Hoćeš li ugasiti tinjajući fitilj?
ISUS HRIST je objavljivao dobru vest o Božjem Kraljevstvu svim ljudima. Mnogi od njih su bili potlačeni, obeshrabreni. Ali Isus im je dao ohrabrujuću poruku. Imao je samilost prema ljudima koji pate.
Matej, pisac jevanđelja, istakao je Isusovu samilost time što je skrenuo pažnju na proročanstvo koje je zapisao Isaija. Citirajući reči koje je ispunio Hrist, Matej je pisao: „Trske stučene neće prelomiti, i stenjka [„fitilj“, NW] koji tinja neće ugasiti, dok ne dovede pravdu do pobede“ (Matej 12:20, Ča; Isaija 42:3). Šta se mislilo ovim rečima, i kako je Isus ispunio ovo proročanstvo?
Pogled na proročanstvo
Trska obično raste u močvarnom području i nije snažna i stabilna biljka. ’Stučena trska‘ zaista bi bila slaba. Stoga izgleda da ona predstavlja potlačene ljude ili one koji pate, poput čoveka sa usahnulom rukom koga je Isus izlečio na sabat (Matej 12:10-14). Ali šta je s proročanskim ukazivanjem na fitilj?
Uobičajena kućna lampa u prvom veku n. e. bila je mali grnčarski sud sličan krčagu sa savijenom ručicom. Lampa je obično bila napunjena maslinovim uljem. Kapilarnim privlačenjem, laneni fitilj je izvlačio ulje kako bi podržavao plamen. Naravno, ’tinjajući fitilj‘ bio bi onaj fitilj koji tek što se nije ugasio.
Isus je objavio svoju utešnu poruku mnogima koji su u figurativnom smislu bili poput stučene trske, povijeni i izudarani. Ovi ljudi su bili i poput tinjajućeg lanenog fitilja jer se njihova poslednja iskra života skoro ugasila. Oni su zaista bili potlačeni i obeshrabreni. Međutim, Isus nije slomio figurativnu stučenu trsku niti je ugasio simbolični tinjajući fitilj. Njegove ljubazne, nežne, samilosne reči nisu nadalje obeshrabrivale i deprimirale ljude koji su patili. Umesto toga, njegovi komentari i postupanje s njima imali su duhovno okrepljujuće efekte (Matej 11:28-30).
Danas je mnogima takođe potrebna samilost i ohrabrenje jer se suočavaju sa obeshrabrujućim problemima. Čak ni Jehovine sluge nisu uvek tvrđave. Neki s vremena na vreme liče na tinjajuće fitilje. Stoga hrišćani treba da budu ohrabrujući — da takoreći raspaljuju plamen — i da na taj način jačaju jedni druge (Luka 22:32; Dela apostolska 11:23).
Kao hrišćani mi želimo da budemo izgrađujući. Nećemo namerno pokušavati da oslabimo nekoga ko traži duhovnu pomoć. Zaista, mi želimo da oponašamo Isusov primer u jačanju drugih (Jevrejima 12:1-3; 1. Petrova 2:21). Činjenica da nesvesno možemo slomiti nekoga ko od nas očekuje ohrabrenje jeste dobar razlog da ozbiljno razmislimo o načinu na koji postupamo s drugima. Mi sigurno ne želimo da ’ugasimo tinjajući fitilj‘. Koje nam biblijske smernice mogu pomoći u ovom pogledu?
Posledice kriticizma
Ako neki hrišćanin ’upadne u kakav greh, oni koji su duhovni, treba da ga ispravljaju duhom blagosti‘ (Galatima 6:1). Međutim, da li bi bilo prikladno tražiti greške kod drugih i grabiti svaku priliku da ih ispravimo? Ili da li bi bilo ispravno da ih guramo da rade bolje time što indirektno izražavamo da su njihovi sadašnji napori neadekvatni, i tako možda kod njih izazivamo osećanja krivice? Ne postoji dokaz da je Isus radio nešto tako. Iako nameravamo da pomognemo drugima da se poboljšaju, oni koji dobijaju neljubaznu kritiku mogu osećati da su oslabljeni umesto da su ojačani. Čak i konstruktivna kritika može biti sasvim obeshrabrujuća ako se s njom preteruje. Ako i najbolji napori savesnog hrišćanina nailaze samo na neodobravanje, on bi praktično mogao dići ruke i reći: ’Zašto uopšte i da pokušavam?‘ Zaista, on se može sasvim predati.
