10. poglavlje

Hrišćanstvo — da li je Isus bio put ka Bogu?

Do sada smo, osim poglavlja o judaizmu, osmatrali velike religije koje su u velikoj meri zasnovane na mitologiji. Sada ćemo istražiti još jednu religiju koja tvrdi da čovečanstvo približava Bogu — hrišćanstvo. Na čemu se hrišćanstvo temelji — na mitu ili na istorijskim činjenicama?

 1. (a) Zašto je istorija hrišćanskog sveta izazvala kod nekih ozbiljne sumnje u pogledu hrišćanstva? (b) Koju razliku pravimo između hrišćanskog sveta i hrišćanstva?

ISTORIJA hrišćanskog sveta,a s njegovim ratovima, inkvizicijama, krstaškim ratovima i religioznim licemerjem, nije doprinela idealima hrišćanstva. Pobožni muslimani i drugi ukazuju na moralnu iskvarenost i dekadenciju zapadnog, „hrišćanskog“ sveta kao na temelj za odbacivanje hrišćanstva. Zaista, takozvane hrišćanske nacije su izgubile svoje moralno kormilo i doživele brodolom na stenama nevernosti, pohlepe i samopovlađivanja.

 2, 3. (a) Koji kontrast postoji između ponašanja ranih hrišćana i ponašanja ljudi u današnjem hrišćanskom svetu? (b) Koja su neka pitanja na koja treba odgovoriti?

² Da su merila izvornog hrišćanstva bila drugačija od popustljivih stavova današnjice potvrđuje i profesor Elajn Pagels u svojoj knjizi Adam, Eve, and the Serpent, gde kaže: „Mnogi hrišćani u prva četiri veka ponosili su se svojim seksualnim savladavanjem; oni su izbegavali poligamiju a često i razvod, koji je jevrejska tradicija dopuštala; i grozili su se na vanbračne seksualne aktivnosti koje su njihovi paganski savremenici obično prihvatali, aktivnosti koji su obuhvatali prostituciju i homoseksualnost.“

³ Prema tome, pošteno je da pitamo: da li je istorija hrišćanskog sveta i njegovo današnje moralno stanje pravi odraz učenja Isusa Hrista? Kakav je čovek bio Isus? Da li je pomogao da se čovečanstvo približi Bogu? Da li je on bio obećani Mesija iz hebrejskih proročanstava? Ovo su neka od pitanja koja ćemo osmotriti u ovom poglavlju.

Isus — kakvi su bili njegovi akreditivi?

 4. Koju smo jasnu razliku u našem proučavanju primetili između hrišćanstva i njegovih korena i velikih religija sveta?

⁴ U ranijim poglavljima videli smo da je mitologija igrala istaknutu ulogu u skoro svim velikim religijama sveta. Pa ipak, kad smo obrađivali poreklo judaizma u prethodnom poglavlju, nismo počeli mitom već istorijskim istinama o Avrahamu, njegovim precima i njegovim potomcima. Što se tiče hrišćanstva i njegovog osnivača, Isusa, takođe nećemo početi s mitologijom već s jednom istorijskom ličnošću. (Vidite okvir na 237. strani.)

 5. (a) Koja je tri svedočanstva Isus imao koja su dokazala da je bio obećano Avrahamovo ’seme‘? (b) Ko je napisao Hrišćanske grčke spise?

⁵ Prvi stih Hrišćanskih grčkih spisa, obično poznatih kao Novi zavet (vidite okvir na 241. strani), kaže: „Knjiga rođenja Isusa Hrista, sina Davidovog, sina Avrahamovog“ (Matej 1:1). Da li je ovo neka prazna izjava koju je izneo Matej, bivši jevrejski poreznik i Isusov neposredni učenik i biograf? Nije. Narednih 15 stihova poimence navode liniju Avrahamovih potomaka sve do Jakova, kome se „rodi Josif, muž Marije, koja rodi Isusa, koji se zove Hrist“. Prema tome, Isus je zaista bio potomak Avrahama, Jude i Davida, i kao takav imao je tri svedočanstva da je on prorečeno ’seme‘ iz 1. Mojsijeve 3:15 (DK) i da je Avrahamovo ’seme‘ (1. Mojsijeva 22:18, DK; 49:10; 1. Letopisa 17:11).

 6, 7. Zašto je značajno gde se Isus rodio?

⁶ Još jedno svedočanstvo za mesijansko Seme bilo bi njegovo rodno mesto. Gde se Isus rodio? Matej nam kaže da se Isus ’rodio u Vitlejemu, u Judeji, u danima kralja Iroda‘ (Matej 2:1). Izveštaj lekara Luke potvrđuje ovu činjenicu, i kaže nam sledeće o Isusovom budućem poočimu: „Tako i Josif ode iz Galileje, iz grada Nazareta, gore u Judeju, u Davidov grad, koji se zove Vitlejem, jer on beše iz Davidovog doma i njegove loze, da se popiše s Marijom, koja se po obećanju udala za njega, a sada beše u poodmakloj trudnoći“ (Luka 2:4, 5).

⁷ Zašto je bilo važno da se Isus rodi u Vitlejemu a ne u Nazaretu ili u nekom drugom gradu? Zbog jednog proročanstva koje je u osmom veku pre n. e. izrekao hebrejski prorok Mihej: „A ti, Vitlejeme, Efrato, najmanji međ’ hiljadama Judinim, iz tebe će meni izići onaj koji će Izraelom vladati, čije je poreklo od starih vremena, od iskonskih dana“ (Mihej 5:2). Znači, na osnovu mesta svog rođenja, Isus je imao još jedno svedočanstvo da je obećano Seme i Mesija (Jovan 7:42).

