Šta moramo da činimo, da bi se spasli

ZAŠTO se uopšte moramo spasti? Zato što svi patimo od strašnih posledica greha: nesavršenosti, boli, bolesti, briga i konačno smrti. Apostol Pavle je izjavio da je to sve zbog toga što se naš predak Adam suprotstavio Božijem zakonu. Pavle piše: „Zato kao što je kroz jednog čoveka [Adama] greh ušao u svet, a kroz greh smrt, i tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi sagrešili“ (Rimljanima 5:12, NS). Zašto je preko Adamovog greha smrt prešla na sve ljude? To se u stvari dogodilo na sasvim prirodan način.

Božanski zakon je zahtevao da Adam zbog svog greha bude osuđen na smrt. To je bilo kako pravedno tako i neophodno. To je bilo pravedno, jer niko nije imao pravo na život; štaviše to je dar od Boga. Svojim namernim grehom Adam je izgubio svako pravo na taj dar (Rimljanima 6:23). Adamova presuda na smrt je bila neophodna, jer ničem nesavršenom se ne sme dozvoliti da svo vreme postoji i da obesvećuje univerzum. Prema tome, kad je Adam zgrešio, kod njega je započeo proces umiranja; on sada nije više posedovao savršen, bezgrešan život da bi ga ostavio u nasleđe svojoj deci. Mogao je jedino da im prenese život koji je bio umrljan nesavršenošću i grehom (Rimljanima 8:18-21).

Mi ipak ne smemo da zaboravimo, da čak i za našu kratku egzistenciju, koju imamo danas, treba da zahvalimo samo nezasluženoj Božijoj dobroti (Jov 14:1). Bog nije bio obavezan da dopusti Adamu i Evi da pre svoje smrti imaju potomstvo. To im je bilo dozvoljeno da se dokaže da će neki nesavršeni ljudi čuvanjem svog integriteta podupirati Božiju suverenost. Bog je dopustio da se to dogodi jer je znao da će konačno poslušne potomke tih prvih buntovnika, Adama i Eve, da otkupi ili da spase. Kako?

Priprema za spasenje

Jehova Bog ne može jednostavno da obori svoju pravednu presudu. On ne može samo iz raspoloženja da zaboravi Adamov nasledni greh i sve ono što je čovečanstvo od tada zgrešilo. Ako bi Bog ignorisao svoje sopstvene zakone, tada bi potkopao poštovanje čitavog svog pravnog sistema kao i poverenje u njega. Zamislimo tu srdžbu, ako bi neki ljudski sudija iz bilo kog ličnog kaprica pustio uhvaćenog provalnika da prođe nekažnjeno. Ipak saosećajni sudija može, ukoliko smatra da je svrsishodno, da dopusti nekoj drugoj osobi koja je spremna, da plati tačno određenu novčanu kaznu za okrivljenog. U izvesnom smislu Bog je to učinio za nas.

Jehova se pobrinuo da je njegov vlastiti sin, Isus Hrist, predao svoj savršeni ljudski život u zamenu za savršeni život, koji je Adam izgubio. Isus je spremno podneo kaznu za naše grehe — smrt (Isaija 53:4, 5; Jovan 10:17, 18). U Bibliji piše da je „Sin čovečiji . . . došao, . . . da svoju dušu dade kao otkup u zemenu za mnoge“ (Matej 20:28, NS; 1. Timoteju 2:6). Niko drugi to nije mogao da učini. Isus je bio jedinstven, jer je rođen bez greha i što je do svoje smrti ostao savršen, bezgrešan čovek (Jevrejima 7:26; 1. Petrova 2:22). Na osnovu svoje vernosti do smrti, mogao je da plati tačno određenu kaznu za naše grehe.

Svakako trebamo razmisliti da je Bog najviši sudija i da nije obavezan da oslobodi svakoga. On na savršen život koji je Isus žrtvovao gleda kao na platu za krivicu, koja zbog greha leži na nama. Ali Jehova Bog neće primeniti žrtvu na nepokajničke, namerne grešnike, koji za to nemaju cenjenje. Umesto da ponudi neku vrstu generalne amnestije ili opšteg pomirenja, on je u Bibliji postavio određene uslove koje mora da ispunimo da bi bili oslobođeni od posledica nasleđenog greha.

