Ko će imati Jehovino odobravanje

„Radite na tome da izdejstvujete svoje vlastito spasenje; jer je Bog taj koji zbog vlastitog zadovoljstva u vama deluje oboje, da hoćete i da činite“ (FILIPLJANIMA 2:12, 13, NS).

 1, 2. U kojoj situaciji Isus čuje Boga da kaže da mu je on dopadljiv, i zašto to treba nas da interesuje?

BIO JE to preokret u istoriji. Jovan Krstitelj je objavljivao Božju vest i krštavao pokajnike u vodi. Tada mu se približio čovek za koga je Jovan znao da je pravedan; bio je to Isus. On nije imao nikakav greh za koji bi morao da se pokaje, pa ipak je molio da bude kršten, ’da bi ispunio sve što je pravedno’ (Matej 3:1-15).

² U svoj skromnosti Jovan je ispunio Isusovu molbu. Kad je Isus izašao iz vode „otvoriše mu se nebesa, i vidje duha Božijega gdje silazi kao golub“. Ne samo to. „I gle glas s neba koji govori: ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji“ (Matej 3:16, 17; Marko 1:11). Kakve li izjave! Svi se mi radujemo da se dopadnemo onome koga poštujemo (Dela apostolska 6:3-6; 16:1, 2; Filipljanima 2:19-22; Matej 25:21). Zamisli kako bi se osećao ako bi svemogući Bog rekao: „Ti si po mojoj volji.“!

 3. Šta bi trebalo nas da interesuje u vezi postizanja Božjeg odobravanja?

³ Da li je danas moguće da se postigne Božje odobravanje? Uzmimo na priner nekog čoveka ’koji nema nadu i koji je bez Boga u svetu’, nekoga ko je „daleko . . . od božanskog života“ (Efescima 2:12; 4:18, Ča). Može li on da promeni nešto u toj situaciji i da dospe u blagoslovljeno stanje, da ima Božje odobravanje? Ako da, kako? Pogledajmo.

Šta su značile njegove reči?

 4. a) Kakav je smisao grčke reči za „odobravanje“ u Božjem objašnjenju? b) Zašto je upotreba te reči u ovom slučaju od posebnog značaja?

⁴ U evanđeljima, u Božjem objašnjenju da je Isus bio ’po njegovoj volji’, pojavljuje se grčki glagol evdokeo (Matej 3:17; Marko 1:11; Luka 3:22). On znači „imati odobravanje, smatrati za dobro, radovati se nečemu“ i njegov imenički oblik je u smislu „dobra volja, dobro zadovoljstvo, milost, želja“. Evdokeo ne označava samo Božje odobravanje. Na primer, hrišćanima u Makedoniji ’je bilo drago’ da finansijski podupiru druge (Rimljanima 10:1; 15:26; 2. Korinćanima 5:8; 1. Solunjanima 2:8; 3:1). Ipak u Isusovom slučaju je Bog izrazio svoje odobravanje ili priznanje, a ne neki čovek. Ovaj pojam je upotrebljen u vezi sa Isusom tek posle njegovog krštenja (Matej 17:5; 2. Petrova 1:17). Interesantno je da se u Luki 2:52 pojavljuje druga reč — haris — kad se govori o Isusu kao nekrštenom mladiću koji je našao „milost“ kod Boga i ljudi.

 5. a) Kako postaje očevidno da nesavršeni ljudi mogu da postignu Božje odobravanje? b) Ko su „ljudi dobre volje“?

⁵ Da li je i nesavršenim ljudima, kao što smo mi, moguće da postignu Božje odobravanje? Na sreću, odgovor glasi „Da!“ U vezi sa Isusovim rođenjem anđeli su izjavili: „Slava Bogu gore na visinama, a na Zemlji mir među ljudima dobre volje [evdokias]“ (Luka 2:14, NS). Doslovno prema grčkom tekstu anđeli su pevali o dolazećem blagoslovu za „ljude dobrog mišljenja“ ili „ljude koje Bog odobrava“.a Profesor Hans Bitenhard piše o upotrebi en antropis evdokias: „Taj izraz se odnosi na ljude sa kojima je Bog zadovoljan . . . Dakle, ne radi se o dobroj volji ljudi . . . Radi se o suverenoj milostivoj volji Božjoj, koji sebi izabira narod za spasavanje.“ Kao što su Jehovini svedoci pre izvesnog vremena već izjavili, u Luki 2:14 se nagoveštava da je kroz predanje i krštenje nesavršenim ljudima moguće da postanu ljudi dobre volje ili ljudi, koji imaju Božje priznanje.b

 6. Šta treba još da znamo u vezi Božjeg odobravanja?

