Način rezonovanja

MI SMO zahvalni što nam je Božja Reč pomogla da promenimo svoj način života i želimo da i drugi izvuku korist iz nje. Nadalje, svesni smo da budući izgledi na život ljudi zavise od njihove reakcije na dobru vest (Mat. 7:13, 14; Jov. 12:48). Iskreno želimo da i oni prihvate istinu. Međutim, da bismo što više uspeli u tome, svoja snažna ubeđenja i revnost treba da upotpunimo razboritošću.

Direktno navođenje istine koja razotkriva da je ono u šta neko iskreno veruje neispravno, čak i kada je potkrepljeno nabrajanjem niza citata iz Pisma, u principu nije pozitivno prihvaćeno. Na primer, ako jednostavno ljudima osuđivački kažemo da popularni praznici imaju pagansko poreklo, to možda neće promeniti njihovo gledište o tim praznicima. Obično ćeš imati više uspeha ako budeš razuman. Šta sve spada u to da budemo razumni?

Pismo nam kaže da je „mudrost odozgo... miroljubiva, razumna“ (Jak. 3:17). Grčka reč koja je ovde prevedena sa „razumna“ doslovno znači „popustljiva“. U nekim Biblijama ona je prevedena rečima poput „krotka“, „umerena“ ili „blaga“. Zapazi da je razumnost povezana s miroljubivošću. U Titu 3:2 spomenuta je zajedno s blagošću, što je suprotno od ratobornosti. Stih iz Filipljanima 4:5 podstiče nas da budemo poznati po svojoj ’razumnosti‘. Razumna osoba uzima u obzir poreklo, okolnosti i osećanja svog sagovornika. Ona je spremna da popusti kada je to na mestu. Kada se tako ophodimo s drugima to im pomaže da otvore svoj um i srce kako bi bili prijemljiviji kada s njima rezonujemo na temelju Pisma.

Odakle početi. Istoričar Luka izveštava da je apostol Pavle, kada je bio u Solunu, koristio Pismo da bi ’objašnjavao i dokazivao navodima da je trebalo da Hrist postrada i ustane iz mrtvih‘ (Dela 17:2, 3). Vredi zapaziti da je Pavle to radio u jevrejskoj sinagogi. Oni kojima je on govorio priznavali su Hebrejske spise kao autoritet. Pavle je uradio pravu stvar kada je počeo od nečega što su oni prihvatali.

Kada je na Areopagu u Atini govorio pred Grcima, Pavle nije počeo osvrtanjem na Pismo. Umesto toga, počeo je od onoga što su oni poznavali i prihvatali, i to je upotrebio da bi ih naveo na razmišljanje o Stvoritelju i njegovim namerama (Dela 17:22-31).

U savremeno doba, stotine miliona ljudi ne priznaje Bibliju kao autoritet u svom životu. Ali surove okolnosti u sadašnjem sistemu stvari utiču skoro na sve ljude. Ljudi žude za nečim boljim. Ako najpre pokažeš da razumeš šta ih muči i zatim pokažeš kako Biblija to objašnjava, takav razuman pristup mogao bi da ih pokrene da saslušaju šta Biblija kaže o Božjoj nameri za čovečanstvo.

Može se desiti da je student Biblije nasledio od svojih roditelja izvesna religiozna uverenja i običaje. Sada on uči da se ta uverenja i ti običaji ne dopadaju Bogu, i odbacuje ih zbog onoga što Biblija naučava. Kako bi student mogao objasniti tu odluku svojim roditeljima? Oni mogu smatrati da on u stvari odbacuje njih time što odbacuje verske tradicije koje su mu preneli. Student Biblije će možda zaključiti da bi bilo bolje da, pre nego što proba da na temelju Biblije objasni na čemu se zasniva njegova odluka, uveri svoje roditelje da ih i dalje voli i poštuje.

Kada popustiti. Sam Jehova, iako ima apsolutno pravo da zapoveda drugima, pokazuje izvanrednu razumnost. Kada su Lota i njegovu porodicu izbavljali iz Sodoma, Jehovini anđeli su ga požurivali: „Skloni se na ono brdo, da ne pogineš!“ Ipak, Lot je molio: „Nemoj, Jehova!“ Molio je da pobegne u Sigor. Jehova je pokazao obzir prema Lotu i dozvolio mu da to uradi; kada su drugi gradovi bili uništeni, Sigor je bio pošteđen. Međutim, Lot je kasnije poslušao Jehovino prvobitno uputstvo i otišao da živi u brdima (Post. 19:17-30). Jehova je znao da je ono što je rekao dobro, ali je strpljivo pokazivao obzir sve dok Lot to nije razumeo.

