Izvinjenje — bitan činilac za uspostavljanje mira

„IZVINJENJE ima veliku moć. Ono bez nasilja rešava konflikte, obnavlja narušene odnose među nacijama, omogućuje vladama da pokažu da su svesne patnje svojih građana i dovodi međuljudske odnose u ravnotežu.“ To je napisala Debora Tanen, autorka nekih bestselera i sociolingvista sa univerziteta Džordžtaun u Vašingtonu, oblast Kolumbija.

Biblija potvrđuje da je iskreno izvinjenje često delotvoran način da se popravi narušeni odnos. Primera radi, u Isusovoj paraboli o rasipnom sinu, kada se sin vratio kući i iskreno izvinio, otac je od sveg srca bio spreman da ga ponovo primi u kuću (Luka 15:17-24). Da, čovek ne treba nikad da bude toliko ponosan da ne može da pogazi svoj ponos, izvini se i zamoli za oproštaj. Da, istinski poniznim osobama ne pada toliko teško da se izvine.

Moć izvinjenja

Primer Avigeje, jedne mudre žene u drevnom Izraelu, pokazuje koliko izvinjenje ima veliku moć, iako se ona izvinila za ono što je njen muž uradio. Dok je David, koji je kasnije postao kralj, boravio u pustinji, on je zajedno sa svojim ljudima štitio stado Avigejinog muža, Navala. Međutim, kada su Davidovi ljudi tražili od Navala hleba i vode, on ih je oterao iznoseći veoma uvredljive primedbe. Isprovociran, David je poveo oko 400 ljudi protiv Navala i njegovog doma. Kada je saznala šta se desilo, Avigeja je krenula u susret Davidu. Pošto ga je ugledala, pala je ničice pred njim. Zatim je rekla: „Ja sam kriva, gospodaru! Dozvoli da progovori tebi sluškinja tvoja, i čuj reči sluškinje svoje.“ Zatim je objasnila situaciju i dala je Davidu hranu i piće koje je donela kao poklon. On je na to rekao: „Idi s mirom kući svojoj; eto poslušah te i pogledah na tebe.“ (1. Samuilova 25:2-35).

Avigejin ponizan stav i to što se izvinila zbog uvredljivog ponašanja svoga muža spaslo je njen dom. David joj je čak zahvalio što ga je sačuvala od krivice za krv. Iako se nije Avigeja ružno ponela prema Davidu i njegovim ljudima, ona je preuzela na sebe krivicu svoje porodice i izmirila se s Davidom.

Još jedan primer osobe koja je znala kada da se izvini jeste apostol Pavle. Jednom prilikom se branio pred Sinedrionom, Jevrejskim vrhovnim sudom. Besan zbog onog što je Pavle iskreno rekao, prvosveštenik Ananija je naredio onima koji su stajali pored Pavla da ga udare po ustima. Pavle je na to rekao: „Bog će udariti tebe, zide okrečeni. Zar ti sediš da mi sudiš po Zakonu, a u isto vreme, prestupajući Zakon, zapovedaš da me udaraju?“ Kada su oni koji su to posmatrali prekorili Pavla zato što vređa prvosveštenika, apostol je odmah priznao svoju grešku rekavši: „Braćo, nisam znao da je prvosveštenik. Jer pisano je: ’Ne govori loše o poglavaru svog naroda‘“ (Dela apostolska 23:1-5).

To što je Pavle rekao — da onaj koji je određen za sudiju ne bi trebalo da pribegava nasilju — bilo je na mestu. Pa ipak, on se izvinio zbog toga što se nehotice obratio prvosvešteniku na takav način da se to moglo smatrati da je s nepoštovanjem.a To što se Pavle izvinio uticalo je na Sinedrion, koji je potom saslušao ono što je on imao da kaže. Pošto je znao za neslaganje koje je postojalo među članovima suda, Pavle im je rekao da mu se sudi zbog njegovog verovanja u uskrsenje. Usled toga je nastala žestoka rasprava i fariseji su stali na Pavlovu stranu (Dela apostolska 23:6-10).