⁶ Ti sigurno uviđaš, kakva razlika postoji između ’Božjih neprijatelja, čije su misli usmerene na zla dela’ i ljudi, koji su priznati kao saradnici našeg pravednog i mudrog Boga (Kološanima 1:21; Psalam 15:1-5). Doduše, možeš sa olakšanjem da ustanoviš da ljudi mogu da postignu Božje odobravanje, ali verovatno bi hteo da znaš šta je sa tim povezano. Možemo mnogo da naučimo iz Božjeg načina postupanja u prošlosti.

Srdačno je pozvao ljude

 7. Šta se može saznati iz 2. Mojsijeve 12:38 u vezi Božjeg stava?

⁷ Vekovima pre nego što je objavljena izjava u Luki 2:14, Jehova je srdačno pozvao ljude da dođu i da ga obožavaju. Naravno, on je postupao samo sa izraelskim narodom, koji mu je bio predan (2. Mojsijeva 19:5-8; 31:16, 17). Ali ne zaboravimo šta je bilo kada su Izraelci bili oslobođeni iz egipatskog ropstva: „I drugih ljudi mnogo otide s njima“ (2. Mojsijeva 12:38). Moguće je da su se ovi ne-Izraelci družili sa Božjim narodom i bili očevici nevolja, koje su zadesile Egipat. Zato su se odlučili da idu sa Izraelcima. Neki su verovatno postali obrezani proseliti.

 8. Koje su dve vrste stranaca stanovale u zemlji izraelskog naroda, i zašto su se Izraelci prema njima ponašali različito?

⁸ U savezu Zakona, situacija ne-Izraelaca je bila dostojno uzeta u obzir, što se tiče odnosa prema Bogu i prema njegovom narodu. Kod nekih stranaca se radilo o naseljenicima koji su samo stanovali u zemlji izraelskog naroda, gde su morali da paze na osnovne zakone, kao na primer, zakon koji zabranjuje ubijanje i propise o držanju sabata (Nemija 13:16-21). Izraelac ove naseljenike nije smatrao kao braću, nego je bio svesno oprezan kad je sa njima razgovarao ili bio u njihovom društvu, jer oni još nisu pripadali Božjem narodu. Na primer, Izraelac nije smeo da jede životinju koja je uginula i nije joj puštena krv, dok su stranci, koji nisu bili proseliti, možda tako i radili (5. Mojsijeva 14:21; Jezekilj 4:14). Moguće je da su neki od ovih stranih naseljenika konačno postupali baš kao i drugi stranci, koji su postali obrezani proseliti. Tek onda su sa njima postupali kao sa braćom u pravom obožavanju, koja su bila odgovorna da drže ceo Mozaitski zakon (3. Mojsijeva 16:29; 17:10; 19:33, 34; 24:22). Ruta, Moavka i Neman, sirijski bolesnik od lepre su bili ne-Izraelci koje je Bog prihvatio (Matej 1:5: Luka 4:27).

 9. Kako je Solomon potvrdio Božji stav prema strancima?

⁹ U danima cara Solomona Božji prihvatljivi stav prema ne-Izraelcima bio je vrlo prepoznatljiv. Solomon je molio prilikom posvećenja hrama: „I stranac, koji nije od tvojega naroda Izrailja, nego dođe iz daljne zemlje imena tvojega radi . . . i pomoli se u ovom domu. Ti čuj s neba, iz stana svojega . . . da bi poznali ime tvoje svi narodi na zemlji i bojali se tebe kao narod tvoj Izrailj“ (1. Carevima 8:41-43). Da, Jehova je prihvatao molitve iskrenih stranaca koji su ga tražili. Možda bi i oni upoznali njegove zakone, podložili se činu obrezanja i bili prihvaćeni kao članovi njegovog blagoslovenog naroda.

