Pitanja čitalaca (1)

■ Da li su hrišćani prvog veka verovali da će kraj ovog zlog sistema nastupiti u njihovo vreme?

Isusovi sledbenici iz prvog veka nestrpljivo su želeli da dođe kraj. Kao što ćemo videti, neki od njih su zaključili da kraj neposredno predstoji, da dolazi odmah. Njihovo gledište trebalo je ispraviti. Ali, sigurno je da za hrišćane, kako onda tako i sada, nije ništa loše da iskreno veruju da je prorečeni kraj jako blizu i da svakodnevno žive s tim u mislima.

Odgovarajući na pitanje učenika o ’znaku’ svoje prisutnosti, Isus ih je upozorio: „Zato bdijte, jer ne znate u koji dan dolazi vaš Gospod“ (Matej 24:3, 42, NS). Takva budnost trebala je uticati na njihove postupke, jer je Hrist dodao: „Pazite na sebe da vam srca nikada ne otežaju prekomernim jelom i pićem i teskobnim životnim brigama, i da ne bi taj dan iznenada, u jednom trenu, došao na vas . . . Bdijte, dakle, moleći se usrdno sve vreme, da uspete umaći svemu ovome što se treba zbiti, i održati se pred Sinom čovečjim“ (Luka 21:34-36, NS).

Zapazimo da je Isus ovaj savet dao odmah nakon što je opisao događaje koji će sačinjavati „znak“. Zato su apostoli bili svesni da će se u istoriji odvijati određene stvari pre nego što dođe kraj. Uprkos tome, nekoliko sedmica kasnije upitali su vaskrsnulog Isusa: „Gospode, hoćeš li sada ponovo uspostaviti kraljevstvo Izraelovo?“ Odgovorio je: „Ne pripada vama da saznate vremena i razdoblja koja je Otac postavio u vlastitu nadležnost“ (Dela apostolska 1:6, 7, NS).

Iz ovoga možemo videti da su Isusovi najbliži sledbenici toliko želeli da kraj brzo dođe, da su prevideli šta im je nedavno rekao o materijalnim dokazima koji se moraju zapaziti tokom njegove prisutnosti pre tog kraja.

Još jedan takav nagoveštaj njihove žudnje nalazimo u pismima apostola Pavla hrišćanima u Solunu. Oko 50. n.e. on je napisao: „Što se tiče vremena i vremenskih razdoblja, braćo, nije potrebno da vam se išta o tome piše. Jer sami sasvim dobro znate da Jehovin dan dolazi upravo kao lopov u noći. Zato, dakle, ne spavajmo dalje poput ostalih, nego ostanimo budni i trezveni“ (1. Solunjanima 5:1, 2, 6, NS). Neki od tih pomazanih hrišćana shvatili su ove reči tako kao da Isusova prisutnost (sa Jehovinim danom pogubljenja zlih) odmah tada dolazi.

Ali nije bilo tako. Ustvari, Pavle im je pisao u jednom drugom pismu sledeće: „Molimo vas pak, braćo, s obzirom na prisutnost našeg Gospoda Isusa Hrista i naše sakupljanje k njemu, da se ne date brzo uzdrmati i odvesti od svog razumnog mišljenja niti uzbuditi nekim nadahnutim izrazom ili usmenom vešću ili pismom kao da je od nas, u tom smislu da je dan Jehovin već tu. Neka vas niko ne vara ni na koji način, jer neće doći dok ne dođe najpre otpad i ne otkrije se čovek bezakonja“ (2. Solunjanima 2:1-3, NS).

To nije značilo da su olako trebali shvatiti Isusovu prisutnost i kraj sistema. Sa svakom godinom koja je prošla, Isusovo upozorenje postajalo je sve oštrije. „Zato bdijte, jer ne znate u koji dan dolazi vaš Gospod.“

Tako je godinu dana nakon što je napisao drugu poslanicu Solunjanima, Pavle pisao: „Već je naime čas da se probudite od sna, jer je sada naše spasenje bliže nego kad smo prigrlili veru. Noć je poodmakla, Dan je blizu. Svucimo dakle sa sebe dela tame, a obucimo se u oružje svetla!“ (Rimljanima 13:11, 12, St). Nakon narednih pet godina Pavle je savetovao jevrejske hrišćane: „Ustrajnost vam je zbilja potrebna da vršenjem volje Božje postignete obećanje, jer: ’Još malo, vrlo malo, i doći će onaj koji ima doći; neće zakasniti’“ (Jevrejima 10:36, 37, St). A zatim je, u pretposlednjem retku Otkrivenja, apostol Jovan napisao: „Onaj ko svedoči ovo kaže. ’Da, dolazim brzo.’ Amin! Dođi, Gospode Isuse“ (Otkrivenje 22:20, NS).

Nesumnjivo je da jedan hrišćanin u ono vreme nije nerazumno mislio da kraj može doći u toku njegovog života. I ako bi nesrećom ili prirodnim putem umro pre kraja, živeo bi sa opravdanim osećanjem hitnosti koji su potakli Isus i nadahnuti Spisi.

Sve ovo još više vredi za nas u ovaj kasni sat u kojem živimo. Da parafraziramo Pavlove reči, ne možemo opovrći da je ’sada naše spasenje bliže nego u vreme kad su prvi hrišćani prigrlili veru i čak od onda kad smo mi prigrlili veru. Noć je dobro poodmakla, a dan je sigurno blizu’.

Bili smo u mogućnosti da istorijski, počevši od prvog svetskog rata, vidimo obilje materijalnih dokaza da živimo u završnom delu sistema stvari. Umesto da smo zaokupljeni time da nagađamo kada će doći kraj, trebamo biti zaokupljeni propovedanjem dobre vesti, čime možemo spasti vlastiti život kao i živote mnogih drugih (1. Timoteju 4:16).

Imamo obilje razloga da očekujemo da će propovedanje biti završeno u naše vreme. Znači li to pre nego počne sledeći mesec, sledeća godina, decenija ili vek? Nijedan čovek to ne zna, jer je Isus rekao da ’ni anđeli nebeski’ to ne znaju (Matej 24:36). Osim toga, mi to ni ne trebamo znati dok činimo ono, na šta prema Isusovoj zapovesti trebamo usmeriti svoju pažnju. Ono što je najvažnije je da se izvrši Božja volja i njegovo delo i da mi u tome sudelujemo u najpotpunijoj mogućoj meri. Tako ćemo ’uspeti umaći svemu ovome što se treba zbiti, i održati se pred Sinom čovečjim’ (Luka 21:36, NS).