Da li je moguće duže živeti?

KADA je 2006. godine Harijet umrla, imala je oko 175 godina. Doduše, Harijet nije čovek. Ona je galapagoska džinovska kornjača i živela je u jednom australijskom zoo-vrtu. U poređenju s nama, Harijet je veoma dugo živela. Ali u poređenju s drugim živim bićima, njen životni vek i nije nešto posebno. Navedimo nekoliko primera.

• Biserna školjka (Margaritifera margaritifera) živi i do 200 godina, kažu istraživači u Finskoj.

• Islandska školjka (Arctica islandica) često živi i više od 100 godina, a prema nekim otkrićima čak više od 400 godina.

• Razne vrste drveća, kao što su hikori bor, džinovska sekvoja i neke vrste čempresa i omorike, opstaju i hiljadama godina.

Pa ipak, ljudi, za koje se smatra da su bića najvišeg stepena na zemlji, mogu se nadati da će živeti svega 80-90 godina, i to uprkos izuzetnim naporima da se produži ljudski vek.

Šta mislite, da li je najviše čemu se možemo nadati osam decenija života? Ili postoji mogućnost da živimo mnogo duže? Mnogi smatraju da ključ leži u nauci i medicinskoj tehnologiji.

Nauka je mnogo doprinela poboljšanju zdravstvene nege i razvitku medicinske tehnologije. „Manje ljudi [u Sjedinjenim Državama] umire od zaraznih bolesti ili komplikacija na porođaju“, kaže časopis Scientific American. „Smrtnost odojčadi je pala za 75 posto od 1960.“ Međutim, nauka je samo u nekoj meri uspela produžiti život odraslih. „Čak i nakon decenija istraživanja, starenje u velikoj meri ostaje misterija“, kaže se u jednom drugom izdanju pomenutog časopisa. Međutim, „dokazi ukazuju na to da starenje verovatno počinje kada genetski mehanizmi koji kontrolišu ćelijski razvoj prestanu da rade kako treba“. U nastavku stoji: „Ako je starenje prvenstveno genetski proces, možda bi se jednog dana moglo sprečiti.“

U potrazi za glavnim uzrocima starenja i bolesti povezanih sa starenjem, neki naučnici istražuju nedavna otkrića u oblasti genetike koja se zove epigenetika. Čime se ona bavi?

Žive ćelije sadrže genetske informacije neophodne za proizvodnju novih ćelija. Većina tih informacija nalazi se u genomu, to jest skupu svih DNK u ćeliji. Međutim, nedavno su naučnici dublje zavirili u još jedan sistem mehanizama u ćeliji — epigenom, što u prevodu znači „nadgenom“. Epigenetika se bavi izučavanjem ovih zadivljujućih mehanizama i njihovih hemijskih reakcija.

Molekuli koji sačinjavaju epigenom su potpuno drugačiji od DNK. Dok DNK liči na dvojnu spiralu, epigenom je u suštini sistem hemijskih modifikacija, to jest oznaka koje su prikačene na DNK. Koja je uloga epigenoma? Poput dirigenta u jednom orkestru, epigenom „diriguje“ na koji će način genetske informacije u DNK biti korišćene. On aktivira ili deaktivira gene u zavisnosti od potreba ćelije, ali i od spoljašnjih faktora kao što su ishrana, nivo stresa i izloženost toksinima. Nedavna otkrića u vezi sa epigenomom izazvala su revoluciju u biološkim naukama. Naime, reč je o povezanosti epigenetike s nekim bolestima, pa čak i starenjem.

„Epigenetika je značajna u lečenju raznih bolesti, od šizofrenije do reumatoidnog artritisa, i od raka do hroničnog bola“, kaže univerzitetski profesor Nesa Keri, i „sasvim sigurno igra ulogu u borbi protiv starenja.“ Dakle, istraživanja na polju epigenetike nalaze primenu u delotvornim terapijama za poboljšanje zdravlja i u lečenju bolesti — uključujući i rak — pa samim tim mogu produžiti život. Međutim, trenutno nema naznaka da je ostvarenje tog cilja blizu. Nesa Keri kaže da nam za sada u borbi protiv starenja ne preostaje ništa drugo do „unošenja velikih količina povrća i dosta fizičke aktivnosti“.

Zašto se uopšte ljudi toliko trude da produže život? Zašto bismo voleli da se život nikad ne završi? U britanskom listu The Times postavljeno je sledeće pitanje: „Zašto su ljudi toliko opsednuti pronalaženjem načina da prevare smrt, tako što tragaju za besmrtnošću i veruju u uskrsenje, zagrobni život ili reinkarnaciju?“ Važno je saznati odgovor na to pitanje kako bismo razumeli koji je glavni uzrok starenja.