 8. Koja su neka proročanstva koja je Isus ispunio?

⁸ U stvari, Isus je ispunio još mnogo proročanstava iz Hebrejskih spisa, dokazujući time da sve svedoči da je on obećani Mesija. Možete proveriti neka od tih proročanstava u Bibliji. (Vidite okvir na 245. strani.)b Ali istražimo sada ukratko Isusovu poruku i njegovu službu.

Isusov život pokazuje put

 9. (a) Kako je Isus započeo svoju javnu službu? (b) Kako znamo da je Isus imao Božje priznanje?

⁹ Biblijski izveštaj nam kaže da je Isus bio odgajan kao i svaki jevrejski mladić tog doba, da je išao u lokalnu sinagogu i u hram u Jerusalimu (Luka 2:41-52). Kad je imao 30 godina, počeo je svoju javnu službu. Najpre je otišao do svog nećaka Jovana, koji je u reci Jordanu krštavao Jevreje u znak pokajanja. Lukin izveštaj nam kaže: „A kad se sav narod krstio, krstio se i Isus, i dok se molio, otvori se nebo i sveti duh siđe na njega u telesnom obliku kao golub, i s neba dođe glas: ’Ti si moj Sin, voljeni; ja te priznajem‘ (Luka 3:21-23; Jovan 1:32-34).

10, 11. (a) Koje su bile neke karakteristike Isusovih metoda propovedanja i poučavanja? (b) Kako je Isus naglasio važnost imena svog Oca?

¹⁰ U pravo vreme, Isus je započeo sa svojom službom kao pomazani Sin Božji. Išao je po celoj Galileji i Judeji propovedajući poruku o Božjem Kraljevstvu i izvodeći čuda, kao što je izlečenje bolesnih. Za to nije uzimao novac i nije nastojao da se obogati niti da veliča samog sebe. U stvari, rekao je da ima više sreće u davanju nego u primanju. Takođe je poučavao svoje učenike kako da propovedaju (Matej 8:20; 10:7-13; Dela apostolska 20:35).

¹¹ Kad analiziramo Isusovu poruku i metode koje je koristio, vidimo očiglednu razliku između njegovog stila i stila mnogih propovednika hrišćanskog sveta. On nije manipulisao masama jeftinim emocionalizmom niti taktikom zastrašivanja paklenom vatrom. Ne, Isus je koristio jednostavnu logiku i parabole, to jest poređenja, iz svakodnevnog života da bi apelovao na srce i um. Njegova čuvena Propoved na gori izvanredan je primer njegovih učenja i metoda. U tu propoved je uključena i Isusova uzorna molitva, u kojoj on jasno pokazuje koji su hrišćanski prioriteti time što posvećenje Božjeg imena stavlja na prvo mesto (Vidite okvir na stranama 258-9; Matej 5:1–7:29; 13:3-53; Luka 6:17-49).

12. (a) Kako je Isus pokazao ljubav u svojim učenjima i postupcima? (b) Koliko bi svet bio drugačiji kad bi se hrišćanska ljubav zaista pokazivala?

¹² U ophođenju sa svojim sledbenicima i s ljudima uopšte, Isus je pokazivao ljubav i saosećanje (Marko 6:30-34). Dok je propovedao poruku o Božjem Kraljevstvu, on je takođe lično pokazivao ljubav i poniznost. Zato je u zadnjim satima svog života mogao reći svojim učenicima: „Dajem vam novu zapovest, da volite jedan drugoga; kao što sam ja voleo vas, da i vi volite jedan drugoga. Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:34, 35). Prema tome, suština hrišćanstva u praksi jeste samopožrtvovana ljubav zasnovana na načelima (Matej 22:37-40). To u praksi znači da hrišćanin treba da voli čak i svoje neprijatelje, premda mrzi njihova zla dela (Luka 6:27-31). Razmislite malo o tome. Koliko bi ovaj svet bio drugačiji kad bi svi stvarno pokazivali takvu vrstu ljubavi! (Rimljanima 12:17-21; 13:8-10).

13. Na koji se način Isusovo učenje razlikovalo od učenja Konfucija, Lao Cea i Bude?

¹³ Međutim, ono što je Isus naučavao bilo je daleko više od neke etike ili filozofije kakvu su naučavali Konfucije i Lao Ce. Nadalje, Isus nije, poput Bude, naučavao da neko može postići sopstveno spasenje ako ide putem spoznanja i prosvetljenja. Umesto toga, on je ukazivao na Boga kao na izvor spasenja kad je rekao: „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život. Jer Bog nije poslao svog Sina u svet da on sudi svetu, nego da se svet spase preko njega“ (Jovan 3:16, 17).

