„Šta treba da činim da se spasem?“
„ŠTA treba da činim da se spasem?“ Ovo pitanje je postavio upravnik zatvora 50. godine n. e. u Filipi (Makedonija). Pre toga se dogodio veliki zemljotres, čime su provaljena vrata na zatvorima, za koja je on bio odgovoran. Već je hteo da se ubije pošto je pomislio da su zatvorenici pobegli. Ali jedan od zatvorenika, apostol Pavle, je povikao: „Ne čini sebi zla, svi smo mi ovde!“ (Dela apostolska 16:25-30, Ba).
Pavle i sa njim zatvoreni Sila su došli u Filipe da objavljuju dobru vest spasenja; ali zbog lažnih optužbi bili su bačeni u zatvor. Upravnik zatvora je bio zahvalan da zatvorenici nisu pobegli i hteo je da čuje vest od Pavla i Sile. Šta je on morao da učini da bi postigao spasenje, koje su oba hrišćanska misionara propovedala?
Ljudima danas je još uvek potrebno spasenje koje su Pavle i Sila objavljivali. Na žalost mnogi s podozrenjem gledaju na temu spasenja. Oni se osećaju odbačeni zbog arogantnosti i sebičnosti nekih religioznih zastupnika, koji ih navodno uče šta je potrebno za spasenje. Nekima je odbojan i preterani osećajni zanos, kojim se odlikuju mnoge evanđelske religiozne zajednice, koje uzvisuju ideju o spasenju. Engleski novinar Filip Hauard je rekao da ti takozvani evanđelisti „apeluju više na osećaj i ruke koje potpisuju čekove, nego na razum svojih slušalaca“. (Uporedi 2. Petrova 2:2).
Drugi su opet šokirani upadljivim promenama, kod nekih osoba, koje su zbog određenih doživljaja ubeđene „da su spasene“. Flo Konvej i Džim Sigelman se u svojoj knjizi Sneping bave sa mnogim verskim buđenjima — uključno sa „biti spasen“ — koja su sve omiljenija u poslednjoj deceniji. Oni svakako opisuju i „skrivenu stranu“ takvih buđenja i kažu, da kod tih ljudi odjednom nastaje promena karaktera koja im ne daje obećano ispunjenje i razjašnjenje, nego mesto toga zaslepljenje, zatvaranje misli i prouzrokuje nepoznavanje stvarnosti. Autori uz to pišu: „Taj proces se može opisati kao zatvaranje misli, kao isključenje mišljenja.“
Kad su hrišćani prvog veka bili spašeni, to je bilo sasvim drukčije. Upravnik zatvora u Filipi nije zatvorio svoj um, kad mu je apostol Pavle odgovorio na njegovo pitanje, šta mora da čini da bi se spasao. Pavle i Sila nisu apelovali na njegov osećaj i nisu ga molili za velikodušni prilog. Umesto toga „javiše reč Jehovinu njemu“. Kroz razgovor su pomogli tom čoveku da postigne jasno razumevanje o pripremama koje je Bog predvideo za spasenje (Dela apostolska 16:32, Ba).
„Veruj u Gospoda Isusa“
Ti hrišćanski misionari su upravniku zatvora otvorili um za osnovnu istinu o spasenju. To je bila ista istina koju je apostol Petar povodom osnivanja hrišćanske skupštine obrazložio. Petar je ukazao na ključnu ulogu Isusa Hrista u vezi sa spasenjem i nazvao ga ’glavnim posrednikom života’. Apostol je takođe rekao: „Nema u nikome drugome spasenja, jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima, kojim bismo se mogli spasti“ (Dela apostolska 3:15; 4:12, Ba). Pavle i Sila su upravnika zatvora u Filipi takođe uputili na tog posrednika života: „Veruj u Gospoda Isusa Hrista i bićeš spasen“ (Dela apostolska 16:31, Ba).
Ali šta to znači verovati u Isusa Hrista? Zašto mi jedino i samo preko Isusovog imena možemo da se spasemo? Da li će na kraju svi da se spasu? Da li su apostoli zastupali mišljenje: „jednom spasen zauvek spasen“? Odgovori na ova pitanja su od najvećeg značaja, pošto je spasenje još uvek potrebno — iako mnogi religiozni zastupnici sadašnjosti rečima i delima razblažuju pojam spasenja. Svaki od nas treba zadovoljavajući odgovor na pitanje: „Šta treba da činim da se spasem?“