Дела апостолска

Глава XXVII.

27 И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.

2 А кад уђосмо у лађу Адрамитску да пловимо у Азијска мјеста, отискосмо се; и с нама бјеше Аристарх Маћедонац из Солуна.

3 И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лијепо, и допусти му да одлази к својијем пријатељима и да га послужују.

4 И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер вјетрови бијаху противни.

5 И препловивши пучину Киликијску и Памфилијску дођосмо у Миру Ликијску.

6 И ондје нашавши капетан лађу Александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.

7 И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне.

8 И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно мјесто које се зове Добра пристаништа, код којега близу бјеше град Ласеја.

9 А пошто прође много времена, и већ пловљење не бијаше без страха, јер и пост већ бјеше прошао, свјетоваше Павле

10 Говорећи им: Људи! видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа нашијех.

11 Али капетан послуша већма корманоша и господара од лађе него ли Павлове ријечи.

12 А не будући пристаниште згодно за зимовник, свјетоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и ондје да зимују у пристаништу Критском, које гледа к југу и к западу.

13 И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.

14 Али не задуго по том дуну на супрот њему буран вјетар који се зове Евроклидон.

15 А кад се лађа оте, и не могаше се вјетру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.

16 А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,

17 Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одоздо за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.

18 А кад нам веома досађиваше бура сјутрадан избациваху товаре.

19 И у трећи дан својима рукама избацисмо алат лађарски.

20 А кад се ни сунце ни звијезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, бијаше пропао сав над да ћемо се избавити.

21 И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.

22 И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ни једна душа од вас не ће пропасти осим лађе;

23 Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога, којега сам ја и коме служим,

24 Говорећи: не бој се, Павле! ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.

25 За то не бојте се, људи; јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.

26 Али ваља нам доћи на једно острво.

27 А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по Адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.

28 И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измјерише, и нађоше петнаест хвати.

29 Онда бојећи се да како не ударе на прудовита мјеста бацише са стражњега краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.

30 А кад лађари гледаху да побјегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњега краја да спусте ленгере,

31 Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.

32 Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.

33 А кад шћаше да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.

34 За то вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једноме од вас длака с главе не ће отпасти.

35 И рекавши ово узе хљеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.

36 Онда се сви развеселивши и они једоше.

37 А у лађи бијаше нас душа свега двјеста и седамдесет и шест.

38 И наситивши се јела, облакшаше лађу избацивши пшеницу у море.

39 А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с пијеском, на који се договорише, ако буде могуће, да извуку лађу.

40 И подигнувши ленгере, вожаху се по мору, и одријешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према вјетрићу који духаше, вожасмо се крају.

41 А кад дођосмо као на један језик, гдје се море као раздјељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.

42 А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.

43 Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповједи онима који знаду пливати да искоче најприје, и да изиђу на земљу;

44 А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.