Da bismo imali uspeha u ophođenju s drugima, i mi moramo biti razumni. Možda smo uvereni da druga osoba greši, i imamo na umu snažne argumente koji bi to dokazali. Ali ponekad je bolje da ne insistiramo na nekoj stvari. Razumnost ne znači da kompromitujemo Jehovina merila. Možda je jednostavno bolje da se zahvališ drugoj osobi što se izjasnila ili da ne odgovaraš na pogrešne izjave, tako ćeš moći da usmeriš razgovor na nešto što će za nju biti korisnije. Čak i ako ona osuđuje ono u šta veruješ, nemoj reagovati burno. Mogao bi je pitati zašto tako misli. Pažljivo slušaj njen odgovor. Tako ćeš steći uvid u njeno razmišljanje. Time takođe možeš pripremiti put za konstruktivan razgovor u neko buduće vreme (Posl. 16:23; 19:11).

Jehova je ljude obdario slobodom izbora. On im omogućuje da koriste tu slobodu, iako je možda ne koriste najmudrije. Isus Navin je kao Jehovin govornik ispričao kako se Bog ophodio sa Izraelom. Zatim je rekao: „Ako ne volite služiti Jehovi, izberite sebi danas kome ćete služiti: ili bogove kojima su služili oci vaši s one strane reke, ili bogove Amoreja u čijoj zemlji nastavate; a ja i dom moj služićemo Jehovi“ (Is. Nav. 24:15). Mi danas imamo zadatak da dajemo „svedočanstvo“ i govorimo sa uverenjem, ali ne prisiljavamo druge da veruju u to (Mat. 24:14). Oni moraju da izaberu, a mi im ne uskraćujemo to pravo.

Postavljaj pitanja. Isus je pružio izvanredan primer što se tiče rezonovanja s ljudima. On je uzimao u obzir njihov socijalni status i koristio je ilustracije koje su mogli lako razumeti. Takođe je delotvorno koristio pitanja. Tako je drugima pružao priliku da se izjasne i da otkriju šta im je u srcu. Time ih je takođe podsticao da razmišljaju o onome o čemu je govorio.

Jedan čovek upućen u Zakon pitao je Isusa: „Učitelju, šta treba da radim da bih nasledio večni život?“ Isus je lako mogao da mu odgovori. Ali on je pozvao tog čoveka da se izjasni. „Šta je napisano u Zakonu? Kako čitaš?“ Čovek je ispravno odgovorio. Da li je time razgovor bio završen? Nipošto. Isus je dozvolio čoveku da nastavi, a pitanje koje je čovek postavio otkrilo je da je on pokušavao da se pokaže pravednim. Pitao je: „Ko je u stvari moj bližnji?“ Umesto da pruži neku definiciju, koju bi taj čovek možda osporio zbog tadašnjeg uobičajenog stava Jevreja prema neznabošcima i Samarićanima, Isus ga je pozvao da razmisli o jednoj priči. Bila je to priča o milosrdnom Samarićaninu koji je priskočio u pomoć jednom putniku koga su opljačkali i pretukli, dok sveštenik i Levit nisu ništa učinili. Koristeći jednostavno pitanje, Isus je proverio da li je čovek shvatio poentu. Isus je svojim načinom rezonovanja postigao da taj čovek počne da razmišlja o izrazu „bližnji“ iz jednog potpuno novog ugla (Luka 10:25-37). Kakav divan primer koji možemo oponašati! U stvari, umesto da samo ti pričaš, da razmišljaš umesto svog sagovornika, nauči kako da koristiš taktična pitanja i ilustracije da bi ga podstakao na razmišljanje.

Pruži razloge. Kada je apostol Pavle razgovarao u sinagogi u Solunu, razgovor se nije samo sveo na čitanje iz jednog priznatog izvora koji su njegovi slušaoci prihvatali. Luka izveštava da je Pavle objasnio, dokazao i primenio ono što je pročitao. Na osnovu toga, ’neki od njih su postali vernici i pridružili se Pavlu i Sili‘ (Dela 17:1-4).

Bez obzira na sastav tvoje publike, takvo rezonovanje može biti korisno. Ono je korisno bilo da svedočiš rođacima, razgovaraš s kolegama na poslu ili s drugovima u školi, pričaš nepoznatim ljudima u javnom svedočenju, vodiš biblijski studij ili držiš govor u skupštini. Kada čitaš neki stih, tebi je možda jasno šta on znači ali nekom drugom možda nije. Tvoje objašnjenje ili primena može zvučati kao neka dogmatična tvrdnja. Da li bi koristilo ako bi izdvojio i objasnio neke ključne izraze iz tog citata? Da li bi mogao da izneseš potkrepljujuće dokaze, možda iz samog konteksta ili iz nekog drugog stiha koji govori o toj istoj temi? Da li bi nekom ilustracijom mogao pokazati da je ono što kažeš razumno? Da li bi pitanjima pomogao svojim slušaocima da razmišljaju o toj stvari? Takvo rezonovanje ostavlja povoljan utisak na druge i pruža im dosta materijala za razmišljanje.