14. Zašto je Isus mogao da kaže: „Ja sam put i istina i život“?

¹⁴ Ispoljavajući ljubav svog Oca u svojim rečima i delima, Isus je ljude približavao Bogu. To je jedan razlog zbog čega je mogao da kaže: „Ja sam put i istina i život. Niko ne dolazi k Ocu osim preko mene... Ko je video mene, video je i Oca. Kako ti onda kažeš : ’Pokaži nam Oca‘? Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i da je Otac u meni? Ono što vam ja govorim ne govorim sam od sebe; nego Otac koji ostaje u meni čini svoja dela... Čuli ste da sam vam rekao: odlazim i vratiću se k vama. Ako me volite, radovaćete se što odlazim k Ocu, jer Otac je veći od mene“ (Jovan 14:6-28). Da, Isus je bio „put i istina i život“ zato što je te Jevreje vodio nazad ka svom Ocu, njihovom pravom Bogu Jehovi. Prema tome, s Isusom je potraga čovečanstva za Bogom iznenada dobila novi podsticaj zato što je Bog, u svojoj uzvišenoj ljubavi, poslao Isusa na zemlju da bude svetionik svetla i istine i da ljude vodi ka Ocu (Jovan 1:9-14; 6:44; 8:31, 32).

15. (a) Šta moramo raditi da bismo pronašli Boga? (b) Koji dokazi za Božju ljubav postoje ovde na zemlji?

¹⁵ Na osnovu Isusove službe i njegovog primera, misionar Pavle je kasnije mogao reći Grcima iz Atine: „I od jednog čoveka [Bog] je stvorio sve ljudske nacije da prebivaju po celoj površini zemlje, i postavio je određena vremena i utvrđene granice njihovog prebivanja, da traže Boga ne bi li ga nekako napipali i zaista našli, iako, u stvari, on nije daleko ni od jednog od nas. Jer po njemu imamo život i mičemo se i postojimo“ (Dela apostolska 17:26-28). Da, čovek može naći Boga ako je spreman da se potrudi da ga potraži (Matej 7:7, 8). Bog je obznanio sebe i svoju ljubav tako što je obezbedio Zemlju koja podržava na izgled beskrajnu raznolikost života. On daje ono što je potrebno svim ljudima, bilo da su oni pravedni ili nepravedni. Takođe je dao ljudima svoju pisanu Reč, Bibliju, i poslao je svog Sina kao otkupnu žrtvu.c Nadalje, Bog pruža pomoć koja je ljudima potrebna da bi pronašli put do njega (Matej 5:43-45; Dela apostolska 14:16, 17; Rimljanima 3:23-26).

16, 17. Kako se mora pokazati prava hrišćanska ljubav?

¹⁶ Naravno, hrišćanska ljubav mora da se manifestuje ne samo rečima već, što je još važnije, delima. Iz tog razloga je apostol Pavle napisao: „Ljubav je dugotrpljiva i dobra. Ljubav nije ljubomorna, ne hvali se, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži sopstvene koristi, ne razdražuje se. Ne vodi evidenciju o zlu. Ne raduje se nepravednosti, a raduje se istini. Sve podnosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne zataji“ (1. Korinćanima 13:4-8).

¹⁷ Isus je takođe jasno pokazao koliko je važno objavljivati nebesko Kraljevstvo — Božju vladavinu nad podložnim čovečanstvom (Matej 10:7; Marko 13:10).

Svaki hrišćanin je jevanđelizator

18. (a) Šta je bilo istaknuto u Isusovoj Propovedi na gori? (b) Koju odgovornost ima svaki hrišćanin? (c) Kako je Isus pripremio svoje učenike za njihovu službu, i koju je poruku trebalo da propovedaju?

¹⁸ U svojoj Propovedi na gori, Isus je mnoštvu okupljenih naglasio da na njima leži odgovornost da svojim rečima i postupcima osvetljavaju druge. Rekao je: „Vi ste svetlo sveta. Ne može se sakriti grad koji se nalazi na gori. Svetiljka se ne pali da se stavi pod mericu, nego na svećnjak, i svetli svima u kući. Tako neka vaše svetlo svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i daju slavu vašem Ocu koji je na nebesima“ (Matej 5:14-16). Isus je obučavao svoje učenike da bi bili osposobljeni da propovedaju i poučavaju kao putujući propovednici. A šta je trebalo da bude njihova poruka? Isto ono što je propovedao i sam Isus, Božje Kraljevstvo, koje će vladati nad zemljom u pravednosti. Isus je jednom prilikom objasnio: „I drugim gradovima moram objaviti dobru vest o Božjem kraljevstvu, jer sam za to poslan“ (Luka 4:43; 8:1; 10:1-12). Takođe je rekao da će se deo znaka koji će označavati poslednje dane sastojati u tome da će se ’ova dobra vest o kraljevstvu propovedati po celoj nastanjenoj zemlji za svedočanstvo svim nacijama; i onda će doći kraj‘ (Matej 24:3-14).

19, 20. (a) Zašto je pravo hrišćanstvo uvek bilo aktivna, propovednička religija? (b) Koja važna pitanja sada zahtevaju odgovor?

¹⁹ Godine 33. n. e., pre nego što je konačno uzašao na nebo, uskrsnuli Isus je uputio svoje učenike: „Dade mi se sva vlast na nebu i na zemlji. Idite dakle i stvarajte učenike od ljudi iz svih nacija, krsteći ih u ime Oca i Sina i svetog duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio. I gle, ja sam s vama sve dane do svršetka sistema stvari“ (Matej 28:18-20). To je jedan od razloga zbog čega je hrišćanstvo, od samog svog osnivanja, bilo jedna aktivna, prozelitizirajuća religija koja je izazivala gnev i ljubomoru sledbenika preovladavajućih grčkih i rimskih religija tog vremena, koje su se temeljile na mitologiji. Tu činjenicu jasno potvrđuje progonstvo Pavla u Efesu (Dela apostolska 19:23-41).

