Јов

4 Тада Елифас+ Теманац рече:

 2 „Ако неко покуша да ти каже неку реч, да ли ће ти то бити заморно?

Али ко може задржати речи?

 3 Ето, ти си учио многе,+

И руке слабе јачао си.+

 4 Кад би неко посрнуо, речи би га твоје подигле,+

И колена клецава ти би учврстио.+

 5 Али сад је тебе то снашло, и ти си клонуо,

Тебе се то дотакло, и смео си се.

 6 Зар није твоја богобојазност разлог твог поуздања?

Зар твоја нада не лежи у беспрекорности+ твојих путева?

 7 Сети се, молим те: Да ли је икада невин погинуо?

Где су то изгинули честити?+

 8 Колико сам видео, они који зло смишљају

И који невољу сеју, сами ће то и пожњети.+

 9 Од даха Божјег гину,

Од провале* гнева његовог нестаје их.

10 Рика се лавља чује и глас младог лава,

Али се ломе зуби младим лавовима.

11 Лав умире кад нема плена,

И разилазе се лавићи.

12 А мени је реч потајно дошла,

И ухо је моје чуло шапат њен,+

13 У мислима тескобним у визијама ноћним,

Када дубок сан пада на људе.

14 Страх и дрхтање обузели су ме,

Све кости моје страхом су се испуниле.

15 И неки дух је прошао преко лица мога,

Накострешиле су се длаке на телу моме.

16 Стао је,

Али нисам препознао лице његово.

Неки лик је био пред очима мојим.

Била је тишина, и тада сам чуо глас:

17 ’Може ли смртни човек бити праведнији од Бога?

Може ли човек бити чистији од свог Творца?‘

18 Гле, слугама својим он не верује,

И гласнике* своје за грех оптужује,

19 А како ли тек гледа на оне који живе у кућама од глине,

Којима је темељ у праху!+

Они се могу здробити брже од мољца.

20 Од јутра до вечери претворе се у прах,

И нико не узима к срцу што их заувек нестаје.

21 Зар није извучено уже њиховог шатора?

Умиру јер мудрости немају.