: „Koga tražite?“ Odgovorili su mu: „Isusa Nazarećanina.“ Na to je on hrabro rekao: „Ja sam taj“ (Jovan 18:4, 5). Ne znajući šta mogu da očekuju, ljudi su popadali po zemlji.

Isus nije iskoristio taj trenutak da bi pobegao pod okriljem noći, već ih je ponovo upitao koga traže. Kada su mu opet rekli: „Isusa Nazarećanina“, on je smireno nastavio: „Kazao sam vam da sam ja taj. Ako dakle mene tražite, pustite ove neka idu.“ Čak i u ovom teškom trenutku, Isus nije zaboravio ono što je ranije rekao, naime, da neće izgubiti nijednog učenika (Jovan 6:39; 17:12). Sačuvao je svoje verne apostole, tako da nijedan nije bio izgubljen, osim „sina uništenja“ — Jude (Jovan 18:7-9). Zato je sada tražio da njegove verne sledbenike puste da idu.

Kada su vojnici hteli da ga vežu, apostoli su shvatili šta se dešava. Upitali su: „Gospode, da udarimo mačem?“ (Luka 22:49). Pre nego što je Isus uspeo da odgovori, Petar se mašio za jedan od dva mača koji su apostoli poneli sa sobom. Udario je prvosveštenikovog roba koji se zvao Malho i odsekao mu desno uho.

Međutim, Isus je dotakao Malhovo uho i izlečio ranu. Zatim je svojim apostolima pružio važnu pouku zapovedivši Petru: „Vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se mača hvataju od mača će i poginuti.“ Isus se nije opirao hapšenju, jer kao što je objasnio: „Kako bi se onda ispunila Pisma da se tako mora dogoditi?“ (Matej 26:52, 54). Zatim je dodao: „Zar da ne pijem čašu koju mi je Otac dao?“ (Jovan 18:11). On je želeo da izvrši Božju volju, čak i ako je to značilo da će umreti.

Nakon toga je okupljenim ljudima rekao: „Zar ste izašli kao na razbojnika s mačevima i toljagama da me uhvatite? Svaki dan sam sedeo u hramu i poučavao i niste me uhvatili. A sve se ovo dogodilo da bi se ispunila proročka Pisma“ (Matej 26:55, 56).

Vojnici, vojni zapovednik i judejski stražari uhvatili su Isusa i svezali ga. Kada su apostoli to videli, pobegli su. Pa ipak, „jedan mladić“ — možda učenik Marko — ostao je u toj gomili da bi video šta će se desiti s Isusom (Marko 14:51). Međutim, ljudi su ga prepoznali i pokušali da ga uhvate, zbog čega je on bežeći ostavio svoju gornju lanenu haljinu.