Iako je davanje biblijskog saveta važno, to ne treba da bude karakteristika duha naimenovanih starešina ili drugih u skupštini. Hrišćanski sastanci se ne održavaju prvenstveno da bi se davao i primao savet. Umesto toga, mi se redovno sastajemo da bismo izgrađivali i ohrabrivali jedni druge tako da se svi mogu radovati druženju i svetoj službi Bogu (Rimljanima 1:11, 12; Jevrejima 10:24, 25). Kako je dobro kad raspoznajemo razliku između ozbiljne greške i nesavršenosti koju je mudro i ljubazno prevideti! (Propovednik 3:1, 7; Kološanima 3:13).
Ljudi mnogo brže reaguju na ohrabrenje nego na kritikovanje. U stvari, kad pojedinci osećaju da su nepravedno kritikovani, oni se mogu još čvršće držati ponašanja zbog kog su kritikovani! Ali ako su opravdano pohvaljeni, njihov duh se podiže i motivisani su da se poboljšaju (Poslovice 12:18). Dakle, budimo ohrabrujući poput Isusa i nikad ’ne gasimo tinjajući fitilj‘.
Šta je sa upoređivanjima?
Čuti izvrsna iskustva od drugih hrišćana može biti veoma motivišuće. I sam Isus se radovao kad je čuo o uspehu svojih učenika u propovedanju poruke o Kraljevstvu (Luka 10:17-21). Isto tako, kad slušamo o uspehu, dobrom primeru, ili integritetu drugih u veri, mi smo ohrabreni i osećamo se odlučnijima da se držimo našeg hrišćanskog puta.
Ipak, šta ako je izveštaj iznesen na takav način da sugeriše: ’Nisi tako dobar kao ovi hrišćani, i trebalo bi da budeš mnogo bolji nego što jesi‘? Da li će se slušalac verovatno upustiti u energičan program poboljšavanja? Po svoj prilici postaće obeshrabren i možda će se predati, naročito ako se često prave poređenja ili se ukazuje na njih. To bi bilo veoma slično roditeljima koji pitaju svoje dete: ’Zašto ne možeš biti sličniji svom bratu?‘ Takav komentar može izazvati ozlojeđenost i obeshrabrenje, i verovatno neće unaprediti bolje ponašanje. Upoređivanja mogu imati slične posledice i kod starijih, čak mogu prouzrokovati da su nekako ozlojeđeni na one s kojima su upoređeni.
Ne možemo očekivati da svi imaju isti udeo u Božjoj službi. U jednoj od Isusovih ilustracija, izvestan gospodar je dao svojim robovima bilo jedan, dva ili pet srebrnih talanata. Oni su dati „svakome prema njegovoj moći“. Dva roba koja su mudro trgovala i umnožila svoje talante bila su pohvaljena jer su bila verna, iako je njihov rad doneo različite rezultate (Matej 25:14-30).
Apostol Pavle je prikladno tome pisao: „Svaki neka ispita svoja dela i imaće razlog da se sam za sebe hvali, a ne za drugoga [„a ne u poređenju s drugom osobom“, NW]“ (Galatima 6:4). Onda, da bismo zaista bili ohrabrujući za druge treba da nastojimo da izbegavamo da pravimo negativna upoređivanja.
Neki načini za izgrađivanje
Šta možemo učiniti da izgrađujemo obeshrabrene i da izbegavamo da ’gasimo tinjajući fitilj‘? Pa, pružiti ohrabrenje nije stvar sleđenja neke specifične formule. Međutim, naše reči će verovatno izgrađivati druge ako primenjujemo biblijska načela. Koja su neka od njih?
