Јов
5 „Зови, молим те! Хоће ли ти се неко одазвати?
Коме ћеш се од светих* обратити?
2 Јер ће лудог убити гнев,
А поводљивог ће усмртити завист.
4 Његови синови далеко од спасења остају,+
Сатиру их на градским вратима, а никога нема да их избави.
5 Његову летину једе ко је гладан,
Отима му и месо које на кукама виси,
И у замку се хвата иметак породице његове.
6 Јер зло не расте из праха,
И невоља не ниче из тла.
7 Него се човек рађа за невољу,
Као што искре лете увис.
8 Али ја бих се Богу обратио,
Богу бих изнео ствар своју;+
9 Оном који чини велика и неистражива дела,
Чуда којима нема броја;+
10 Оном који даје да киша пада на земљу,+
Воде шаље на поља;+
11 Оном који понижене високо подиже,+
па се жалосни уздижу до спасења;
12 Оном који може да осујети сплетке лукавих,+
Па немају успеха у ономе што раде рукама својим;
13 Оном који хвата мудре у њиховом лукавству,+
Па се руше намере препредених,+
14 Они и по дану на мрак наилазе,
Пипају у подне као да је ноћ;+
15 Оном који спасава од мача који излази из уста њихових,
Од руке јаког спасава сиромаха,+
А неправда затвара уста своја.+
18 Јер он задаје ране, али их и превија;
Ломи, али и рукама својим лечи.
22 Смејаћеш се пустошењу и глади,
Нећеш се бојати звери земаљских.
24 Гледаћеш мир у шатору своме,
Обилазићеш пашњак свој, и видећеш да је нетакнуто имање твоје.
27 Ето, то смо утврдили. Тако је то.
А ти послушај ово и увери се да је тако.“