Šta možemo naučiti iz ova dva biblijska primera? U oba slučaja je iskreno izvinjenje omogućilo da se komunikacija nastavi. To znači da nam reči izvinjenja mogu pomoći da uspostavimo mir. Da, kada priznamo naše greške i izvinimo se za učinjenu štetu, to nam pruža mogućnosti za izgrađujuće razgovore.

’Ali nisam uradio ništa pogrešno‘

Kada primetimo da se neko uvredio zbog onog što smo rekli ili uradili, možda mislimo da je ta osoba nerazumna ili previše osetljiva. Međutim, Isus Hrist je ovako savetovao svoje učenike: „Ako, dakle, donosiš svoj dar na oltar i tamo se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar tamo pred oltarom, i idi; prvo se pomiri sa svojim bratom, a onda, kad se vratiš, prinesi svoj dar“ (Matej 5:23, 24).

Na primer, neki brat možda misli da si mu nešto zgrešio. U takvoj situaciji, Isus kaže da ti treba da ideš i da se ’pomiriš sa svojim bratom‘, bez obzira da li misliš da si mu učinio nešto nažao ili ne misliš. Prema grčkom tekstu, reč koju je Isus ovde upotrebio ’označava uzajamni ustupak posle obostrane netrpeljivosti‘ (Vine’s Expository Dictionary of Old and New Testament Words). Zaista, kada su dve osobe u zavadi, možda su obe u izvesnoj meri krive, pošto su obe nesavršene i sklone tome da greše. Zato su obično potrebni uzajamni ustupci.

Nije toliko bitno ko je u pravu, a ko nije, već ko će preuzeti inicijativu u uspostavljanju mira. Kada je apostol Pavle zapazio da hrišćani u Korintu izvode suobožavaoce pred svetovne sudove zbog nekih ličnih sukoba, kao što su finansijski sporovi, on ih je ispravio sledećim rečima: „Zašto radije ne pustite da vam se nanese nepravda? Zašto radije ne pustite da budete zakinuti?“ (1. Korinćanima 6:7). Iako je Pavle to rekao da bi odvratio suhrišćane od toga da zbog ličnih sukoba izlaze pred svetovne sudove, načelo je jasno: Mir među suobožavaocima je mnogo važniji od toga da se dokaže ko je u pravu, a ko nije. Ako zadržimo na umu to načelo, biće nam lakše da se izvinimo ako neko misli da smo mu učinili nešto nažao.

Potrebna je iskrenost

Međutim, neki ljudi previše često upotrebljavaju reči kojima se izražava izvinjenje. Primera radi, u Japanu reč sumimasen, kojom se obično izražava izvinjenje, može su čuti na hiljade puta. Čak se može koristiti da bi se iskazala zahvalnost, pri čemu se indirektno izražava nelagodnost zbog nemogućnosti da se uzvrati ukazana naklonost. Pošto ima više značenja, neki mogu smatrati da se ta reč koristi previše često i mogu se pitati da li je onaj ko je koristi zaista iskren. I u drugim kulturama možda izgleda da se previše koriste različite forme izvinjenja.

Važno je, na kom god jeziku to bilo, da čovek bude iskren kad se izvinjava. Izbor reči i ton glasa treba da pokazuju da je osobi stvarno žao. Isus Hrist je u Propovedi na gori rekao svojim učenicima: „Neka vaša reč da, znači da, vaše ne, ne; jer što je više od toga, od zloga je“ (Matej 5:37). Ako se izvinjavaš, onda budi iskren! Da to ilustrujemo: Na jednom aerodromu, u redu za prijavu putnika za let, jedan čovek se izvinio kada je koferom gurnuo ženu koja je čekala u redu iza njega. Nekoliko minuta kasnije, kada se pomerio, opet ju je udario koferom. Čovek se ponovo ljubazno izvinio. Kada se isto to desilo još jednom, čovek koji je putovao s tom ženom rekao mu je da ako stvarno misli to što kaže, onda bi trebalo da pazi da ne bi opet koferom zakačio ženu. Da, iza iskrenog izvinjenja bi trebalo da stoji odlučnost da se ne ponovi greška.