²⁰ Sada se nameću pitanja: šta je poruka o Božjem Kraljevstvu govorila o mrtvima? Koju je nadu za mrtve propovedao Hrist? Da li je „besmrtnoj duši“ svojih vernika nudio spasenje od „pakla“? Ili je nudio nešto drugo? (Matej 4:17).

Nada u večni život

21, 22. (a) S čime je Isus uporedio stanje mrtvog Lazara, i zašto? (b) Koju je nadu Marta gajila u pogledu svog mrtvog brata?

²¹ Možda najjasniji uvid u nadu koju je Isus propovedao može da se stekne iz onoga što je rekao i uradio kada je umro njegov prijatelj Lazar. Kako je Isus gledao na njegovu smrt? Krenuvši ka Lazarevom domu, Isus je svojim učenicima rekao: „Naš prijatelj Lazar otišao je na počinak, ali idem da ga probudim iz sna“ (Jovan 11:11). Isus je Lazarevu smrt uporedio sa spavanjem. Kad smo u dubokom snu, mi ništa ne znamo, i to se podudara s hebrejskom izjavom u Propovedniku 9:5: „Jer živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju.“

²² Premda je Lazar bio mrtav već četiri dana, primećujemo da Isus nije ništa govorio o tome da je Lazareva duša bila na nebu, u paklu ili u čistilištu! Kad je Isus stigao u Vitaniju i kad mu je Lazareva sestra Marta izašla u susret, on joj je rekao: „Tvoj brat će ustati.“ Šta je ona odgovorila. Da li je rekla da je on već na nebu? Marta je odgovorila: „Znam da će ustati o uskrsenju, u poslednji dan.“ To jasno pokazuje da je jevrejska nada u to vreme bila uskrsenje, povratak u život ovde na zemlji (Jovan 11:23, 24, 38, 39).

23. Koje je čudo Isus izveo, i kako je to delovalo na posmatrače?

²³ Na to je Isus rekao: „Ja sam uskrsenje i život. Ko iskazuje veru u mene, ako i umre, oživeće; i svako ko živi i iskazuje veru u mene, sasvim sigurno neće nikada umreti. Veruješ li to?“ (Jovan 11:25, 26). Da bi dokazao ovo što je rekao, Isus je otišao do pećine gde je Lazar bio sahranjen i pozvao ga živog pred očima njegovih sestara, Marije i Marte, i komšija. Izveštaj nastavlja: „Mnogi od Jevreja koji su bili došli k Mariji i videli šta je učinio počeše da veruju u njega... Tako je narod koji je bio s njim kad je pozvao Lazara iz spomen-groba i podigao ga iz mrtvih svedočio o tome“ (Jovan 11:45; 12:17). Oni su sami videli ovo čudo, i verovali su i svedočili da se ono stvarno odigralo. Isusovi religiozni protivnici takođe su sigurno verovali u taj događaj, jer nam izveštaj kaže da su prvosveštenici i fariseji skovali zaveru da ubiju Isusa zato što, kako su rekli, „ovaj čovek čini mnoge znakove“ (Jovan 11:30-53).

24. (a) Gde je Lazar bio četiri dana? (b) Šta Biblija kaže o besmrtnosti?

²⁴ Gde je Lazar bio ona četiri dana dok je bio mrtav? Nigde. Bio je nesvestan, spavao je u grobu i čekao uskrsenje. Isus ga je blagoslovio tako što ga je čudom podigao iz mrtvih. Ali prema Jovanovom izveštaju, Lazar nije ništa rekao o tome da je ta četiri dana bio na nebu, u paklu ili u čistilištu. Zašto nije? Jednostavno zato što nije imao besmrtnu dušu koja bi mogla da ode na ta mestad (Jov 36:14, DK; Jezekilj 18:4).

25. Na šta Biblija ukazuje kad govori o večnom životu? (b) Od čega zavisi dolazak Božjeg obećanog Kraljevstva?

²⁵ Prema tome, kad je Isus govorio o večnom životu, on je ukazivao na to da će takav život imati ili preobraženi besmrtni duhovni suvladari na nebesima u njegovom Kraljevstvu, ili je ukazivao na večni život ljudi na rajskoj zemlji pod vladanjem tog Kraljevstvae (Luka 23:43; Jovan 17:3). Prema Božjem obećanju, njegovo figurativno prebivanje s poslušnim ljudima na zemlji doneće zemlji obilne blagoslove. Naravno, sve to zavisi od toga da li je Bog zaista poslao i priznao Isusa (Luka 22:28-30; Titu 1:1, 2; Otkrivenje 21:1-4).

Božje priznanje — stvarnost a ne mit

26. Koji se izvanredan događaj odigrao u prisustvu učenika Petra, Jakova i Jovana?

²⁶ Kako znamo da je Isus imao Božje priznanje? Pre svega, kad se Isus krstio, čuo se glas s neba kako govori: „Ovo je moj Sin, voljeni, koga priznajem“ (Matej 3:17). Kasnije je ovo priznanje bilo potvrđeno i pred drugim svedocima. Učenici Petar, Jakov i Jovan, nekadašnji ribari iz Galileje, otišli su zajedno s Isusom na jednu visoku planinu (verovatno na goru Hermon, koja je visoka 2 814 metara). Tu se pred njihovim očima dogodilo nešto izvanredno: „I preobrazi se [Isus] pred njima, i lice mu zasja kao sunce, a njegove gornje haljine postadoše sjajne kao svetlost. I gle, pojaviše im se Mojsije i Ilija, koji su razgovarali s njim... gle, zakloni ih svetao oblak, i gle, glas iz oblaka, koji reče: ’Ovo je moj Sin, voljeni, koga priznajem; njega slušajte.‘ Čuvši to, učenici padoše ničice i veoma se uplašiše“ (Matej 17:1-6).