Budi ponizan. U Filipljanima 2:3, Pavle nas je podstakao da ’ništa ne činimo za prkos ili za praznu slavu‘. Umesto toga, treba da govorimo i postupamo ponizno. ’Poniznost neka čini da smatrate druge većim od sebe.‘ Pavle nije rekao da treba da mislimo da smo niko i ništa. Ipak, mi shvatamo da je svaka osoba na neki način veća od nas. Grčka reč ovde prevedena „većim“ ukazuje na to da čovek „odvraća pogled od svojih vlastitih prednosti, i studiozno razmišlja o darovima druge osobe u kojima je ona veća“ (New Testament Word Studies, od Johana Albrehta Bengela, tom 2, strana 432). Ako to radimo i druge smatramo većim, postupaćemo s njima na ponizan način.
Pokaži poštovanje. Iskrenim izražavanjem možemo razjasniti da imamo pouzdanje u verne suvernike, i da gledamo na njih kao na pojedince koji žele da ugode Bogu. Ali pretpostavimo da im je potrebna duhovna pomoć. Onda pružimo pomoć na ljubazan i dostojanstven način. Pavle se ovako izrazio: „Bratskom ljubavlju budite jedan prema drugome ljubazni. Čašću jedan drugoga pretecite“ (Rimljanima 12:10).
Budi dobar slušač. Da, da bismo ohrabrili one koji se možda suočavaju sa obeshrabrujućim problemima, potrebno je da budemo dobri slušači, a ne oni koji će držati predavanje. Umesto da nudimo brze, površne predloge, uzmimo vreme koje se zahteva da bi se obezbedilo biblijsko vođstvo koje će zaista udovoljiti postojećim potrebama. Ako ne znamo šta da kažemo, istraživanje Biblije pomoći će nam da govorimo utešno i da ojačamo druge.
Budi pun ljubavi. Potrebno je da osećamo ljubav prema onima koje želimo da ohrabrimo. Kada se primenjuje na Jehovine saradnike, naša ljubav treba da ide iza pukog delovanja za njihove najbolje interese. Ona treba da uključuje snažno osećanje. Ako imamo takvu ljubav prema celom Jehovinom narodu, naše će reči biti istinsko ohrabrenje za njih. Čak i ako treba da ponudimo neki predlog za poboljšanje, ono što ćemo reći verovatno neće biti pogrešno shvaćeno niti će prouzrokovati štetu pošto naš motiv nije puko isticanje već pružanje ljubazne pomoći. Kao što je Pavle prikladno rekao: „Ljubav uzdiže“ (1. Korinćanima 8:1; Filipljanima 2:4; 1. Petrova 1:22).
Uvek budi izgrađujuć
U ovim kritičnim ’poslednjim danima‘ Jehovin narod se suočava s mnogim kušnjama (2. Timoteju 3:1-5). Nije čudo što ponekad pate do onoga što je izgleda granica njihove izdržljivosti. Kao Jehovine sluge mi sigurno nećemo želeti da kažemo ili učinimo stvari koje mogu prouzrokovati da se bilo ko od naših suobožavalaca oseća kao tinjajući fitilj koji tek što se nije ugasio.
Koliko je onda važno da ohrabrujemo jedni druge! Uložimo svaki napor da budemo izgrađujući time što ćemo biti ponizni i puni poštovanja prema obeshrabrenim suobožavaocima. Pažljivo slušajmo kad nam se poveravaju i uvek gledajmo da im pomognemo time što ćemo usmeriti pažnju na Božju Reč, Bibliju. Iznad svega, ispoljavajmo ljubav, jer će nam ovaj plod Jehovinog svetog duha pomoći da jačamo jedni druge. Nikada ne govorimo i ne postupajmo na bilo koji način koji bi mogao ’ugasiti tinjajući fitilj‘.