10. Kako su Jevreji morali da se ponašaju prema etiopskom uškopljeniku, i zašto je obrezanje bilo korisno za njega?

¹⁰ Čovek na koga se to odnosilo, bio je rizničar carice Kandakije iz daleke Etiopije. Kad je prvi put čuo nešto o Jevrejima i njihovom obožavanju, njegov način života ili njegov religiozni put verovatno je bio neprihvatljiv za Jehovu. Dakle, Jevreji su morali da pokažu izvesnu meru tolerancije, dok je taj stranac među njima podrobno proučavao Mozaitski zakon i upoznavao Božje zahteve. Očigledno je takav napredovao i preduzimao potrebne promene da bi ispunio uslove za obrezanje. Kao što je u Delima apostolskim 8:27 rečeno, on je „došao u Jerusalim da se moli Bogu“ (2. Mojsijeva 12:48, 49). To ukazuje da je on bio obrezani proselit. Prema tome mogao je da prihvati Mesiju i da postane jedan od njegovih krštenih učenika, čime je odgovarao Božjoj naprednoj volji.

Nevernici i hrišćanska skupština

11, 12. a) Koja je daljnja promena nastupila kada je Etiopljanin bio kršten? b) Kako je to bilo saglasno sa Filipljanima 2:12, 13?

¹¹ Isus je zapovedio svojim sledbenicima: „Zato idite i načinite učenicima ljude iz svih naroda, krsteći ih u ime Oca i Sina i svetoga duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Matej 28:19, 20). Upravo je taj spomenuti etiopski proselit, već posedovao spoznaju o Jehovi i svetom duhu. Kad mu je Filip pomogao da prepozna i prihvati Isusa kao mesijanskog Božjeg sina, mogao je da bude kršten. Na ovaj način on je postao jedan od priznatih članova Jehovinog naroda, koji je pratio Hrista. Naravno, on je prema Bogu bio odgovoran i zadužen ’da drži sve što je bilo zapoveđeno hrišćanima’. Ali sa ovom odgovornošću je bio povezan divan izgled: spasenje!

¹² Kao što je Pavle kasnije pisao, svi hrišćani treba ’sa strahom i drhtanjem da rade na tome da izdejstvuju svoje vlastito spasenje’. I to je bilo moguće „jer je Bog taj koji zbog vlastitog zadovoljstva [evdokias] u vama deluje oboje, da hoćete i da činite“ (Filipljanima 2:12, 13, NS).

13. Kako su hrišćani morali da se ponašaju prema onima koji se nisu brzo krstili kao etiopski uškopljenik?

¹³ Nisu svi koji su došli u kontakt sa pravim hrišćanima bili tako spremni kao Etiopljanin, niti su imali slične uslove kao on, da bi mogli odmah da se krste. Neki koji nisu bili Jevreji ili proseliti, malo su znali ili nisu baš ništa znali o Jehovi i njegovim putevima, i njihovo moralno shvatanje nije bilo po njegovim merilima. Kako su sa njima postupali? Hrišćani su morali da se drže Isusovog primera. On sigurno nije podsticao na greh niti je zauzimao popustljiv stav (Jovan 5:14). I pored toga bio je tolerantan prema grešnicima koji su se osećali privučeni k njemu i imali želju da dovedu u saglasnost svoj način postupanja sa Božjim (Luka 15:1-7).

14, 15. Koji su ljudi sem pomazanih hrišćana posećivali sastanke u Korintu, i kako su eventualno različito napredovali u duhovnom pogledu?

