Pobliže osmatranje nekih mitova o smrti

TOKOM istorije, ljudi su bili zbunjeni i uplašeni pred mračnom pretnjom smrti. Štaviše, mešavina lažnih religioznih ideja, popularnih običaja i uvreženih ličnih verovanja podsticala je strah od smrti. Strah od smrti može paralizovati čovekovu sposobnost da se raduje životu i potkopati uverenje u to da život ima smisla.

Vodeće religije su naročito krive za unapređivanje mnogih rasprostranjenih mitova o smrti. Dok razmatraš neke od njih u svetlu biblijske istine, pokušaj da iskristališeš svoje lično poimanje smrti.

1. mit: Smrt je prirodan kraj života.

„Smrt... je sastavni deo našeg života“, kaže knjiga Death—The Final Stage of Growth. Izjave poput ove odražavaju verovanje da je smrt nešto normalno, da je to prirodan kraj svih živih organizama. Kao posledica toga, to verovanje je kod mnogih podsticalo na nihilističku filozofiju i na geslo da život treba maksimalno iskoristiti.

Ali da li je smrt zaista prirodan kraj života? Ne veruju baš svi istraživači u to. Na primer, Kalvin Harvi, biolog koji se bavi istraživanjima na području starenja ljudi, rekao je u jednom intervjuu da on ne veruje u to da su ljudi „programirani da umiru“. Imunolog Vilijam Klark zapaža: „Smrt nije neraskidivo povezana s definicijom života.“ A Simor Benzar s kalifornijskog Instituta za tehnologiju promišljeno je rekao da je „bolje ne upoređivati starenje s časovnikom, nego sa scenariom za koji se možemo nadati da će se promeniti“.

Kada naučnici proučavaju ljudsku građu, oni su zbunjeni. Oni otkrivaju da smo mi obdareni sposobnostima i mogućnostima koje znatno prevazilaze potrebe našeg životnog veka koji traje oko 70-80 godina. Primera radi, naučnici su otkrili da ljudski mozak ima ogromnu sposobnost pamćenja. Jedan istraživač je procenio da bi se u naš mozak moglo uskladištiti toliko informacija da bi se njima „moglo ispuniti oko dvadeset miliona knjiga, koliko ih ima u najvećim bibliotekama sveta“. Neki neurolozi smatraju da čovek tokom prosečnog životnog veka koristi samo stoti deo jednog procenta (0,0001) od potencijalne sposobnosti svog mozga. Zato je na mestu da se pitamo: ’Zašto imamo mozak s tako velikim mogućnostima kada tokom prosečnog životnog veka upotrebljavamo samo delić toga?’

Razmotri takođe kako ljudi na neprirodan način reaguju na smrt! Za mnoge smrt žene, muža ili deteta može biti najpotresniji događaj u životu. Ljudima su često emocije uzdrmane dugo nakon smrti neke osobe koju su puno voleli. Čak i oni koji tvrde da je smrt nešto normalno za ljude uviđaju da im je teško da prihvate činjenicu da će njihova smrt značiti kraj svega. British Medical Journal je rekao da je „opšti zaključak stručnjaka da svi ljudi žele da žive što je duže moguće“.

Kada se uzme u obzir čovekova reakcija na smrt, njegov zadivljujući potencijal za pamćenje i učenje, i njegova duboko usađena želja za večnim životom, zar nije očigledno da je on stvoren da živi, a ne da umire? Da, Bog nije stvorio ljude tako da im smrt bude prirodan ishod života, već sa izgledom da žive beskonačno dugo. Zapazi kakvu je budućnost Bog postavio pred prvi ljudski par: „Rađajte se, množite se i napunite zemlju, i vladajte njom, i imajte vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim, i nad svim životinjama koje se po zemlji miču“ (Postanje 1:28). Kakva predivna i trajna budućnost!

2. mit: Bog putem smrti uzima ljude da bi bili s njim.

