Дела апостолска

Глава XIX.

19 Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике

2 Рече им: Јесте ли примили Духа светога кад сте вјеровали? А они му рекоше: Нијесмо ни чули да има Дух свети.

3 А он им рече: На што се дакле крстисте? А они рекоше: На крштење Јованово.

4 А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да вјерују онога који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.

5 А кад га чуше, крстише се у име Господа Исуса.

6 И кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух свети на њих, и говораху језике и прорицаху.

7 А бијаше људи свега око дванаест.

8 И ушавши у зборницу говораше слободно три мјесеца учећи и увјеравајући за царство Божије.

9 И кад неки бијаху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, одступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи некога Тирана.

10 И ово је бивало двије године, тако да сви који живљаху у Азији, и Чивути и Грци, чуше ријеч Господа Исуса.

11 И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловијем,

12 Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.

13 И почеше неки од Чивута, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима бијаху зли духови име Господа Исуса говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповиједа.

14 А бијаху некијех седам синова Скеве Чивутина, поглавара свештеничкога, који ово чињаху.

15 А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?

16 И скочивши на њих човјек у коме бјеше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.

17 И ово дознадоше сви који живљаху у Ефесу, и Чивути и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.

18 И многи од онијех што вјероваху, долажаху те се исповиједаху и казиваху шта су учинили.

19 А многи од онијех који чараху, сабравши књиге своје сапаљиваху их пред свима; и прорачунише и нађоше да су вриједиле педесет хиљада гроша.

20 Тако здраво растијаше и надвлађиваше ријеч Господња.

21 И кад се ово сврши, намисли Павле да пође преко Маћедоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видјети.

22 И посла у Маћедонију двојицу од онијех који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко вријеме у Азији.

23 А у оно вријеме подиже се не мала буна пута ради Господњега,

24 Јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,

25 Он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: Људи! ви знате да од овога посла ми имамо добитак за своје живљење;

26 И видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нијесу богови што се рукама човјечијим граде.

27 И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се не ће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свијет поштује.

28 А кад они ово чуше, напунише се гњева, и викаху говорећи: Велика је Дијана Ефеска!

29 И сав се град напуни буне: и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Маћедоније, другове Павлове.

30 А кад Павле шћаше да иде међу народ, не дадоше му ученици.

31 А неки и од Азијскијех поглавара који му бијаху пријатељи, послаше к њему свјетујући га да не излази на збориште.

32 Једни пак викаху једно а други друго; јер бијаше сабор смућен, и највише их не знадијаху за што су се скупили.

33 А једни од народа извукоше Александра, кад га Чивути изведоше. А Александар махнувши руком шћаше да одговори народу.

34 А кад га познаше да је Чивутин, повикаше сви у глас, и викаху око два сахата: Велика је Дијана Ефеска.

35 А писар утишавши народ рече: Људи Ефесци! Ко је тај човјек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њезин кип небески?

36 Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;

37 Јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.

38 А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намјесници, нека туже један другога.

39 Ако ли што друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.

40 Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ни једнога узрока нема којијем би смо се могли оправдати за ову буну.

41 И ово рекавши распусти народ који се бјеше сабрао.