Da li je pakao mesto muka?

NEKI kažu da jeste, neki da nije, drugi jednostavno ne znaju. Pre nekoliko vekova je gotovo čitavo hrišćanstvo verovalo u pakao kao mesto vatre i muka za nepokajničke duše nakon smrti. Danas to mnogi odbacuju i daju prednost jednostavnoj filozofiji da je „pakao upravo ovde na Zemlji“. Šta je istina? Da li zli ljudi stvarno idu u pakao? Da li je pakao mesto muka?

Postoje mnoge teorije o paklu. U srednjem veku su smatrali da je to podzemno mesto na kom su nepokajnički grešnici večno trpeli velike muke. Poznati pesnik Dante, rođen u 13. veku, napisao je u svom delu Jedanaest paklenih muka sledeće:

„Tu je goruće drveće na koje se vešaju duše ovih koji u ovom životu nikad ne idu u crkvu . . .“

„Tu je goruća peć kod koje stoji sedam đavola koji lopatom ubacuju grešne duše u peć . . .“

„Nemaju mira grešne duše“.

Mikelanđelo je takav zastrašujući pakao naslikao na zidu vatikanske Sikstinske kapele. Kažu da je ta slika na smrt preplašila papu Pavla III koji ju je naručio.

I Kalvin i Luter su prihvatili katoličku predstavu o paklu. Danas se još uvek podržava učenje o paklenoj vatri. „Glavna karakteristika pakla“, kaže Nova katolička Enciklopedija, „je njegova vatra koja je neugasiva . . . i večna . . . Šta god podrazumevali pod izrazima ’neugasiva vatra’ i ’večna vatra’, ne bi ih smeli objašnjavati kao beznačajne izraze.“ Bili Graham, poznati američki evanđelist, dodaje: „Učenje o doslovnom paklu nalazi se u verovanjima svih vodećih crkava . . . Bog je pakao smatrao dovoljno stvarnim da je poslao svog jedinorođenog Sina na svet da bi ljude spasio od pakla“.

Nedavna se tendencija, međutim, sastoji u tome da se odbaci učenje da su vatra i paklene muke doslovne i da ih se objasni kao mogućnost koja ukazuje na to da je neko izgubljen ili večno odvojen od Boga — kao duševnu muku. Međutim, jedno pismo Vatikana, objavljeno 1979. uz odobrenje pape Jovana Pavla II, još jednom je izrazilo verovanje da će nepokajnički grešnici otići u gorući pakao i iznelo upozorenje protiv širenja sumnji u vezi toga.

Posledice za žive

Sama pomisao na gorući pakao prouzrokuje neizrecivu duševnu muku. Pisac Džon Bunjan, autor knjige Hodočasnikovo putovanje, pisao je da je, dok je bio dečak od devet ili deset godina, bio zaplašen „zastrašujućim snovima i . . . drhtao je na pomisao o zastrašujućim mukama paklene vatre“. Mnogi drugi su patili na isti način. Jedan čovek iz Durbana u Južnoj Africi priseća se: „Kad sam bio dečak, imao sam strašne more o paklu i plakao sam noću. Roditelji su me pokušali utešiti, ali nisu mogli“. Vekovima je dogma o paklenoj vatri bila utuvljavana u osetljive mlade mozgove i o njoj se grmelo s propovedaonica. Kakve je to imalo posledice na srca ljudi? Da li je to prouzrokovalo da budu ljubazniji, te da imaju više ljubavi i saosećanja u ophođenju s drugima?

Spomenuvši da su oni koji su provodili sramnu inkviziciju smatrali da bi njihove jeretičke žrtve „mogle da budu privremenom vatrom spašene od večite vatre“, istoričar Henri Li piše u knjizi Istorija srednjevekovne inkvizicije: „Ako pravedni i svemogući Bog izvršava božansku osvetu nad onim svojim stvorenjima koja su ga uvredila, tada čovek ne treba da dovodi u pitanje pravednost njegovih puteva, nego ponizno oponašati njegov primer i radovati se kad mu se milostivo dopusti da to čini“.

Isto tako, španski istoričar Felipe Fernandes—Armesto kaže: „Istina je, naravno, da su inkvizitorski sudovi bili nemilosrdni u primeni mučenja radi zadobijanja dokaza; ali, varvarstva prilikom mučenja moraju se srazmeriti sa mukama pakla koje su čekale jeretike koji ne priznaju“ (Naglašeno od nas).

Učenje o večnim mukama je mnoge posetioce crkava nateralo da postanu ateisti. Čak je i Bili Graham priznao da je to „od svih učenja hrišćanstva bilo ono koje se najteže prihvatalo“. Ali, da li takvo učenje podupire Biblija?

Učenje hrišćanstva?

’Naravno, to stoji u Bibliji’, kažu mnogi. Biblija govori o ljudima koji se bacaju u vatru. Ali, simboličnost se često nalazi u Bibliji. Dakle, da li je ta vatra simbolična ili doslovna? Ako je simbolična, šta predstavlja?