Jedna 27-godišnja majka koja je bila na samrti ostavljajući troje dece iza sebe rekla je jednoj katoličkoj kaluđerici: „Nemoj da mi kažeš kako je ovo Božja volja... mrzim kad mi to drugi govore.“ Pa ipak, to je ono čemu mnoge religije poučavaju u vezi sa smrću — da Bog uzima ljude da bi bili blizu njega.

Da li je Stvoritelj zaista tako okrutan da bi nam bezosećajno nametnuo smrt iako je znao da će nam to zadavati bol? Ne, Bog Biblije nije takav. Prema 1. Jovanovoj 4:8, „Bog je ljubav“. Zapazi da se tu ne kaže da Bog ima ljubav ili da je Bog pun ljubavi, već se kaže da je sam Bog ljubav. Božja ljubav je tako snažna, čista, savršena i u potpunosti prožima njegovu ličnost i postupke da se s pravom može reći da je on sama personifikacija ljubavi. To nije Bog koji putem smrti uzima ljude da bi bili blizu njega.

Krive religije mnoge zbunjuju što se tiče toga gde se nalaze umrli i u kakvom su stanju. Nebo, pakao, čistilište, limbo — ova i razna druga odredišta često su neshvatljiva, a ponekad i krajnje zastrašujuća. S druge strane, Biblija nam kaže da mrtvi nisu svesni ničega, da su u stanju koje se najbolje može uporediti sa snom (Propovednik 9:5, 10; Jovan 11:11-14). Zato, kao što ne brinemo kada vidimo da neko čvrsto spava,tako ne treba da brinemo oko toga šta se dešava s nama nakon smrti. Isus je govorio o vremenu kada će ’svi koji su u spomen-grobovima izaći‘ u obnovljen život na rajskoj zemlji (Jovan 5:28, 29; Luka 23:43).

3. mit: Bog uzima malu decu da bi bili anđeli.

Elizabet Kibler-Ros, koja je vršila ispitivanja kod osoba koje su imale neku neizlečivu bolest, ukazuje na još jedno uobičajeno shvatanje među mnogim religioznim ljudima. Opisujući jedan stvaran događaj, ona je rekla da je „nemudro reći devojčici koja je izgubila brata da Bog toliko voli male dečake da je uzeo malog Džonija na nebo“. Takva tvrdnja prikazuje Boga u lošem svetlu i ne odražava njegovu pravu ličnost i postupke. Dr Kibler-Ros dalje kaže: „Kada je ova devojčica postala žena ona nikada nije uspela da savlada svoj gnev prema Bogu, što je dovelo do pojave psihotične depresije kada je tri decenije kasnije izgubila svog sina.“

Zašto bi Bog uzeo neko dete da bi imao još jednog anđela — kao da je to dete potrebnije Bogu nego njegovim roditeljima? Ako bi Bog stvarno uzimao decu, zar to ne bi značilo da je on sebičan Stvoritelj bez ljubavi? Nasuprot takvom shvatanju, Biblija kaže da je „ljubav od Boga“ (1. Jovanova 4:7). Zar bi Bog ljubavi prouzrokovao gubitak kakav čak ni ljudi koji u sebi imaju izvesnu meru čovečnosti ne bi smatrali razumnim?

Zašto onda umiru deca? Biblijski odgovor je delimično zapisan u Propovedniku 9:11 (NW): „Vreme i nepredviđeni događaji snalaze svakoga.“ A Psalam 51:7 nam kaže da smo svi nesavršeni, grešni od vremena našeg začeća i da na kraju sve ljude čeka smrt koju može prouzrokovati mnogo toga. Ponekad se smrt dogodi pre rođenja usled čega se donosi na svet mrtvo dete. U drugim slučajevima, deca podlegnu nekim tragičnim okolnostima ili dožive neki nesrećan slučaj i umru. Bog nije odgovoran za tako nešto.

4. mit: Neki ljudi bivaju mučeni nakon smrti.

Mnoge religije naučavaju da će zli ljudi otići u ognjeni pakao i biti zauvek mučeni. Da li je to učenje logično i temeljeno na Pismu? Čovekov životni vek je ograničen na 70-80 godina. Čak i ako je neko ceo svoj život bio kriv zbog najtežih zlodela, da li bi večno mučenje bila pravedna kazna? Ne. Bilo bi krajnje nepravedno večno mučiti nekoga zbog greha koje je počinio tokom svog kratkog životnog veka.

