Pitanja čitalaca

◼ Zašto tako malo Jehovinih svedoka učestvuje u uzimanju hleba i vina na godišnjoj svečanosti Spomen-večere Gospodnje?

Razlog je u tome što Jehovini svedoci nasuprot crkvama hrišćanstva, zastupaju biblijske nauke, da jedan mali broj ljudi dobija nebeski život a da će ostale verne Božje sluge biti nagrađene sa večnim životom na Zemlji.

Crkve odavno uče da je život na nebu nagrada za sve one koji se dopadaju Bogu; a da ostali odlaze u paklenu vatru. Ali Biblija govori nešto drugo. Iz Svetog pisma jasno proizlazi da će samo malo njih, na primer, apostoli, vladati sa Hristom na nebu. Isus je ovu grupu označio sa ,,malo stado“. Prema Bibliji radi se o 144 000 (Luka 12:32; Otkrivenje 14:3, 4). Mnogi, koji su Jehovi verno služili i imali njegovo odobrenje, umrli su pre nego je Isus otvorio put za nebeski život (Matej 11:11; Jevrejima 10:19-21). I nakon odabiranja „malog stada“ milioni drugih ljudi su postali odani hrišćani. Svi ovi lojalni koji ne pripadaju „malom stadu“, prema Bibliji, imaju izgled za beskrajni život u obnovljenom zemaljskom raju (Psalam 37:20, 29; Otkrivenje 21:4, 5). Ali, zašto ovi ne učestvuju u uzimanju hleba i vina? Isus je dao do znanja da će samo oni, koji imaju nadu za nebeski život, što znači koji su primljeni u novi savez, uzimati simbole na Spomen-večeri.

Naravno da svi moraju bezuslovno verovati u Isusovu žrtvu ako žele da postignu Božje oproštenje i večni život, bilo na nebu ili na rajskoj Zemlji. To je Hrist pokazao prema Jovanu 6:51-54: „Ja sam hleb života koji je sišao s neba; ako neko jede od tog hleba, živeće večno; ... hleb koji ću ja dati, telo je moje — za život sveta (otkupljenog čovečanstva). ... Onaj ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni.“

Ipak vredno pažnje je da Isus ove reči nije uputio samo svojim učenicima. Jedan dan nakon što je Isus učinivši čudo nahranio hiljade, došlo je mnoštvo naroda k njemu u predeo Kapernauma. Tu se razvio razgovor u kom je on izgovorio reči zapisane prema Jovanu 6:51-54. Dakle, Isus nije govorio uglavnom učenicima kada je rekao da je on simbolični „hleb, koji je sišao sa neba“ i da može posredovati duži život od mane koju su jeli u pustinji (Jovan 6:24-34).

Ako pomislimo na nekadašnji događaj iz pustinje, onda bi trebali uzeti u obzir ko je izašao iz Egipta i ko se nalazio u pustinji. Bili su to sinovi Izraelovi po broju šest stotina hiljada snažnih ljudi, pešaka, osim male dece a i velikog mnoštva drugih ljudi’ (2. Mojsijeva 12:37, 38; 16:13-18). Ovi „drugi ljudi“ su bili Egipćani, sa kojima su Izraelci sklapali brakove ili oni koji su se priključili Izraelu. Kako Izraelci tako su i „drugi ljudi“ trebali manu da bi ostali na životu. Međutim, da li su „drugi ljudi“ imali isti izgled kao i Izraelci? Ne. Iako su pripadnici „drugih ljudi“ sa Izraelcima obožavali Boga i nadali se da uđu u obećanu zemlju, ipak nikada nisu mogli pod saveznim zakonom da postanu kraljevi i sveštenici. Dakle, hranjenje manom u pustinji nije značilo da su svi imali isti izgled.

Ovu razliku treba da imamo u vidu kad razmišljamo o onome što je Isus rekao svojim učenicima otprilike godinu dana posle reči zapisanih po Jovanu 6:51-54. U poslednjoj prilici Isus je govorio o nečem novom, kod čega će doslovan hleb i doslovno vino igrati ulogu – simboli za njegovo telo i njegovu krv. Kada je Isus zaveo svečanost Spomen-večere Gospodnje, rekao je svojim najbližim sledbenicima: „Ova čaša znači novi savez mojom krvlju, koja će se proliti za vas.“ Toj istoj maloj grupi apostola je rekao: „Međutim, vi ste ti koji su ustrajali sa mnom u mojim kušnjama; i ja sklapam savez s vama kao što je moj otac sa mnom sklopio savez za Carstvo, da jedete i pijete za mojim stolom u mom Carstvu i sedite na prestolima sudeći nad dvanaest Izraelovih plemena“ (Luka 22:20, 28-30, NS).

Zapazimo da se kod ovih koji će prema kasnijim rečima uzimati od doslovnog hleba i doslovnog vina, simbolima za Isusovo telo i krv, radi o onim učenicima koji su primljeni u „novi savez“. Ovi učenici su primljeni i u jedan drugi savez, savez koji je Isus sklopio sa njima, da bi mogli učestvovati u vladavini ,njegovog Carstva’. Isus je očigledno govorio o onima koji će ,biti učinjeni za jedno Carstvo i za sveštenike našeg Boga, da bi kao carevi vladali nad Zemljom’ (Otkrivenje 5:10). U prvom veku Bog je započeo sa odabiranjem 144 000, koji će učestvovati u nebeskom Carstvu. K njima takođe pripadaju hrišćani iz Korinta, jer se oni označavaju kao ,osvećeni u zajednici sa Isusom Hristom, pozvanima svetima’ (1. Korinćanima 1:2; uporedi Rimljanima 1:7; 8:15-17). Takvi „sveti“ treba da učestvuju na Spomen večeri Gospodnjoj i sa cenjenjem uživaju u simboličnom hlebu i vinu, koje znači ,novi savez njegovom krvlju’ (1. Korinćanima 11:23-26).

Danas je na Zemlji u životu još samo jedan mali ostatak od onih koji su od Boga predodređeni za nebeski život. Samo oni koji su primljeni u „novi savez“ smeju da uzmu simbole, hleb i vino, na godišnjoj svečanosti Spomen-večere.

Svi pravi hrišćani koji se danas nadaju da pod carskom vladavinom večno žive na Zemlji, znaju naravno da je to jedino moguće ako veruju u Isusovu žrtvu. Kao što je Isus rekao mnoštvu naroda on je „živi hleb, koji je sišao sa neba“ (Jovan 6:51). Ali to ne znači da oni koji imaju zemaljsku nadu treba da uzimaju simbol Spomen-večere, jer oni nisu primljeni u „novi savez“ a ni u savez sa Isusom, da bi u njegovom Carstvu sedeli na prestolima’.

Prema tome ova velika grupa, koja ima zemaljsku nadu ne uzima simbole hleba i vina. Time ni u kom slučaju ne dolazi do izražaja da ovi ljudi ne veruju u žrtvu Isusovog tela i krvi ili da nemaju cenjenje za to. Upravo radi svog velikog cenjenja za njegovu žrtvu i radi sjajnog izgleda za večni život na Zemlji oni su sasvim sigurno prisutni svake godine na svečanosti Gospodnje večere kao posmatrači puni poštovanja. Na ovaj način oni odražavaju svoju veru i dokazuju da ostatak „malog stada“ i mnogobrojne „druge ovce“ sačinjavaju srdačnu zajednicu (Jovan 10:16).