27. (a) Kako je preobraženje uticalo na učenike? (b) Kako znamo da Isus nije bio mitska ličnost?

²⁷ Ova zvučna i vidljiva potvrda od Boga izuzetno je ojačala Petrovu veru, jer je on kasnije napisao: „Sa silom i prisutnošću našeg Gospoda Isusa Hrista nismo vas upoznali time što smo sledili prepredeno smišljene lažne priče [grčki: mitos, mitovi], nego kao očevici njegovog veličanstva. Jer on je od Boga, Oca primio čast i slavu, kad su do njega od veličanstvene slave došle ovakve reči: ’Ovo je moj sin, moj voljeni, koga priznajem.‘ Da, te reči koje su došle s neba čuli smo dok smo bili s njim na svetoj gori“ (2. Petrova 1:16-18). Jevrejski učenici Petar, Jakov i Jovan zaista su videli čudo Isusovog preobraženja i čuli Božji glas s neba koji priznaje Isusa. Njihova vera se temeljila na realnosti koju su videli i čuli, a ne na mitologiji niti na ’jevrejskim pričama‘. (Vidite okvir na 237. strani; Matej 17:9; Titu 1:13, 14, Ča.)f

Isusova smrt i još jedno čudo

28. Kako je 33. godine n. e. Isus bio lažno optužen?

²⁸ Godine 33. n. e., Isusa su jevrejske verske vođe uhvatile i sudile mu, lažno ga optuživši za hulu jer je sebe nazivao Sinom Božjim (Matej 26:3, 4, 59-67). Pošto su ti Jevreji očigledno više voleli da Isusa pogube rimske svetske vlasti, oni su ga poslali Pilatu i ponovo lažno optužili, ovaj put da zabranjuje plaćanje poreza caru i da govori da je on sam kralj (Marko 12:14-17; Luka 23:1-11; Jovan 18:28-31).

29. Kako je Isus umro?

²⁹ Nakon što su Isusa vodili od jednog vladara do drugog, rimski namesnik Pontije Pilat, pod uticajem verski nahuškane rulje, krenuo je linijom manjeg otpora i osudio Isusa na smrt. Zbog toga je Isus na prezren način umro na stubu, a njegovo telo je bilo položeno u grob. Ali za tri dana se desilo nešto što je ojađene Isusove učenike učinilo radosnim vernicima i revnim jevanđelizatorima (Jovan 19:16-22; Galatima 3:13).

30. Šta su preduzele verske vođe da bi sprečile prevaru?

³⁰ Sumnjajući da će Isusovi sledbenici pribeći varci, verske vođe su otišle do Pilata sa zahtevom: „’Gospodine, setili smo se da je taj varalica rekao još dok je bio živ: „Posle tri dana uskrsnuću.“ Zato zapovedi da se grob osigura do trećeg dana, da ne bi došli njegovi učenici i ukrali ga pa rekli narodu: „Ustao je iz mrtvih!“ i ova poslednja prevara biće gora od prve.‘ Pilat im reče: ’Imate stražu. Idite i osigurajte ga kako znate.‘ I oni odoše i osiguraše grob tako što zapečatiše kamen i postaviše stražu“ (Matej 27:62-66). Koliko je to bilo sigurno?

31. Šta se desilo kad su verne žene došle do Isusovog groba?

³¹ Trećeg dana posle Isusove smrti, tri žene su otišle do groba da pomažu telo mirisnim uljem. Šta su našle? „Jako rano prvog dana u nedelji dođoše na spomen-grob, kad izađe sunce. Govorile su jedna drugoj: ’Ko će nam odvaljati kamen s vrata spomen-groba?‘ Ali kad pogledaše, videše da je kamen odvaljan, iako beše vrlo velik. Kad uđoše u spomen-grob, videše mladića obučenog u belu dugu haljinu kako sedi zdesna, i zaprepastiše se. On im reče: „Ne plašite se. Vi tražite Isusa Nazarećanina, koga pribiše na stub. On uskrsnu, nije ovde. Evo mesta gde ga položiše. Nego idite, recite njegovim učenicima i Petru: ’On ide pred vama u Galileju; onde ćete ga videti, kao što vam reče‘ (Marko 16:1-7; Luka 24:1-12). Uprkos posebnoj straži koju su postavile verske vođe, Isusa je uskrsnuo njegov Otac. Da li je to mit ili istorijska činjenica?