Na primer, u Otkrivenju 20:15 (prevod Karadžić) stoji: „I ko se ne nađe zapisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno“. Ali, 14. stavak kaže sledeće: „I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno“. Čudno! Da li i sam pakao treba biti mučen? I kako smrt, kao jedno stanje, može biti bačeno u doslovnu vatru? Završetak 14. stavka kaže: „I ovo (ognjeno jezero) je druga smrt“. U Otkrivenju 21:8 ponavlja se ova misao. Šta je „druga smrt“? Katolička Jerusalimska Biblija dodaje ovu fusnotu s obzirom na „drugu smrt“: „Večna smrt. Vatra . . . je simbolična“. To je tačno, jer ta vatra označava potpuno uništenje, odnosno ukinuće, brisanje.

Vrlo interesantno! „Pakao“ treba da bude uništen! Zapazimo, međutim, da grčka reč koja je ovde upotrebljena glasi Hades, što, prema Strongovoj Iscrpnoj biblijskoj konkordanci znači „grob“. Da li su mrtvi svesni i da li podnose muke u paklu, odnosno hadesu? Biblija odgovara: „Mrtvi ne znaju ništa . . . jer ni rada, ni razuma, ni mudrosti, ni znanja neće biti u paklu u koji žuriš“ (Propovednik 9:5, 10, katolički prevod Duej).

Da li mrtvi ostaju u Hadesu? Ne. Sam Isus je bio u Hadesu, ili paklu, ali je bio „podignut treći dan“, kao što veruje crkva i kako uči Biblija (1. Korinćanima 15:4; Dela apostolska 2:29 32;

Psalam 16:10). Isto tako, kroz njega će biti vaskrsenje pravednih i nepravednih“ (Dela apostolska 24:15). Tako će Hades konačno biti ispražnjen i prestati postojati — „biće bačen u ognjeno jezero“.

Međutim, neki bi mogli da pitaju: ’Zašto Otkrivenje 20:10 kaže da će đavo biti mučen u ognjenom jezeru?’ Ako je, kao što smo videli, ognjeno jezero simbolično, tada je, logično, i mučenje simbolično.

U biblijska vremena su tamničari često grubo mučili svoje zatvorenike, pa su ih zato nazivali „mučiteljima“. U jednom od svojih poređenja Isus je govorio o grubom robu koji je ’predan tamničarima’ (grčka reč basanistes, koja zapravo znači „mučitelji“, često je tako prevođena — između ostalog, tako stoji i u našem prevodu Daničić — Karadžić (Matej 18:34, NS). Prema tome, kad Otkrivenje govori o đavolu i drugima koji bivaju „mučeni . . . zauvek“ u ognjenom jezeru, to znači da će biti u čitavu večnost bačeni u „tamnicu“ druge smrti, odnosno potpunog uništenja. Za đavola, smrt nasleđenu od Adama i nepokajničke bezbožnike kaže se da će biti uništeni za večnost — „utamničeni“ u ognjeno jezero (Uporedi Jevrejima 2:14; 1. Korinćanima 15:26, Psalam 37:38). Uvažavanje biblijske simbolike nam pomaže da razumemo šta je Isus mislio kada je govorio o grešnicima koji su bačeni „u pakao ognjeni, gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi“ (Marko 9:47, 48). Ovde upotrebljena grčka reč prevedena kao „pakao ognjeni“ je gehena. Dolina pod tim imenom bila je smeštena u neposrednoj blizini Jerusalima i koristili su je kao smetlište. Vatra je tu gorela dan i noć kako bi uništila gradske otpatke. Tu su ponekad bacana i tela zločinaca koje su smatrali nedostojnim pristojne sahrane ili vaskrsenja. Bilo je tu i crva koji su pospešivali razgradnju, ali sigurno je da oni nisu bili besmrtni! Isus je jednostavno slikovito prikazao, na način razumljiv Judejcima, da će nepokajnički bezbožnici biti za večno uništeni. Zato, Gehena ima isto značenje kao „ognjeno jezero“ — predstavlja drugu smrt večnog uništenja.

Dogma o večnom mučenju temelji se na teoriji o besmrtnoj duši. Međutim, Biblija jasno govori: „Koja duša zgriješi ona će umrijeti“ (Jezekilj 18:4, 20; vidi takođe Dela apostolska 3:23). Oni koji proklamiraju paklenu vatru prikazuju istinitog Boga, Jehovu, kao zlobnika — grubo čudovište — umesto onoga kakav on zapravo jeste: Bog ljubavi, „milostiv i žalostiv . . . i obilan milosrđem“ (2. Mojsijeva 34:6).

Bog je s ljubavlju učinio pripreme da spasi ljude, ne od mučenja, nego od uništenja. Isus je rekao: „Bog je toliko ljubio svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da ko god u njega veruje ne bi bio uništen, nego da ima večni život“ (Jovan 3:16, NS).

[Istaknuti tekst na 21. strani]

Inkvizitori su verovali da njihova užasna mučenja spašavaju grešnike od goreg udesa.

[Slika na 20. strani]

Sve do nedavno je skoro čitavo hrišćanstvo verovalo u mesto slično ovom