Borba za dobru vest u Solunu

Solun, u istoriji poznat i kao Tesalonika i Saloniki, danas je napredan priobalni grad na severoistoku Grčke. Imao je važnu ulogu u istoriji ranog hrišćanstva, posebno kada je reč o službi apostola Pavla, koji je bio „poslat drugim narodima“. (DELA APOSTOLSKA 9:15; RIMLJANIMA 11:13)

OKO 50. godine n. e., apostol Pavle i njegov saputnik Sila došli su u Solun. Bilo je to Pavlovo drugo misionarsko putovanje, i ovo je bila prva prilika da dobra vest o Hristu stigne na područje današnje Evrope.

Premda su se nalazili u Solunu, u mislima im je još uvek bilo sveže ono što su doživeli u Filipima, glavnom gradu Makedonije, gde su išibani i bačeni u zatvor. Štaviše, Pavle je kasnije rekao Solunjanima da je „uz tešku borbu“ došao da im propoveda Božju dobru vest (1. Solunjanima 2:1, 2). Da li će situacija u Solunu biti bolja? Kakva će biti služba u tom gradu? Da li će doneti plod? Upoznajmo se najpre malo bolje s tim drevnim gradom.

Grad sa burnom istorijom

Već samo ime Soluna, izvedeno iz dve grčke reči koje znače „Tesalci“ i „pobeda“, ukazuje na borbu. Veruje se da je 352. pre n. e. u Tesaliji makedonski kralj Filip II, otac Aleksandra Velikog, porazio jedno pleme iz centralne Grčke. Kaže se da je u znak sećanja na tu pobedu jednoj svojoj ćerki dao ime Tesalonika. Ona se kasnije udala za Kasandra, koji je nasledio presto njenog brata Aleksandra. Oko 315. pre n. e., Kasandar je izgradio grad na zapadnoj strani poluostrva Halkidik i dao mu ime po svojoj ženi. Solun su tokom njegove burne istorije često potresale borbe.

Međutim, to je takođe bio veoma razvijen grad. Nastao je pored jedne od najboljih prirodnih luka u Egejskom moru. U doba Rimljana, nalazio se i na čuvenom putu Via Egnacija. Budući da je imao tako dobar strateški položaj, na raskršću pomorskih i kopnenih puteva, Solun je bio jedan od važnijih trgovačkih centara Rimskog carstva. Tokom vekova je zbog svog blagostanja bio na meti osvajača kao što su Goti, Sloveni, Franci, Mleci i Turci. U borbama za taj grad proliveno je mnogo krvi. Ali zadržimo se sada na Pavlovoj poseti Solunu, kojom je započela borba za dobru vest.

Pavle stiže u Solun

Kada bi prvi put došao u neki grad, apostol Pavle bi obično najpre odlazio kod Judejaca. Budući da su oni bili upoznati sa svetim spisima, mogao je na tome da temelji razgovor i bilo mu je lakše da im prenese dobru vest. Jedan biblista smatra da ovaj Pavlov običaj otkriva njegovu brigu za sunarodnike ili da mu je propovedanje Judejcima i bogobojaznim ljudima služilo kao polazna tačka za propovedanje nejevrejima (Dela apostolska 17:2-4).

Tako je Pavle po dolasku u Solun otišao u sinagogu, gde je „rezonovao [s Judejcima] na temelju Pisama, objašnjavajući i dokazujući onim što je napisano da je trebalo da Hrist strada i ustane iz mrtvih. Govorio je: ’Ovaj Isus, kojeg vam objavljujem — to je Hrist‘“ (Dela apostolska 17:2, 3, 10).

Ono što je Pavle istakao — ko je bio Mesija i zbog čega je došao — bilo je sporno pitanje među Judejcima. Mesija koji pati nije se uklapao u njihovu zamisao o Mesiji kao ratniku i oslobodiocu. Da bi ih uverio, Pavle je ’rezonovao s njima, objašnjavao i dokazivao onim što je napisano‘ u svetim spisima — čime je pokazao da je vešt učitelj.a Ali kako su njegovi slušaoci prihvatili dragocenu istinu koju je s njima podelio?