¹⁴ Da su se hrišćani tolerantno ponašali prema onima koji su upoznavali Boga, proizlazi iz onoga što je Pavle rekao o sastancima u Korintu. Kada je raspravljao o upotrebi čudotvornih duhovnih darova, koji su na početku služili kao znak da je hrišćanstvo imalo Božji blagoslov, govorio je o „onima koji vjeruju“ i o „onima koji ne vjeruju“ (1. Korinćanima 14:22). Kod onih što veruju radilo se o osobama koje su prihvatile Isusa i bile krštene (Dela apostolska 8:13; 16:31-34). „I od Korinćana mnogi koji slušahu vjerovaše i krstiše se“ (Dela apostolska 18:8).

¹⁵ Prema 1. Korinćanima 14:24 na sastanke u Korint su dolazili i ’nevernici ili obični ljudi’ i tamo im je ukazana dobrodošlica.c Verovatno su različito napredovali što se tiče studiranja i primenjivanja Božje reči. Neki su još uvek činili greh. Neki su možda postigli izvesnu meru vere, već preduzeli neke promene u svom životu i čak pre krštenja počeli da pričaju sa drugima o onom što su naučili.

16. Od kakve je koristi bilo za takve osobe da budu sa hrišćanima na skupštinskim sastancima?

¹⁶ Naravno da nijedan od ovih nekrštenih nije bio „u Gospodu“ (1. Korinćanima 7:39). Ako su u prošlosti učinili teške greške u moralnom i duhovnom pogledu, razumljivo je da je za prilagođavanje na Božja merila bilo potrebno izvesno vreme. Ako se u međuvremenu nisu pokazali zlonamerni i nisu pokušali da potkopaju veru i čistoću skupštine, bili su dobrodošli. Od toga što su videli i čuli na sastancima mogli su da budu „pokarani“ ili ukoreni, tako što bi ’tajne njihovih srca bile obelodanjene’ (1. Korinćanima 14:23-25; 2. Korinćanima 6:14).

Zadržavanje Božjeg odobravanja vodi do spasenja

17. Kako se ispunio stavak iz Luke 2:14 u prvom veku?

¹⁷ Javnim propovedanjem krštenih hrišćana u prvom veku, hiljade ih je čulo dobru vest. Verovali su u ono što su čuli, pokajali se za ranije postupanje i krstili se, pri čemu su dali ’javnu izjavu za spasenje’ (Rimljanima 10:10-15; Dela apostolska 2:41-44; 5:14; Kološanima 1:23). Nije bilo sumnje da su oni koji su se onda krstili postigli Jehovino odobravanje ili priznanje, jer ih je on pomazao svetim duhom i prihvatio kao duhovne sinove. Apostol Pavle je pisao: „Odredivši nas naprijed kroz Isusa Hrista sebi na posinaštvo, po ugodnosti [evdokian] volje svoje“ (Efescima 1:5). Još u toku tog veka pokazalo se da je istina ono što su predskazali anđeli povodom Isusovog rođenja: „na Zemlji mir među ljudima dobre volje [ili: ljudima koji imaju Božje priznanje]“ (Luka 2:14, NS).

18. Zašto pomazani hrišćani nisu smeli da smatraju Božje odobravanje samo po sebi razumljivim?

¹⁸ Da bi ti „ljudi dobre volje“ mogli da sačuvaju mir, morali su ’sa strahom i drhtanjem da rade na tome da izdejstvuju svoje vlastito spasenje’ (Filipljanima 2:12). To nije bilo lako, jer su bili još uvek nesavršeni. Kroz iskušenja i opterećenja mogli su da budu navedeni na neispravno postupanje. Ako bi popustili izgubili bi Božje odobravanje. Zato je Jehova ljubazno pobrinuo za duhovne pastire koji su pomagali i štitili skupštine (1. Petrova 5:2, 3).

19, 20. Koje je pripreme učinio Bog tako da su kršteni hrišćani mogli i dalje da se raduju Božjem odobravanju?

¹⁹ Takve skupštinske starešine su uzele k srcu Pavlov savet: „Braćo, ako i počini čovek neki greh pre nego je toga svestan, pokušajte vi, duhovno osposobljeni, da ponovo ispravite takvog čoveka u duhu blagosti, držeći i sebe samoga na oku, da ne bi i ti bio iskušan“ (Galatima 6:1, NS). Onaj koji je učinio značajan korak krštenja uzeo je na sebe razumljivo veću odgovornost, baš kao i stranac koji je u izraelskom narodu postao obrezani proselit. Pored toga, hrišćanin koji je napravio grešku, mogao je da računa na ljubaznu pomoć u skupštini.

