Pretorijanska garda dobija svedočanstvo

Godine 59. n. e. centurion Julije i njegovi od puta umorni vojnici vodili su jednu grupu zatvorenika u Rim. U grad su ušli kroz Porta Kapenu. Na brdu Palatinu nalazila se Neronova palata, koju su čuvali pretorijanski vojnici sa mačevima skrivenim ispod toge.a Zatvorenici su prošli preko glavnog trga u Rimu i krenuli prema brdu Viminalu. Prošli su kroz vrt u kome je bilo mnogo oltara posvećenih rimskim bogovima. Put ih je vodio i preko platoa na kome su se održavale vojne parade.

Među zatvorenicima je bio i apostol Pavle. Mesecima pre toga, kada je njegov brod zahvatila žestoka oluja, Božji anđeo mu je rekao: „Treba da staneš pred cara“ (Dela 27:24). Pavle se možda pitao da li će se te reči ubrzo obistiniti. Dok je posmatrao prestonicu Rimskog carstva, možda se setio šta mu je Isus godinama ranije rekao u tvrđavi Antoniji u Jerusalimu: „Budi hrabar! Jer kao što si u Jerusalimu temeljno svedočio o meni, tako treba da svedočiš i u Rimu“ (Dela 23:10, 11).

Pavle je možda posmatrao tu veliku tvrđavu sa visokim zidinama od crvenih cigala i kulama, nazvanu Kastra Pretorija. U toj tvrđavi je bilo smešteno 12 kohortib pretorijanske garde i nekoliko gradskih kohorti, uključujući i konjicu, što znači da je u njoj bilo nekoliko hiljada vojnika. Ona je podsećala narod na to koliko je car moćan. Pretorijanska garda je bila zadužena i za zatvorenike iz drugih delova Rimskog carstva. Zato je Julije doveo tu grupu zatvorenika u Rim, prošavši s njima kroz jednu od četiri glavne gradske kapije. Posle višemesečnog mukotrpnog putovanja, zatvorenici su najzad stigli na svoje odredište (Dela 27:1-3, 43, 44).

Tokom putovanja za Rim dogodile su se neke zaista zapanjujuće stvari. Dok je na moru besnela oluja, Pavle je prorekao da će brod potonuti, ali da će svi putnici preživeti. Ujela ga je otrovna zmija, ali mu nije naudila. Na Malti je izlečio neke ljude zbog čega su ga ostrvljani proglasili bogom. Moguće je da su te vesti kružile među sujevernim pripadnicima pretorijanske garde.

Pavle se već bio sreo sa braćom iz Rima koja su mu ’došla u susret do Apijevog trga i Tri krčme‘ (Dela 28:15). On je žarko želeo da propoveda i u Rimu. Ali kako, kada je bio zatvorenik? (Rimlj. 1:14, 15). Neki smatraju da su zatvorenike najpre predavali zapovedniku garde. Ako je to tačno, onda je Pavle verovatno bio odveden prefektu pretorija Afraniju Buru, koji je što se tiče moći verovatno bio odmah iza cara.c Bilo kako bilo, Pavla nije čuvao centurion, već običan pretorijanski vojnik. Bilo mu je dozvoljeno da pronađe mesto gde će stanovati. Tu je mogao da prima one koji su dolazili kod njega i da im „bez ikakvih smetnji“ propoveda (Dela 28:16, 30, 31).

Moguće je da je Bur saslušao Pavla u pretorijanskoj tvrđavi ili u palati pre nego što ga je izveo pred Nerona. Pavle nije propustio tu jedinstvenu priliku da svedoči i „malima i velikima“ (Dela 26:19-23). Ne znamo da li je Bur smatrao Pavla krivim, ali znamo da ga nije poslao u zatvor u pretorijanskoj tvrđavi.d

Pavle je iznajmio kuću u kojoj je mogao da primi „istaknute Judejce“ i da svedoči njima kao i mnogim drugima koji su dolazili kod njega. Pretorijanski vojnici su takođe dobili svedočanstvo. Oni su slušali dok je Pavle „od jutra do večeri“ temeljno svedočio Judejcima o Isusu i o Božjem Kraljevstvu (Dela 28:17, 23).

Svakog dana je druga grupa pretorijanskih vojnika čuvala palatu. Verovatno su se tako menjali i vojnici koji su čuvali Pavla. Zahvaljujući tome, mnogi od njih su dobili svedočanstvo. Tokom dvogodišnjeg zatočeništva, sigurno su čuli Pavla kako diktira poslanice Efešanima, Filipljanima, Kološanima i hrišćanima jevrejskog porekla. Mogli su i da vide kako je lično pisao hrišćaninu koji se zvao Filimon. Dok je bio u zatvoru, Pavle je pomogao i odbeglom robu Onisimu, ’kome je u okovima postao otac‘, i poslao ga nazad njegovom gospodaru (Filim. 10). Pavle se sigurno interesovao i za vojnike koji su ga čuvali (1. Kor. 9:22). Verovatno je razgovarao s njima o različitim delovima ratne opreme i zatim je to koristio u svojim poređenjima (Ef. 6:13-17).

Pavlovo zatočeništvo je doprinelo „širenju dobre vesti“ među mnogim ljudima (Fil. 1:12, 13). Pripadnici pretorijanske garde bili su u kontaktu sa ljudima širom Rimskog carstva, uključujući i cara, kao i članove njegove porodice, sluge i robove. Zato su osim pretorijanske garde i mnogi drugi imali priliku da čuju dobru vest, a neki od njih su postali hrišćani (Fil. 4:22). Pošto je apostol Pavle tako odvažno svedočio, braća u Rimu su se ohrabrila da ’bez straha govore Božju reč‘ (Fil. 1:14).

Pavlov primer hrabri i nas da propovedamo dobru vest i „u povoljno vreme i u teško vreme“ (2. Tim. 4:2). Neki su vezani za kuću, možda su u staračkom domu ili bolnici, ili su čak u zatvoru zbog svoje vere. Kakve god da su nam okolnosti, možemo propovedati onima s kojima dolazimo u kontakt. Na primer, mogli bismo svedočiti onima koji nam dolaze u posetu ili koji nešto obavljaju za nas. Ako budemo hrabro svedočili u svakoj situaciji, videćemo iz prve ruke da „Božja reč nije okovana“ (2. Tim. 2:8, 9).