32. Koje je čvrste razloge Pavle imao da veruje da je Isus uskrsnuo?

³² Oko 22 godine posle tog događaja, Pavle, bivši progonilac hrišćana, pisao je i objasnio kako je poverovao da je Hrist uskrsnuo: „Jer sam vam među prvim stvarima predao ono što sam i sam primio, da je Hrist umro za naše grehe u skladu s Pismom; i da je bio sahranjen, i da je uskrsnuo treći dan, u skladu s Pismom; i da se pojavio Kifi, zatim dvanaestorici. Nakon toga pojavio se pred više od pet stotina braće odjednom, od kojih većina još i sada živi, a neki su zaspali smrtnim snom. Posle toga pojavio se Jakovu, a zatim svim apostolima“ (1. Korinćanima 15:3-7). Da, Pavle je na temelju tih činjenica mogao svoj život da rizikuje za ideju o uskrsnulom Isusu, a te činjenice su uključivale i svedočanstvo približno 500 očevidaca koji su lično videli uskrsnulog Isusa! (Rimljanima 1:1-4). Pavle je znao da je Isus uskrsnuo, i imao je jedan još jači razlog da to kaže, kao što je nadalje objasnio: „A poslednjem od svih pojavio se i meni kao nekom nedonoščetu“ (1. Korinćanima 15:8, 9; Dela apostolska 9:1-19).

33. Zašto su rani hrišćani bili spremni da umru kao mučenici za svoju veru?

³³ Rani hrišćani su bili spremni da umru kao mučenici u rimskim arenama. Zašto? Zato što su znali da se njihova vera zasniva na istorijskim činjenicama a ne na mitovima. Bile su to činjenice da je Isus bio Hrist, to jest Mesija, obećan u proročanstvima i da ga je Bog poslao na zemlju, da je dobio Božje priznanje, da je umro na stubu kao Božji Sin koji je sačuvao besprekornost, i da je uskrsnuo iz mrtvih (1. Petrova 1:3, 4).

34. Zašto je Isusovo uskrsenje, prema rečima apostola Pavla, od suštinske važnosti za hrišćansku veru?

³⁴ Preporučujemo vam da pročitate celo 15. poglavlje Pavlove prve poslanice Korinćanima, da biste razumeli u šta je Pavle verovao u vezi s uskrsenjem i zašto je ono od suštinske važnosti za hrišćansku veru. Suština njegove poruke je izražena u sledećim rečima: „Međutim, sada je Hrist ustao iz mrtvih, prvina od onih koji su zaspali smrtnim snom. Jer budući da je smrt posredstvom čoveka [Adama], i uskrsenje mrtvih je posredstvom čoveka. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti“ (1. Korinćanima 15:20-22).

35. Koje je blagoslove Bog obećao za zemlju i za ljude? (Isaija 65:17-25).

³⁵ Zato uskrsenje Hrista Isusa ima jednu svrhu koja će na kraju koristiti celom čovečanstvu.g Ono je takođe otvorilo put da Isus konačno ispuni ostala Mesijanska proročanstva. Njegovo pravedno vladanje s nevidljivih nebesa uskoro se mora proširiti na očišćenu zemlju. Onda će postojati ono što Biblija opisuje kao „novo nebo i novu zemlju“ u kojoj će Bog „obrisati svaku suzu s njihovih očiju, i smrti više neće biti, niti će više biti tuge, ni vike, ni boli. Pređašnje stvari prođoše“ (Otkrivenje 21:1-4).

Otpad i progonstvo očekivani

36. Šta se desilo na Pentekost 33. n. e., i s kakvim rezultatom?

³⁶ Ubrzo posle Isusove smrti i njegovog uskrsenja, dogodilo se još jedno čudo koje je dalo snagu i zamah propovedanju tih ranih hrišćana. Na dan Pentekosta godine 33. n. e., Bog je s neba izlio svoj sveti duh, to jest aktivnu silu, na oko 120 hrišćana koji su se okupili u Jerusalimu. Koji je bio rezultat? „I pokazaše im se jezici kao od vatre, i razdeliše se, i po jedan dođe na svakoga od njih, i svi se ispuniše svetim duhom i počeše da govore različitim jezicima, kako im je duh davao da govore“ (Dela apostolska 2:3, 4). Jevreji koji su govorili stranim jezicima i koji su u to vreme bili u Jerusalimu, bili su zapanjeni kad su čuli te navodno neuke galilejske Jevreje kako govore stranim jezicima. Rezultat je bio da su mnogi poverovali. Kad su se ti novi jevrejski vernici vratili u svoje krajeve hrišćanska poruka se širila poput požara (Dela apostolska 2:5-21).

37. Kako su neki rimski vladari reagovali na novu hrišćansku religiju?

³⁷ Ali uskoro su se navukli crni oblaci. Rimljani su se pobojali ove nove i na izgled ateističke religije koja nije imala idole. Počev s imperatorom Neronom, oni su užasno progonili hrišćane u prva tri veka naše ere.h Mnogi hrišćani su bili osuđeni na smrt u koloseumima, da bi se zadovoljila sadistička krvožednost imperatora i rulje koja se sjatila da vidi kako se zatvorenici bacaju divljim zverima.

38. Šta će, prema proročanstvu, uznemiriti ranu hrišćansku skupštinu?

³⁸ Još jedan uznemirujući faktor u tim ranim vremenima bilo je nešto što su apostoli prorekli. Na primer, Petar je rekao: „Međutim, bilo je i lažnih proroka među narodom, kao što će biti lažnih učitelja i među vama. Oni će krišom uvesti razorne sekte i odreći će se čak i vlasnika koji ih je kupio, i time navući na sebe brzo uništenje“ (2. Petrova 2:1-3). Otpad! To je bilo odstupanje od pravog obožavanja, kompromitovanje s tekućim religioznim trendovima rimskog sveta, koji je bio prožet grčkom filozofijom i mišlju. Kako je taj otpad nastao? Naše naredno poglavlje odgovoriće na ovo i na s tim povezana pitanja (Dela apostolska 20:30; 2. Timoteju 2:16-18; 2. Solunjanima 2:3).