²⁰ Grupa starešina u skupštini je mogla da pomogne takvom koji je učinio težak prekršaj. Juda je pisao: „Nastavite da pokazujete milost nekima koji sumnjaju; spasavajte ih grabeći ih iz vatre. A drugima ukazujte dalje milost i to sa strahom, mrzeći i unutrašnju haljinu okaljanu telom“ (Juda 22, 23, NS). Kršteni član skupštine kome je na taj način bilo pomognuto, mogao je i dalje da se raduje Jehovinom odobravanju i miru o kom su govorili anđeli povodom Isusovog rođenja.

21, 22. Kako je postupano sa onim koji se nije kajao za svoj greh, i kako su se ponašali lojalni članovi skupštine?

²¹ Pa ipak dešavalo se — mada retko — da se prestupnik nije kajao. Tada su starešine morale da ga isključe iz skupštine, da bi zaštitili čistoću skupštine. To se dogodilo sa jednim krštenim u Korintu koji je održavao nemoralan odnos. Pavle je uputio skupštinu „da se ne miješate s kurvarima. I to ja ne rekoh za kurvare ovoga svijeta, ili tvrdice ili idolopoklonike; jer biste morali izići iz svijeta. A sad vam pisah da se ne miješate ako koji koji se brat zove, postane kurvar, ili tvrdica, ili idolopoklonik, ili kavgadžija, ili pijanica, ili hajduk; s takovima da i ne jedete“ (1. Korinćanima 5:9-11).

²² Taj Korinćanin je učinio značajan korak krštenja, zadobio je Božje odobravanje ili priznanje i postao član skupštine. Zato je njegovo isključenje bila ozbiljna stvar. Pavle je ukazao da se hrišćani ne druže sa njim, jer je on napustio svoj priznati položaj pred Bogom. (Uporedi 2. Jovanova 10, 11.) U vezi tih isključenih Petar je pisao: „Jer im bješe bolje da ne poznaše puta pravde, negoli kad poznaše da se vrate natrag od svete zapovijesti koja im je predana. Jer im se dogodi istinita pripovijest: pas se povraća na svoju bljuvotinu“ (2. Petrova 2:21 22).

23. Šta može uopšte da se kaže o hrišćanima prvog veka što se tiče Božjeg odobravanja?

²³ Očevidno je da Jehova na takve osobe više ne može da gleda sa odobravanjem, jer su kao nepokajnički prestupnici isključeni iz skupštine (Jevrejima 10:38; uporedi 1. Korinćanima 10:5). Očigledno je zajednica oduzeta samo jednoj manjini. Većina onih koji su dobili ’nezasluženu dobrotu i mir od Boga’ i koju je ’po ugodnosti volje svoje prihvatio na posinaštvo’, ostala je verna (Efescima 1:2, 5, 8-10).

24. Koje još gledište ove teme zaslužuje našu pažnju?

²⁴ U osnovi je tako i u našem vremenu. Razmotrimo još, kako može da se pomogne ’nevernicima i običnim ljudima’, da danas postignu Božje odobravanje i šta može da se učini da im se pomogne, ako su u međuvremenu grešili. Ta pitanja obrađuje sledeći članak.

[Fusnote]

Da li se još sećaš?

◼ Od kada i na koji način ljudi mogu da postignu Božje odobravanje ili priznanje po Svetom pismu?

◼ Kako je Bog gledao na strance u njegovom narodu, ali zašto su Izraelci morali da budu kako oprezni tako i tolerantni?

◼ Šta možemo da zaključimo iz činjenice da su „nevernici“ dolazili na hrišćanske sastanke u Korint?

◼ Kako se Bog pobrinuo, da kršteni hrišćani mogu i dalje da se raduju kao sluge koje imaju njegovo odobravanje?