Plodonosna, ali burna služba

Pavlovu poruku prihvatili su neki Judejci i mnogi grčki prozeliti, kao i „dosta uglednih žena“. Izraz „ugledne žene“ je sasvim odgovarajuć, budući da su u Makedoniji žene bile veoma cenjene u društvu. Mogle su biti u državnoj službi, posedovati imovinu i učestvovati u poslovnim poduhvatima, a uživale su i određena građanska prava. Čak su i spomenici podizani u njihovu čast. Poput Lidije, poslovne žene iz Filipa, dobru vest su prihvatile i mnoge Solunjanke iz visokog društva, verovatno dame iz dobrostojećih porodica ili supruge uglednih građana (Dela apostolska 16:14, 15; 17:4).

Međutim, Judejci su postali veoma ljubomorni. Pronašli su neke „zle uličare i tako okupili rulju pa uzbunili grad“ (Dela apostolska 17:5). Ko je sačinjavao tu rulju? Jedan biblista ih je opisao kao „razuzdane i ništavne“. On je dodao: „Iako ih po svemu sudeći nije mnogo interesovalo o čemu je Pavle govorio, bilo ih je lako podbuniti i navesti na nasilje, kao i svaku rulju.“

U zapisu stoji: „Nasrnuli su na Jasonovu kuću [gde je Pavle odseo] tražeći da se Pavle i Sila izvedu pred rulju.“ Pošto nisu našli Pavla, uputili su se ka najvišim organima vlasti. „Odvukli su Jasona i neku braću pred gradske poglavare, vičući: ’Ovi ljudi koji su pobunili ceo svet došli su i ovamo‘“ (Dela apostolska 17:5, 6).

Solun je kao glavni grad Makedonije imao donekle nezavisnu upravu. Njegovu samoupravu je između ostalog činila narodna skupština ili veće građana koje je rešavalo lokalna pitanja. ’Gradski poglavari‘, to jest politarsi,b bili su visoki zvaničnici čija je dužnost bila da održavaju red. Trebalo je da paze da ne dođe do situacija koje bi zahtevale intervenciju Rimljana i dovele do gubitka privilegija koje je grad imao. Zato se moglo očekivati da će reagovati kada čuju da neko ugrožava javni red i mir.

Zatim je izrečena ozbiljna optužba: „Svi oni rade protiv carevih odredbi, govoreći da postoji drugi kralj — Isus“ (Dela apostolska 17:7). Teolog Albert Barns navodi da je ta optužba ukazivala na „pobunu i zaveru“ protiv cara, koji je „dopuštao da se ime [nekog drugog] kralja pominje u pokorenim provincijama samo uz njegovu dozvolu“. Takođe, to što su Isusa, koga je Pavle nazvao kraljem, rimske vlasti pogubile zbog navodne pobune samo ih je još više uverilo u opravdanost te optužbe (Luka 23:2).

Gradski poglavari su bili uznemireni. Ali pošto nije bilo čvrstih dokaza a optužene nisu mogli da nađu, „oni su od Jasona i ostalih uzeli zalog, pa su ih pustili“ (Dela apostolska 17:8, 9). Po svemu sudeći, Jason i drugi hrišćani su time garantovali da će Pavle napustiti grad i da se više neće vraćati i izazivati nemire. Možda je Pavle imao na umu taj događaj kada je rekao da ga je „Satana sprečio“ da se vrati u Solun (1. Solunjanima 2:18).

Zbog situacije koja je nastala, Pavla i Silu su tokom noći poslali u Veriju. Pavle je i tamo imao uspešnu službu. To je toliko razbesnelo Judejce iz Soluna da su prešli 80 kilometara do Verije kako bi podbunili mnoštvo i raspirili plamen progonstva. Pavle je uskoro ponovo bio na putu, i to ka Atini, ali borba za dobru vest time nije bila završena (Dela apostolska 17:10-14).