Ako smo iskreni, naše izvinjenje će obuhvatati priznavanje bilo kakve pogreške, molbu za oproštaj i nastojanje da koliko je moguće popravimo štetu. Tada bi trebalo da uvređena osoba spremno oprosti onome ko joj je nešto nažao učinio a kaje se zbog toga (Matej 18:21, 22; Marko 11:25; Efešanima 4:32; Kološanima 3:13). Pošto su obe strane nesavršene, uspostavljanje mira neće uvek biti lako. Pa ipak, reči izvinjenja mogu mnogo pomoći u uspostavljanju mira.

Kada nije prikladno izviniti se

Premda izrazi žaljenja deluju umirujuće i doprinose miru, mudra osoba izbegava da koristi takve izraze kada to nije prikladno. Na primer, pretpostavi da se radi o pitanju besprekornosti pred Bogom. Kada je Isus Hrist bio na zemlji on se ’ponizio i postao poslušan sve do smrti, i to smrti na mučeničkom stubu‘ (Filipljanima 2:8). Međutim, on se nije izvinjavao zbog onoga u šta veruje da bi sebi olakšao patnje. Nije se izvinio ni kada mu je prvosveštenik rekao: „Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hrist, Sin Božji!“ Isus se nije bojažljivo izvinio, već je hrabro odgovorio: „Sam si to rekao. Ali ja vam kažem: od sada ćete videti Sina čovečjeg kako sedi s desne strane sile i dolazi na oblacima nebeskim“ (Matej 26:63, 64). Isus nikada nije ni pomislio na to da sačuva miroljubiv odnos s prvosveštenikom po cenu besprekornosti svom Ocu, Jehovi Bogu.

Hrišćani pokazuju poštovanje prema ljudima koji imaju autoritet i ukazuju im čast. Pa ipak, nema potrebe da se izvinjavaju što su poslušni Bogu i što vole svoju braću (Matej 28:19, 20; Rimljanima 13:5-7).

Kad ne bude postojala nijedna prepreka za mir

Danas grešimo zbog nasleđene nesavršenosti i greha od našeg praoca Adama (Rimljanima 5:12; 1. Jovanova 1:10). Adamovo grešno stanje bilo je posledica njegove pobune protiv Stvoritelja. Međutim, Adam i Eva su u početku bili savršeni i bezgrešni. Bog je obećao da će čovečanstvo dovesti u takvo savršeno stanje. On će ukloniti greh i sve njegove posledice (1. Korinćanima 15:56, 57).

Zamisli samo šta će to značiti! Kada je davao savet o tome kako koristiti jezik, Isusov polubrat Jakov je rekao: „Ako se neko ne spotiče u reči, on je savršen čovek, sposoban da zauzda i celo svoje telo“ (Jakov 3:2). Savršen čovek može kontrolisati svoj jezik kako ne bi rekao nešto pogrešno zbog čega bi morao da se izvinjava. On je ’sposoban da zauzda celo svoje telo‘. Zaista će biti predivno kada budemo bili savršeni! Tada više neće postojati nijedna prepreka za mir među ljudima. Ipak, dok to ne dođe, iskreno i prikladno izvinjenje zbog nečeg pogrešno učinjenog biće od velike pomoći u uspostavljanju mira.

[Fusnota]

[Slika na 5. strani]

Šta možemo naučiti iz Pavlovog primera?

[Slika na 7. strani]

Kada svi budemo savršeni, neće postojati nijedna prepreka za mir