Samo Bog može reći šta se dešava nakon smrti i on je to i rekao u svojoj pisanoj Reči, Bibliji. Biblija kaže sledeće: ’Kako umire životinja umire i čovek, i svi isti dah imaju... Sve na jedno mesto ide. Sve je od praha proizišlo, i sve se u prah vraća‘ (Propovednik 3:19, 20). Ovde se nigde ne spominje ognjeni pakao. Kada umru, ljudi se vraćaju u prah — u stanje nepostojanja.

Da bi osoba bila mučena, ona mora da bude u svesnom stanju. Da li se mrtvi nalaze u svesnom stanju? I ovog puta nam Biblija daje odgovor: „Jer živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju, i njima nema više ni plate, jer se na uspomenu njihovu zaboravlja“ (Propovednik 9:5). Nemoguće je da mrtvi, koji „ništa ne znaju“, igde budu mučeni.

5. mit: Smrt znači večni kraj našeg postojanja.

Mi prestajemo da postojimo kada umremo, ali to ne znači da je neminovno svemu kraj. Verni čovek Jov je znao da će kada umre otići u grob, to jest šeol. Ali poslušaj njegovu molitvu upućenu Bogu: „O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnjev tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti! Kad umre čovjek, hoće li oživjeti... Zazvaćeš, i ja ću ti se odazvati“ (Jov 14:13-15, DK).

Jov je verovao da će ga se Bog, ako bude veran do smrti, setiti i u određeno vreme uskrsnuti. To su u drevna vremena verovale sve Božje sluge. Sam Isus je potvrdio tu nadu i pokazao da će Bog koristiti njega da bi podigao mrtve. I sam Hrist nam je dao zasiguranje: „Dolazi čas u koji će svi koji su u spomen-grobovima čuti [Isusov] glas i izaći će, oni koji su činili dobro na uskrsenje života, a oni koji su činili zlo na uskrsenje suda“ (Jovan 5:28, 29).

Još samo malo i Bog će ukloniti sve zlo i uspostaviće novi svet pod nebeskom vladavinom (Psalam 37:10, 11; Danilo 2:44; Otkrivenje 16:14, 16). Kao rezultat toga, cela zemlja biće raj nastanjen ljudima koji služe Bogu. U Bibliji čitamo: „Čuh snažan glas od prestola kako govori: ’Gle! Božji šator je s ljudima, i on će prebivati s njima, i oni će biti njegov narod. I sam Bog biće s njima. I on će obrisati svaku suzu s njihovih očiju, i smrti više neće biti, niti će više biti tuge, ni vike, ni boli. Pređašnje stvari prođoše‘“ (Otkrivenje 21:3, 4).

Oslobođeni od straha

Spoznanje o nadi u uskrsenje zajedno sa spoznanjem o Onom ko je izvor te pripreme može te utešiti. Isus je obećao: „Upoznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32). To podrazumeva da ćemo biti oslobođeni i od straha od smrti. Jedino Jehova stvarno može promeniti proces starenja i otkloniti smrt, i podariti nam večni život. Možeš li verovati u Božja obećanja? Možeš, zato što se Božja Reč uvek ispunjava (Isaija 55:11). Podstičemo te da saznaš više o Božjim namerama za čovečanstvo. Jehovini svedoci će ti rado pomoći.

[Istaknuti tekst na 6. strani]

Strah od smrti može paralizovati čovekovu sposobnost da se raduje životu

[Tabela na 7. strani]

NEKI UOBIČAJENI MITOVI O SMRTI ŠTA KAŽE SVETO PISMO

● Smrt je prirodan kraj života Postanje 1:28; 2:17; Rimljanima 5:12

[Slika na 8. strani]

Poznavanje istine o smrti oslobađa nas od straha

[Izvor slike na 5. strani]

Barrators—Giampolo/The Doré Illustrations For Dante’s Divine Comedy/Dover Publications Inc.