Problemi novoosnovane skupštine

Uprkos svim izazovima, u Solunu je osnovana skupština. Ali protivljenje nije bilo jedini problem s kojim su se tamošnji hrišćani suočavali. Živeli su u paganskom, nemoralnom okruženju i Pavle je zbog toga bio zabrinut za njih. Da li će se njegova braća održati u veri? (1. Solunjanima 2:17; 3:1, 2, 5).

Hrišćani u Solunu su znali da će naići na ogorčenost i gnev bivših prijatelja zbog toga što više ne učestvuju u društvenom i religioznom životu grada (Jovan 17:14). Pored toga, u Solunu je bilo mnoštvo svetilišta posvećenih grčkim božanstvima poput Zevsa, Artemide i Apolona, kao i nekim egipatskim bogovima. Takođe je bio istaknut kult cara i svi građani su morali da vrše određene obrede. Odbijanje da se to učini smatralo bi se pobunom protiv Rima.

U takvom idolopokloničkom društvu vladao je veoma slobodan moral. Jedna zajednička nit povezivala je boga Kabira, zaštitnika Soluna, Dionisa i Afroditu, kao i egipatsku boginju Izidu — glavno obeležje njihovih kultova bili su razvratni obredi i pijančenje. Prostitucija je bila raširena, a mnogi muškarci su imali konkubine. Blud se nije smatrao grehom. To društvo je bilo pod uticajem rimske kulture, u kojoj su, prema jednom časopisu, „stanovnici mogli koristiti usluge brojnih muškaraca i žena koji su zadovoljavali sve njihove želje — a lekari su savetovali da se takvim željama ne treba odupirati“ (Trinity Journal). Razumljivo je što je Pavle tamošnje hrišćane upozorio da se ’uzdržavaju od bluda‘, beže od ’neobuzdane polne požude‘ i da ne ’žive nečisto‘ (1. Solunjanima 4:3-8).

Pobeda je izvojevana

Hrišćani u Solunu su morali da vode tešku borbu za veru budući da su doživljavali protivljenje, poteškoće i živeli u paganskom okruženju. Pa ipak, Pavle ih je pohvalio za ’dela podstaknuta verom, trud podstaknut ljubavlju i istrajnost‘, kao i za doprinos širenju dobre vesti (1. Solunjanima 1:3, 8).

U Rimskom carstvu je 303. godine izbilo okrutno progonstvo svih koji su se izjašnjavali kao hrišćani. Glavni podstrekač je bio car Galerije, koji je živeo u Solunu i ukrasio ga brojnim velelepnim građevinama. Ruševine nekih od tih zdanja turisti i dan-danas mogu videti.

Danas Jehovini svedoci u Solunu propovedaju bližnjima, često baš ispred građevina koje je podigao taj okrutni neprijatelj hrišćanstva. Iako je u 20. veku bilo perioda kada se propovedalo pod teškim progonstvom, sada na području tog grada ima oko 60 revnih skupština Jehovinih svedoka. Njihov trud pokazuje da borba za dobru vest koja je započela pre mnogo vekova još uvek traje i da je uspešna.

[Fusnote]

[Mapa na 18. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Via Egnacija

MAKEDONIJA

Filipi

Amfipolj

Solun

Verija

TESALIJA

Egejsko more

ATINA

[Slike na stranama 20, 21]

Gore: Solun danas

Ispod: zasvođeni prolazi i rimsko kupatilo na agori

[Slike na 21. strani]

Rotonda u blizini Galerijevog trijumfalnog luka; reljef cara Galerija; propovedanje u blizini trijumfalnog luka

[Izvori slika na 18. strani]

Medaljon s likom: © Bibliothèque nationale de France; natpis na kamenu: Thessalonica Archaeological Museum, copyright Hellenic Ministry of Culture and Tourism

[Izvor slike na 20. strani]

Dve slike dole levo: 16th Ephorate of Prehistoric and Classical Antiquities, copyright Hellenic Ministry of Culture and Tourism

[Izvor slike na 21. strani]

Slika u sredini: Thessalonica Archaeological Museum, copyright Hellenic Ministry of Culture and Tourism