Pitanja čitalaca (2)

■ Zašto je Božji Zakon nalagao da Izraelac mora uzeti za ženu nezaručenu devicu s kojom je imao polne odnose i nije se smeo razvesti od nje?

U 2. Mojsijevoj 22:16, 17 i 5. Mojsijevoj 22:28, 29 nalazimo taj zakon, za koji neki tvrde da je bezosećajan prema ženama. A ustvari je taj zakon poticao visoka moralna merila za muškarce i žene.

U 22. poglavlju 5. Mojsijeve zapisani su razni zakoni za porodicu. Na primer, govori se o situaciji kad čovek više ne voli svoju ženu i tvrdi da nije bila devica. Tu su i Božji zakoni u vezi preljubništva i silovanja. Zatim čitamo:

„Ako čovjek naiđe na mladu djevicu koja nije zaručena te je pograbi i s njom legne, pa budu uhvaćeni na djelu, tada čovjek koji je s njom ležao neka djevojčinu ocu dade pedeset srebrnika. A budući da ju je oskvrnuo, neka je uzme za ženu, da je ne može pustiti dok je živ“ (5. Mojsijeva 22:28, 29, St).

To je bio slučaj prisilnog zavođenja i bluda. Ako bi se neki bezobzirni čovek osetio slobodnim da ima polne odnose s devicom, ona bi u prvom redu bila na gubitku. Osim mogućnosti da dobije nezakonito dete, umanjena je njena vrednost kao neveste, jer je mnogi Izraelci ne bi želeli oženiti ako više ne bi bila devica. Šta će, dakle, sprečiti nekoga da sebi uzme slobodu kod neke device? Božji ’svet i pravedan i dobar’ Zakon (Rimljanima 7:12).

U Mojsijevom zakonu postojala je priprema kojom se dopuštalo da se čovek iz određenih razloga razvede od svoje žene (5. Mojsijeva 22:13-19; 24:1; Matej 19:7, 8). Ali, ono što čitamo u 2. Mojsijevoj 22:16, 17 i 5. Mojsijevoj 22:28, 29 pokazuje da je mogućnost razvoda ukinuta ukoliko je došlo do predbračnog bluda. To je, dakle, moglo biti uzrokom da muškarac (ili devica) odoli iskušenju da se upusti u blud. Muškarac nije mogao razmišljati na sledeći način: „Ona je lepa i uzbudljiva, pa ću se ja lepo zabaviti s njom iako nije onaj tip koji bih želeo za ženu.’ Umesto toga, zakon je odvraćao od nemorala time što je potencijalni prestupnik trebao odmeriti dugoročne posledice bluda — obavezu da ostane s drugim partnerom ceo život.

Zakon je umanjio i problem nezakonitosti. Bog je zapovedio: „Nijedan nezakoniti sin ne sme doći u Jehovinu skupštinu“ (5. Mojsijeva 23:2, NS). Prema tome, ako je čovek trebao oženiti devicu koju je zaveo, iz njihovog braka ne bi proizašlo nezakonito potomstvo među Izraelcima.

Tačno je da hrišćani žive u društvenim uslovima koji su drugačiji od uslova u kojima su živeli drevni Izraelci. Mi ne potpadamo pod odredbe Mojsijevog zakona, uključujući i to što je taj Zakon zahtevao od dvoje ljudi koji su se upleli u blud, naime da se ožene. Međutim, ne možemo smatrati da je uplitanje u predbračni blud beznačajna stvar. Hrišćani trebaju ozbiljno razmisliti o dugoročnim posledicama, isto tako kao što su tim zakonom i Izraelci bili na to podstaknuti.

Zavođenje nevenčane osobe narušava pravo te osobe da uđe u hrišćanski brak kao čista devica (ili devac). Predbračni blud utiče i na pravo svake osobe koja bi mogla postati bračni drug te osobe, naime pravo te osobe da se venča sa čestitim hrišćaninom (ili hrišćankom). A šta je najvažnije, blud treba izbegavati zbog toga što Bog kaže da je to neispravno, da je to greh. Apostol je odgovarajuće napisao: „Ovo je, naime, volja Božja: vaše posvećenje, to jest da izbjegavate bludnost“ (1. Solunjanima 4:3-6, St; Jevrejima 13:4).