Zahtevi za spasenje

Šta je dakle potrebno za spasenje? Glavni uslov je onaj koji je i apostol Pavle neveo upravniku zatvora u Filipi: „Veruj u Gospoda Isusa Hrista i bićeš spasen“ (Dela apostolska 16:31, Ba). Da bi mogli da se spasemo treba da imamo duboko cenjenje za prolivenu Isusovu krv. I šta će za nas da znači spasenje? Odgovor nalazimo u Isusovim rečima: „I ja ću im dati život vječni, i nikad neće izginuti“ (Jovan 10:28). Za većinu, spasenje će značiti da večno žive na Zemlji, koja će biti obnovljena u rajsku savršenost (Psalam 37:10, 11; Otkrivenje 21:3, 4). „Malo stado“ će nasuprot da bude spašeno da vlada sa Isusom u njegovom nebeskom Kraljevstvu (Luka 12:32; Otkrivenje 5:9, 10; 20:4).

Neki svakako misle da je dovoljna već sama vera u Isusa. “Samo je jedno potrebno da bi došli na nebo“, piše u jednom religioznom traktatu. Isus Hrist se mora prihvatiti kao lični spasitelj, podložiti mu se kao gospodaru i majstoru, i priznati ga kao takvog pred svetom.“ Zato mnogi veruju da je iznenadni, osećajni doživljaj buđenja već garancija za večni život. Ako bi se koncentrisali samo na jedan važan zahtev za spasenje, a sve ostale ignorisali, bilo bi, kao kad bi u nekom ugovoru čitali samo jednu klauzulu, a ostale ispustili iz vida.

To postaje još očiglednije kad osmatramo izjave nekih osoba koje su nekad mislile da je dovoljno da se obrati verovanju u Isusa, da bi se postiglo spasenje. Jedna žena po imenu Bernis je rekla: „Ja sam odgajena u smislu Bredrin crkve [crkve „bratstva“], ali sam se s vremenom pitala kako večni život može da zavisi jedino i samo od Isusa Hrista, ako je on sam rekao: „A ovo znači večni život da neprestano rastu u poznanju tebe, jedinog i istinitog Boga i onoga koga si poslao, Isusa Hrista“ (Jovan 17:3, NS).

Norman je devet godina bio ubeđen da je spašen. Ali tada je saznao da je potrebno više od osećajne veroispovesti prihvatanja Isusa Hrista kao spasitelja. „Kao što sam saznao iz Biblije, nije doboljno samo da se prizna Bogu da smo grešnici i da smo svesni potrebe spasenja“, izjavio je. „Mi takođe moramo da činimo dela koja odgovoraju pokajanju (Matej 3:8; Dela apostolska 3:19).

Da, za naše spasenje je vera u Isusa Hrista neminovna, ali je još više potrebno. Isus je govorio o osobama koje su se izdavale da veruju u njega i da su u njegovo ime čak „čudesa“ činili. Uprkos tome on ih nije priznao. Zašto ne? Zato što su bili ’tvorci bezakonja’ i nisu činili volju njegovog Oca (Matej 7:15-23). Učenik Jakov nam skreće pažnju na potrebu da postanemo „tvorci riječi, a ne samo slušači, varajući sami sebe“. Još je rekao: „Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš: i zli duhovi veruju i drhću. . . . Vera bez dela [je] mrtva“ (Jakov 1:22; 2:19, 26, Ba).

Ipak neki tvrde da bi oni koji su stvarno spašeni to tako i tako činili. Ali da li je to u praksi zaista tako? Denis, koji je „prihvatio Isusa“ još dok je bio dete, izveštava: „’Spašeni’ koje ja poznajem, ne osećaju veliku potrebu da se intenzivno bave Biblijom, jer smatraju da već imaju sve što je potrebno za spasenje.“ Zaista, licemerstvo i nehrišćanski postupci mnogih ljudi koji su tvrdili da su spašeni, doveli su čitavu stvar spasenja na loš glas.

Mnogi svakako naglašavaju da u Bibliji piše: „Ko veruje u Sina, ima život večni“ (Jovan 3:36, Ba). Iz toga zaključuju da više ne može da im propadne spasenje ako su jednom prihvatili Gospoda Isusa Hrista kao svog ličnog spasitelja. „Jednom spašen, zauvek spašen“, glasi njihova parola. Ali da li to stvarno odgovara onom što u Bibliji piše? Da bi mogli da odgovorimo na ovo pitanje potrebno je da se ispita sve što Sveto pismo govori o toj temi. Mi se ne smemo ’prevariti lažnim rasuđivanjem’ tim što čitamo samo određene delove iz Božije reči.

