„Najmoćnija mašina za učenje u čitavom svemiru“

ZA MOZAK bebe se s pravom kaže da je „najmoćnija mašina za učenje u čitavom svemiru“. Novorođenče dolazi na svet spremno da upija sve što vidi, čuje i uopšte sve što primi putem čula.

Međutim, njegovu pažnju najviše zaokupljaju ljudi — njihova lica, glasovi i dodiri. Penelopi Lič, čuvena doktorka na području psihologije, u jednoj svojoj knjizi kaže: „Urađene su mnoge studije o tome šta novorođenče najviše voli da gleda, koji zvuci ga privlače i zaokupljaju njegovu pažnju i koji mu fizički kontakti najviše prijaju. Sve to što joj je neophodno, beba može dobiti od onog ko je neguje“ (Babyhood). Nije ni čudo što roditelji igraju tako vitalnu ulogu u razvoju svog deteta!

„Govorio sam kao dete“

Roditelji, kao i pedijatri, zapanjeni su sposobnošću novorođenčeta da uči jezik samo slušanjem. Ispitivanja su pokazala da za samo nekoliko dana, beba prepoznaje glas svoje majke i on joj prija više nego glas nepoznate osobe; za samo nekoliko nedelja prepoznaje maternji jezik svojih roditelja i izdvaja ga od drugih jezika; a za nekoliko meseci uočava pauze između reči tako da primećuje razliku između normalnog govora i gukanja odmila.

Apostol Pavle je napisao: „Kad sam bio dete, govorio sam kao dete“ (1. Korinćanima 13:11). Kako dete u najranijem dobu govori? Obično počinje spontanim, nepovezanim gukanjem. Da li je to samo simpatičan zvuk? Daleko od toga. U svojoj knjizi o razvoju mozga kod male dece, dr Liz Eliot nas podseća da je govor „složena motorna sposobnost, za koju je potrebna brza koordinacija mnogih mišića koji upravljaju usnama, jezikom, nepcem i ždrelom“ (What’s Going On in There? — How the Brain and Mind Develop in the First Five Years of Life). Zatim dodaje: „Iako može izgledati da je gukanje samo presladak način da beba privuče pažnju, ono takođe služi kao vežba za budući kompleksan proces izgovaranja reči.“

Na gukanje svoje bebe, roditelji reaguju tepanjem, a i to ima važnu ulogu. Taj govor odmila podstiče dete da se odazove. Ovakav „razgovor“ uči dete osnovama komunikacije, a to će mu koristiti do kraja života.

Promena uloge

Roditelji su prilično zaokupljeni brigom oko svakodnevnih potreba svoje bebe. Čim beba zaplače, tu je neko da je nahrani. Čim beba zaplače, tu je neko da je presvuče. Čim beba zaplače, tu je neko da je zagrli. Takva nega je neophodna i potpuno je na mestu. Ona je jedan od osnovnih načina na koji roditelji ispunjavaju svoju ulogu kao oni koji se brinu o bebi (1. Solunjanima 2:7).

S obzirom na sve to, sasvim je prirodno što beba veruje da je centar sveta i da su odrasli — pogotovo njeni roditelji — tu samo da ispunjavaju njene želje. Takvo gledište je pogrešno, ali potpuno razumljivo, jer više od godinu dana, to je bila bebina svakodnevica. U njenim očima, ona je mali car u čijem carstvu žive divovi čija je jedina svrha postojanja da joj služe. Porodični savetnik Džon Rouzmond piše: „Potrebno je samo dve godine da se stvori takav fenomenalan utisak, a onda barem šesnaest da se on ispravi! Posao roditelja je da navede dete da poveruje u tu iluziju, a onda da je pažljivo i oprezno rasprši. Paradoksalno, ali je tako.“

Međutim, kad dete ima oko dve godine, stvari postaju potpuno drugačije, jer roditelj više nije samo onaj koji brine o njemu, već i onaj koji ga vaspitava. Sada dete shvata da nisu roditelji podložni njemu, već da je ono podložno njima. Njegova vlast je prošla i možda neće lako prihvatiti novu. Frustrirano, ono pokušava da zadrži svoj presto. Kako?

Napadi besa

U uzrastu od oko dve godine, ponašanje mnoge dece se drastično menja i često dolazi do epizoda histerije, koje su poznate i kao napadi besa. Deca u tom periodu postaju „nemoguća“ i to je veoma frustrirajuće za roditelje. Odjednom su omiljene reči mališana: „Ne!“ i „Neću!“ Veoma je ljut na sebe i svoje roditelje, jer ne ume da se izbori sa svojim pomešanim osećanjima. Želi da bude što dalje od vas, a da ipak bude blizu vas. Roditeljima kao da su vezane ruke, jer malo toga je logično, a još manje delotvorno. Šta se zapravo dešava?

Dete doživljava jednu radikalnu promenu u svom životu. Donedavno, roditelji su skakali na svaki njegov „mig“. Sada dete počinje da shvata da je njegova „vlast“ bila samo privremena i da će barem neke stvari morati da obavlja samo. Sve više shvata da ono mora da bude poslušno, što se jasno vidi iz sledećih biblijskih reči: „Deco, slušajte svoje roditelje u svemu“ (Kološanima 3:20).

Tokom tog teškog perioda, roditelji treba da zadrže autoritet nad decom. Ako to čine odlučno, ali s puno ljubavi, dete će se navići na svoju novu ulogu. Sada je sve spremno za sledeći korak u odrastanju.

Razvoj morala

Životinje, pa čak i mašine, mogu prepoznati glasove i oponašati govor. Ali samo su ljudi svesni svojih postupaka. Zato dete od dve-tri godine ima osećanja poput ponosa, stida, krivice i sramote. To je jedan od prvih koraka ka odraslom dobu, u kom osoba poseduje moralne vrednosti i može čvrsto zastupati ono što je ispravno, čak i kad drugi čine ono što je loše.

U tom periodu, roditelji uživaju u još jednom čudu. Njihovo dete postaje svesno osećanja drugih. Dok se do dve godine igralo samo uz prisustvo drugih, sada se može igrati s njima. Takođe prepoznaje kada se roditelji dobro osećaju i želi da im ugodi. Zbog toga je otvorenije za prihvatanje pouke.

Kada napune tri godine, deca su više nego ranije spremna da uče šta je ispravno i dobro, a šta neispravno i loše. Jasno je da je sada vreme da roditelji počnu da ih vaspitavaju i pomažu im da izrastu u uspešne i dobre ljude.

[Istaknuti tekst na 5. strani]

Beba od samo nekoliko dana prepoznaje glas svoje majke i on joj prija više nego glas nepoznate osobe

[Istaknuti tekst na 6. strani]

Kada napune tri godine, deca su više nego ranije spremna da uče šta je ispravno i dobro, a šta neispravno i loše

[Okvir na 6. strani]

ZAŠTO SE NAPADI BESA PONAVLJAJU

„Neki roditelji misle da se napadi besa kod njihove dece javljaju zato što su se oni pogrešno postavili kada je dete nešto htelo“, piše Džon Rouzmond u svojoj knjizi New Parent Power. „Zbog toga im izgleda logično da, ako su oni krivi zbog lošeg ponašanja svog deteta, što pre moraju ispraviti grešku. Zato umesto da kažu ne, oni kažu da. Ili zbog toga što osećaju krivicu jer je dete ’dobilo po turu‘ oni mu sada udovoljavaju i više nego što je ono htelo. Takva manipulacija deluje. Napad besa prestaje, roditelj može da odahne, a dete shvata da histerijom može dobiti ono što želi i onda pokreće krug novih, jačih napada besa.“