Filimon i Onisim — ujedinjeni u hrišćanskom bratstvu

JEDNO božanski nadahnuto pismo apostola Pavla, bavi se jednim delikatnim problemom u koji su bila uključena dva čoveka. Jedan je bio Filimon, a drugi Onisim. Ko su bila ova dva čoveka? Šta je Pavla navelo da se umeša u njihove prilike?

Filimon, primalac pisma, živeo je u Kolosima u Maloj Aziji. Za razliku od mnogih drugih hrišćana sa tog područja, Filimon je lično upoznao Pavla kada je oberučke prihvatio dobru vest, koju je apostol propovedao (Kološanima 1:1; 2:1). Pavle ga je poznavao kao ’ljubljenog druga‘. Filimon je bio primer vere i ljubavi. Bio je gostoljubiv i izvor okrepe za druge hrišćane. Filimon je očigledno bio i dobrostojeći čovek, pošto je njegova kuća bila dovoljno velika da se održavaju skupštinski sastanci toga kraja. Pretpostavlja se da su Apfija i Arhip, druge dve osobe spomenute u Pavlovom pismu, mogle biti njegova žena i sin. Filimon je takođe imao bar jednog roba, Onisima (Filimon 1, 2, 5, 7, 19b, 22).

Begunac u Rimu

Zašto je Onisim bio s Pavlom u Rimu, 1 400 kilometara daleko od kuće, u gradu iz kog je Pavle oko 61. n. e. pisao Filimonu, Pismo ne kazuje. Ali ipak, Pavle je rekao Filimonu: „Ako li ti je [Onisim] u čemu skrivio, ili ti što duguje, metni to na moj račun“ (Filimon 18). Ove reči jasno pokazuju da je Onisim bio u zategnutim odnosima sa svojim gospodarem, Filimonom. Pavle je napisao pismo s ciljem da se ova dvojica pomire.

Neki misle da je Onisim postao begunac nakon što je pokrao Filimona da bi finansirao svoje bekstvo u Rim. Tu je planirao da se stopi s morem ljudi.a U grčko-rimskom svetu, begunci su stvarali jedan poveći problem ne samo vlasnicima robova već i državnoj administraciji. Za sami Rim se kaže da je bio „ozloglašen kao uobičajeno sklonište“ za odbegle robove.

Kako su se Pavle i Onisim sreli? Biblija nam to ne kaže. Međutim, kada sloboda više nije bila ništa novo, Onisim je verovatno uvideo da je sebe doveo u izuzetno nezavidnu situaciji. Specijalni policijski odredi hvatali su po Rimu odbegle robove, čiji je prekršaj bio jedan od najozbiljnijih za koje je znao antički zakon. Prema Gerhardu Fridrihu, „uhvaćeni odbegli robovi bili su žigosani na čelu. Često su bili mučeni... bacani zverima u cirkusu, ili razapinjani da bi se odvratili drugi robovi od oponašanja njihovog primera“. Fridrih ukazuje da je Onisim nakon što je ostao bez novca koji je ukrao i nakon uzaludnog traženja skrovišta ili nekog posla, verovatno potražio zaštitu i posredovanje od Pavla, za kog je čuo u Filimonovom domu.

Neki drugi smatraju da je Onisim smišljeno pobegao kod prijatelja svog gospodara, u nadi da će preko uticaja koji taj prijatelj ima, ponovo moći uspostaviti dobre odnose s gospodarem koji je, iz nekog drugog razloga, s pravom ljut na njega. Istorijski izvori ukazuju da je tako nešto bilo „uobičajeno i rasprostranjeno obraćanje za pomoć robova koji su u nevolji“. Ako je to tako, onda je „verovatnije [da je krađu Onisim] počinio da bi omogućio svoj odlazak pred posrednika Pavla nego da je ona bila deo plana za bekstvo“, kaže izučavalac Brajan Rapski.

Pavle pruža ruku

Bez obzira šta je bio razlog za beg, Onisim je očigledno tražio Pavlovu pomoć da bi se pomirio s ljutitim gospodarem. To je Pavlu stvorilo problem. Bio je tu jedan rob, bivši nevernik koji je bio i kriminalac u bekstvu. Da li da apostol pokuša da mu pomogne tako što bi nagovorio svog hrišćanskog prijatelja da ne iskoristi svoje zakonsko pravo da se rob ozbiljno kazni? Šta da Pavle uradi?

Do tog vremena kada je Pavle pisao Filimonu, odbegli je očigledno neko vreme već bio sa apostolom. To vreme je bilo dovoljno dugo da je Pavle mogao reći da je Onisim postao ’ljubljeni brat‘ (Kološanima 4:9). ’Molim te za svog sina, koga rodih u okovima‘, rekao je Pavle u vezi sa svojim duhovnim odnosom sa Onisimom. Od svega onoga što bi moglo biti ishod, ovo je bilo nešto što je Filimon najmanje očekivao. Apostol je rekao da se rob koji je ranije bio „nekoristan“, vraća kao hrišćanski brat. Onisim će sada biti „vredan“ to jest „koristan“, te tako živeti u skladu sa svojim imenom (Filimon 1, 10-12).