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 237. strani]

Da li je Isus bio mitska ličnost?

„Da li je životna priča o osnivaču hrišćanstva proizvod ljudske tuge, mašte i nade — mit sličan legendama o Krišni, Ozirisu, Atisu, Adonisu, Dionisu i Mitri?“ pita istoričar Vil Djurant. On odgovara da u prvom veku njegovo postojanje nikada nisu poricali „čak ni oni neprijateljski raspoloženi nejevreji ili jevrejski protivnici tek rođenog hrišćanstva“ (Istorija civilizacije, 3. deo, „Cezar i Hrist“).

Rimski istoričar Svetonije (oko 69-140. n. e.), u svojoj istoriji Dvanaest Cezara, rekao je s obzirom na imperatora Klaudija: „Zato što su Jevreji u Rimu stalno stvarali nemire na nagovor Kresta [Hrista], on ih je isterao iz grada.“ To se desilo otprilike 52. n. e. (Uporedite s Delima apostolskim 18:1, 2.) Zapazi da Svetonije ne izražava nikakvu sumnju u pogledu Hristovog postojanja. Na osnovu ovih činjenica i uprkos progonstvu koje je ugrožavalo njihov život, rani hrišćani su bili veoma aktivni u objavljivanju svoje vere. Teško je verovati da bi oni rizikovali svoj život zbog nekog mita. Isusova smrt i njegovo uskrsenje odigrali su se za vreme njihovog života, a neki od njih su bili očevici tih događaja.

Istoričar Djurant izvlači sledeći zaključak: „Da nekoliko prostih, neobrazovanih ljudi u jednoj generaciji izmisli tako snažnu i privlačnu ličnost, tako uzvišenu etiku i tako nadahnjujuću viziju ljudskog bratstva, to bi bilo čudo daleko neverovatnije od bilo kojeg zabeleženog u jevanđeljima.“

[Slika]

Isus je propovedao i činio čuda u ovoj galilejskoj regiji drevne Palestine

[Okvir/Slika na 241. strani]

Ko je napisao Bibliju?

Hrišćanska Biblija se sastoji od 39 knjiga Hebrejskih spisa (vidite okvir na 220. strani), koje mnogi nazivaju Stari zavet, i 27 knjiga Hrišćanskih grčkih spisa, koji se često nazivaju Novi zavet.i Znači, Biblija je minijaturna biblioteka od 66 knjiga koje je oko 40 muškaraca pisalo u razdoblju od 1 600 godina ljudske istorije (od 1513. pre n. e. do 98. n. e.)

Grčki spisi obuhvataju četiri Jevanđelja, to jest izveštaja o Isusovom životu i o dobroj vesti koju je propovedao. Dva Jevanđelja su napisali Hristovi neposredni sledbenici, Matej, poreznik, i Jovan, ribar. Druga dva su napisali rani vernici, Marko i lekar Luka (Kološanima 4:14). Posle Jevanđelja slede Dela apostolska, izveštaj o ranoj hrišćanskoj misionarskoj aktivnosti, koji je sastavio Luka. Zatim dolaze 14 poslanica koje je apostol Pavle uputio različitim hrišćanima i skupštinama, nakon čega idu poslanice Jakova, Petra, Jovana i Jude. Zadnja knjiga je Otkrivenje, koje je napisao Jovan.

To što su mnoge osobe različitog porekla, i kroz različite ere i kulture, proizvele tako skladnu knjigu snažan je dokaz da Biblija nije jednostavno proizvod ljudske inteligencije već da je nadahnuta od Boga. Ona sama kaže: „Sve je Pismo nadahnuto od Boga [doslovno, „Bogom dahnuto“, The Kingdom Interlinear Translation of the Greek Scriptures] i korisno za poučavanje.“ Znači, Pismo je bilo napisano pod delovanjem Božjeg svetog duha, to jest aktivne sile (2. Timoteju 3:16, 17).

[Slika]

Ovaj nepotpuni rimski natpis u kome se spominje ime Pontija Pilata na latinskom (drugi red, „IVS PILATVS“) potvrđuje da je on bio uticajna ličnost u Palestini, kao što to i Biblija kaže

[Fusnote]

[Okvir na 245. strani]

Mesija u biblijskim proročanstvima

Proročanstvo Događaj Ispunjenje

Os. 11:1 Pozvan iz Egipta Mat. 2:15

Isa. 61:1, 2 Opunomoćen Luka 4:18-21

Isa. 53:4 Poneo naše bolesti Mat. 8:16, 17

Ps. 41:10; 109:8 Jedan apostol ga izdaje Mat. 26:47-50; Jov. 13:18, 26-30

Zah. 11:12 Izdat za 30 srebrnika Mat. 26:15; 27:3-10; Mar. 14:10, 11

Isa. 53:8 Suđeno mu i osuđen Mat. 26:57-68; 27:1, 2, 11-26

Isa. 53:7 Ćuti pred tužiocima Mat. 27:12-14; Mar. 14:61; 15:4, 5

Ps. 69:5 Omrznut bez razloga Luka 23:13-25; Jov. 15:24, 25

Ps. 22:19 Bacaju kocku za odeću Mat. 27:35; Jov. 19:23, 24

Isa. 53:12 Ubrojan u grešnike Mat. 26:55, 56; 27:38; Luka 22:37

Ps. 69:22 Dali mu sirće i žuč Mat. 27:34, 48; Mar. 15:23, 36

Ps. 22:2 Napušten od Boga Mat. 27:46; Mar. 15:34

Isa. 53:9 Sahranjen s bogatima Mat. 27:57-60; Jov. 19:38-42

[Okvir/Slika na stranama 258, 259]