Ljude već hiljadama godina muči to pitanje. Postoji li logično, uverljivo objašnjenje koje je u skladu i sa onim što znamo o našem fizičkom sklopu i sa našom urođenom željom da večno živimo? Milioni ljudi bi sa sigurnošću odgovorili potvrdno. Zašto? Najbolje objašnjenje ljudske prirode našli su u Bibliji.

Na samom početku Biblije jasno se vidi da se ljudi, iako imaju dodirnih tačaka s drugim stvorenjima, ipak suštinski razlikuju. Primera radi, u Postanku 1:27 stoji da je Bog stvorio ljude po svojoj slici. Kako to? Dao nam je sposobnost da pokazujemo ljubav, mudrost i pravdu. Bog, koji je i sam večan, usadio nam je želju da živimo večno. ’Večnost je stavio ljudima u srce‘, glasi Propovednik 3:11.

Još jedan dokaz da je čovek stvoren sa svrhom da živi mnogo duže nego danas vidi se u potencijalu ljudskog mozga, naročito u kapacitetu za učenje. U jednoj enciklopediji stoji da je kapacitet mozga za dugoročnu memoriju „praktično neograničen“ (The Encyclopedia of the Brain and Brain Disorders). Zašto imamo taj kapacitet ako nije predviđeno da ga koristimo? Zašto onda starimo, patimo i umiremo?

Prvi čovek i žena, Adam i Eva, imali su savršeno telo. Imali su i slobodnu volju, ali su je, nažalost, zloupotrebili tako što su se pobunili protiv svog Tvorcaa (Postanak 2:16, 17; 3:6-11). Zbog svoje neposlušnosti, to jest greha, počeli su da osećaju veliku krivicu i sram. Takođe je i njihovo telo počelo da propada i da se polako i neumoljivo približava smrti. „Žalac koji uzrokuje smrt je greh“, stoji u 1. Korinćanima 15:56.

U skladu sa zakonima genetike, svi Adamovi i Evini potomci nasledili su nesavršenost, kao i sklonost ka grehu, to jest neispravnom postupanju. U Rimljanima 5:12 stoji da je „preko jednog čoveka u svet ušao greh i preko greha smrt, i tako se smrt proširila na sve ljude jer su svi sagrešili“.

Na koji nas zaključak to navodi? Tajna večnog života ne može se otkriti u laboratoriji. Samo Bog može otkloniti štetu koju je naneo greh. Ali da li će on to i učiniti? Biblija opet daje potvrdan odgovor.

Bog je već učinio jedan važan korak da bi uklonio greh i smrt. Poslao je Isusa Hrista da svoj život da u našu korist. Zašto je za nas značajna Isusova smrt? Isus je rođen kao savršen čovek i „on nikakav greh nije počinio“ (1. Petrova 2:22). Dakle, imao je pravo na večni, savršeni ljudski život. Šta je uradio sa svojim savršenim životom? Svojevoljno ga se odrekao da bi iskupio naše grehe. Dao je svoj život „kao otkupninu za mnoge“ (Matej 20:28). Uskoro će ta otkupnina biti u potpunosti primenjena u našu korist. Šta to može značiti za vas? Pogledajte navedene stihove:

• „Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život“ (Jovan 3:16).

• „Zauvek će uništiti smrt. Suvereni Gospod Jehova obrisaće suze sa svakog lica“ (Isaija 25:8).

• „Kao poslednji neprijatelj biće uništena smrt“ (1. Korinćanima 15:26).

• „Evo Božjeg šatora među ljudima [...] On će obrisati svaku suzu s njihovih očiju i smrti više neće biti“ (Otkrivenje 21:3, 4).

Koliko dugo možemo živeti? Biblijski odgovor je jasan: Ljudi imaju mogućnost da žive večno, a to će se ispuniti kada Bog očisti zemlju od sveg zla (Psalam 37:28, 29). Isus je s tim na umu rekao čoveku koji je umirao pored njega: „Bićeš sa mnom u raju“ (Luka 23:43).

Želja da zauvek živimo razumna je i normalna. Bog nas je tako stvorio! Štaviše, tu želju će nam i ispuniti (Psalam 145:16). Doduše, mi treba da uradimo svoj deo. Na primer, da razvijamo veru u Boga. „Bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj ko mu pristupa mora verovati da on postoji i da nagrađuje one koji ga revno traže“, piše u Jevrejima 11:6. To nije lakovernost, već uverenje zasnovano na tačnom poznavanju biblijske istine (Jevrejima 11:1). Jehovini svedoci vam mogu pružiti neke činjenice koje vam mogu pomoći u tom pogledu. Takođe posetite sajt www.jw.org.