Onisim je postao veoma koristan apostolu u zatvoreništvu. U stvari, Pavle bi ga zadržao, ali pored toga što bi to bilo protivzakonito, to bi bilo i gaženje Filimonovih prava (Filimon 13, 14). Pavle je u svom drugom pismu, napisanom otprilike u isto vreme, za skupštinu koja se sastajala u Filimonovoj kući, na Onisima ukazao kao na „vernog i ljubljenog brata, koji je od vaših“. To ukazuje da je Onisim već pružio dokaz da je vredan poverenja (Kološanima 4:7-9).b

Pavle je podstakao Filimona da ljubazno primi Onisima, ali nije upotrebio svoj apostolski autoritet da mu naredi da to učini ili da mu naredi da oslobodi svog roba. Zbog njihovog prijateljstva i uzajamne ljubavi, Pavle je bio siguran da će Filimon „učiniti i preko“ onoga za šta je bio zamoljen (Filimon 21). Šta je moglo da znači to „preko“, ostaje nerazjašnjeno zato što je samo Filimon mogao s punim pravom da odluči šta da uradi u vezi sa Onisimom. Neki u Pavlovim rečima vide prećutnu molbu da se begunac ’vrati tako da može nastaviti da pomaže Pavlu kao što je to već i počeo da radi‘.

Da li je Filimon prihvatio Pavlove molbe za Onisima? Izgleda gotovo bez sumnje da jeste, iako je to možda naišlo na negodovanje drugih koloskih vlasnika robova, koji bi više voleli da vide da Onisim prima zastrašujuću kaznu kako bi se odvratili njihovi robovi da krenu njegovim stopama.

Onisim — čovek koji se promenio

U svakom slučaju, Onisim se u Kolose vratio s novom ličnošću. Sila dobre vesti izmenila je njegovo razmišljanje, te je nesumnjivo postao veran član hrišćanske skupštine u tom gradu. Da li je Filimon na kraju oslobodio Onisima, u Pismu nije obelodanjeno. Međutim, s duhovnog stajališta, bivši begunac je postao slobodan čovek. (Uporedi sa 1. Korinćanima 7:22.) Slične promene se događaju i danas. Kada ljudi u svom životu primenjuju biblijska načela, okolnosti i ličnosti se menjaju. Oni, koje je društvo nekada smatralo za beskorisne, primili su pomoć da postanu uzorni građani.c

Kako li je samo preobraćenje u pravu veru izmenilo stvari! S obzirom na činjenicu da je nekadašnji Onisim možda bio „nekoristan“, novi Onisim je nesumnjivo živeo u skladu sa značenjem svoga imena kao osoba koja ’vredi‘. I sigurno je to bio blagoslov što su Filimon i Onisim postali ujedinjeni u hrišćanskom bratstvu.

[Fusnote]

[Okvir na 30. strani]

Robovi pod rimskim zakonom

Rob je u prvom veku n. e., pod rimskim zakonodavstvom koje je bilo na snazi, u potpunosti bio u milosti gospodarevih ćefova, pohota i raspoloženja. Prema komentatoru Gerhardu Fridrihu, „u osnovi i po zakonu, rob nije bio osoba, već neka stvar koju je njen gospodar mogao slobodno koristiti... [On] je stavljen na isti nivo s domaćim životinjama i oruđem i za njega se građanski zakon nikada nije zauzimao“. Rob nije mogao da zatraži nikakvu zakonsku odštetu za nepravde koje je pretrpeo. U osnovi, trebalo je da samo izvršava naređenja svoga gospodara. Nije bilo nikakvog ograničenja za kazne koje je jedan ljutiti gospodar mogao da dosudi. Čak i za neki neznatan prekršaj, gospodar je imao vlast da ga usmrti.d

Dok su bogataši mogli imati i po nekoliko stotina robova, čak su i, u odnosu na njih, skromna gazdinstva mogla obuhvatati dvoje ili troje. „Dužnosti koje su kućni robovi obavljali bile su krajnje različite“, kaže izučavalac Džon Barkli. „Robove i robinje nalazimo kao domare, kuvare, konobare, čistače, kurire, dadilje, dojilje i kao sluge za sve moguće lične usluge, a da i ne pominjemo različite zanatlije koji su se mogli naći u većim i bogatijim kućama... Praktično, kvalitet života jednog kućnog roba veoma mnogo je zavisio od gospodareve naravi i mogao je biti mač s dve oštrice: prisustvo okrutnog gospodara moglo je voditi do patnje u neograničenom dometu zlih stvari, ali jedan dobar i velikodušan gospodar mogao je učiniti da život bude i podnošljiv i da budi nadu. Postoje opštepoznati primeri okrutnog postupanja, zabeleženi u klasičnoj literaturi, ali takođe i obilje zapisa koji svedoče o toplini između nekih vlasnika i njihovih robova.“

[Fusnota]