Isus i Božje ime

Kad je svoje učenike učio kako da se mole, Isus je rekao: „Molite se, dakle, ovako: ’Oče naš, koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje. Neka dođe kraljevstvo tvoje. Neka bude volja tvoja, kako na nebu tako i na zemlji‘ “ (Matej 6:9, 10).

Isus je znao da je ime njegovog Oca od životne važnosti i zato ga je i naglašavao. Zbog toga je svojim religioznim neprijateljima rekao: „Ja sam došao u ime svog Oca, ali vi me ne primate; da je neko drugi došao u svoje ime, njega biste primili... Rekoh vam, ali vi ne verujete. Dela koja ja činim u ime svog Oca, ona svedoče o meni“ (Jovan 5:43; 10:25; Marko 12:29, 30).

U molitvi svom Ocu, Isus je rekao: „’Oče, proslavi svoje ime‘.“ Na to dođe glas s neba: ’I proslavio sam ga i opet ću ga proslaviti‘.“

U jednoj kasnijoj prilici, Isus se molio: „Objavio sam tvoje ime ljudima koje si mi dao iz sveta. Bili su tvoji, i ti si ih dao meni, i držali su tvoju reč. I obznanio sam im tvoje ime i obznanjivaću ga, da ljubav kojom si me voleo bude u njima i ja u njima“ (Jovan 12:28; 17:6, 26).

Kao Jevrejin, Isus je morao znati ime svog Oca, Jehova, ili Jahve, jer je znao stih koji kaže: „Vi ste moji svedoci, veli Jehova, vi i sluga moj, koga izabrah, da znate, da verujete i da razumete da sam to ja. Pre mene nije Boga bilo niti će ga posle mene biti... vi ste svedoci, veli Jehova, ja sam Bog“ (Isaija 43:10, 12).

Prema tome, Jevreji su kao nacija bili izabrani da budu Jehovini svedoci. Kao Jevrejin, Isus je takođe bio svedok za Jehovu (Otkrivenje 3:14).

Izgleda da u prvom veku većina Jevreja nije više izgovarala Božje objavljeno ime. Međutim, postoje manuskripti koji dokazuju da su rani hrišćani koji su koristili grčki prevod Septuagintu, prevod Hebrejskih spisa, u njemu mogli videti da se u grčkom tekstu koristi hebrejski Tetragramaton. Džordž Hauard, profesor religije i hebrejskog, rekao je: „Kad je Septuaginta koju je crkva Novog zaveta koristila i citirala sadržavala hebrejski oblik božanskog imena, pisci Novog zaveta bez sumnje su uključivali Tetragramaton u svoje citate. Ali kad je hebrejski oblik božanskog imena [kasnije] bio uklonjen u korist grčkih zamena u Septuaginti, on je bio uklonjen i iz citata Septuaginte u Novom zavetu.“

Zato profesor Hauard zaključuje da su hrišćani iz prvog veka sigurno jasno razumeli citate kao što je Matej 22:44, gde je Isus svojim neprijateljima citirao Hebrejske spise. Hauard kaže: „Crkva prvog veka je verovatno čitala: ’JHVH reče mom Gospodu‘“ umesto kasnije verzije: „’Reče Gospod mome Gospodu‘,... što je i dvosmisleno i neprecizno“ (Psalam 110:1).

Da je Isus koristio Božje ime potvrđuje i optužba koju su Jevreji izneli vekovima nakon njegove smrti da ako je on izvodio čuda, to je bilo „samo zato što je sebe učinio gospodarem ’tajnog‘ Božjeg imena“ (The Book of Jewish Knowledge).

Isus je sigurno znao Božje jedinstveno ime. Uprkos jevrejskoj tradiciji tog vremena, Isus je svakako koristio to ime. Nije dozvolio da ljudske tradicije ukinu Božji zakon (Marko 7:9-13; Jovan 1:1-3, 18; Kološanima 1:15, 16).

[Slika]

Papirusni fragment (prvi vek pre n. e.) koji pokazuje Božje ime na hebrejskom u tekstu grčke Septuaginte

[Slike na 238. strani]

Isus je u svom poučavanju koristio mnoga poređenja — između ostalih i sejanje semena, žetvu, ribarenje, pronalaženje bisera, mešana stada i vinograd (Matej 13:3-47; 25:32).

[Slika na 243. strani]

Pomoću Božje sile, Isus je činio mnoga čuda, kao što je umirivanje oluje

[Slika na 246. strani]

Tetragramaton, to jest četiri suglasnika JHVH (Jehova)

[Slika na 251. strani]

Izveštaj o vraćanju Lazara u život nigde ne pominje niti čak nagoveštava da je on imao besmrtnu dušu

[Slika na 253. strani]

Petar, Jakov i Jovan su znali da Božje priznavanje Isusa nije mit — oni su to čuli i videli prilikom preobraženja