„Jednom spašen, zauvek spašen“?

Osmotrimo inspirisano upozorenje učenika Jude. On je pisao: „Ljubljeni! Kako sam živo želeo da vam pišem o našem zajedniičkom spasenju, osetio sam potrebu da to činim, da bih vas ohrabrio u borbi za veru koja je jedanput za uvek predana svetima“ (Juda 3, Ba). Šta je navelo Judu da to napiše? On je znao da pojedini hrišćani mogu da izgube ’zajedničko spasenje’. Zato on nastavlja: „Ali ću napomenuti vama, . . . da Jehova koji izbavi narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne verovaše“ (Juda 5, Ba).

Judino upozorenje bi bilo besmisleno ako hrišćani ne bi bili u istoj opasnosti kao tadašnji Izraelci. Juda nije doveo u pitanje vrednost Isusove otkupne žrtve. Ta žrtva nas oslobađa od adamskog greha i Isus će da zaštiti one koji u njega veruju. Niko ih ne može oteti iz njegove ruke. Uprkos toga mi možemo da izgubimo tu zaštitu. Kako? Tako ako bi postupali kao mnogi Izraelci, koji su bili spašeni iz Egipta. Mi svesno možemo da odlučimo, da ne slušamo Boga (5. Mojsijeva 30:19, 20).

Zamislimo da smo spašeni iz jedne visoke goruće zgrade. Koliko bi nam laknulo ako bi nam spasitelj, pošto nas je izvukao iz zgrade, rekao: „Sada ste u sigurnosti.“ Da, on bi nas spasao od sigurne smrti. Ipak šta bi se desilo ako bi se mi iz nekog glupog razloga vratili u zgradu? Naš život bi bio ponovo u opasnosti.

Hrišćani su u izvesnom smislu „spašeni“. Oni imaju izgled da žive večno, jer su u Božijoj milosti. Grupno gledano, njima je sigurno spasenje od adamskog greha i svih njegovih posledica. Ali što se tiče pojedinaca, samo će onaj biti spasen i postići večni život koji i dalje ispunjava sve Božije zahteve. To je Isus naglasio kad je sam sebe uporedio sa čokotom, a svoje učenike sa lozom tog čokota. Rekao je: „Svaku lozu na meni koja ne rađa roda otsjeći će je [Bog] . . . Ko u meni ne ostane izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti“ (Jovan 15:2, 6; Jevrejima 6:4-6). Ko izgubi veru u Isusa, izgubiće i večni život.

„Ko istraje do kraja, taj će biti spašen“

Prema tome, da bi se spasli potrebno je više stvari. Moramo da postignemo tačno znanje o Božijoj nameri i njegovim pripremema za spasenje. Zatim moramo da verujemo u glavnog posrednika spasenja, Isusa Hrista, i neprestano da činimo Božiju volju (Jovan 3:16; Titu 2:14). Spasenje je osigurano svima koji slede taj tok. Ali je takođe potrebno da istrajemo do kraja našeg sadašnjeg života ili ovog sistema stvari. Samo „ko istraje do kraja, taj će biti spašen“ (Matej 24:13, NS).

Upravnik zatvora u Filipi i ostali u njegovom domaćinstvu pozitivno su reagovali na vest spasenja, koju su Pavle i Sila objavljivali. „I krsti se on i svi njegovi odmah“ (Dela apostolska 16:33). Mi takođe možemo pozitivno da postupamo. Tim ćemo dospeti u bliski, blagosloveni odnos sa Jehovom Bogom i njegovim sinom Isusom Hristom, i možemo potpuno da se uzdamo u božanske pripreme spasenja. Upravnik zatvora u Filipi „radova se sa svim domom svojim što verova u Boga“ (Dela apostolska 16:34, Ba). Takav tok će i za nas biti razlog da se ’veoma radujemo’.

[Slika na 7. strani]

Šta bi se dogodilo, ako bi se vratili u goruću zgradu, pošto smo bili spašeni iz nje?