Филипљанима
Глава II.
2 Ако има дакле које поучење у Христу, или ако има која утјеха љубави, ако има која заједница духа, ако има које срце жалостиво и милост,
2 Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једино душни и јединомислени:
3 Ништа не чините уз пркос или за празну славу; него понизношћу чините један другога већег од себе.
4 Не гледајте сваки за своје, него и за другијех.
5 Јер ово да се мисли међу вама што је и у Христу Исусу,
6 Који, ако је и био у обличју Божијему, није се отимао да се испореди с Богом;
7 Него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи, и на очи нађе се као човјек.
8 Понизио сам себе поставши послушан до саме смрти, а смрти крстове.
9 За то и Бог њега повиси, и дарова му име које је веће од свакога имена.
10 Да се у име Исусово поклони свако кољено онијех који су на небу и на земљи и под земљом;
11 И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на славу Бога оца.
12 Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нијесам код вас, градите спасеније своје са страхом и дрктањем.
13 Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што му је угодно.
14 Све чините без вике и премишљања,
15 Да будете прави и цијели, дјеца Божија без мане усред рода неваљалога и покваренога, у којему свијетлите као видјела на свијету,
16 Придржавајући ријеч живота, на моју хвалу за дан Христов, да ми не буде узалуд трчање и труд.
17 Но ако и жртвован будем на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и радујем се с вама свима.
18 Тако и ви радујте се и будите са мном радосни.
19 А надам се у Господа Исуса да ћу скоро по слати к вама Тимотија, да се ија развеселим разабравши како сте ви.
20 Јер ни једнога немам једнаке мисли са собом који се управо брине за вас.
21 Јер сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса.
22 А његово поштење познајете, јер као дијете оцу са мном је послужио у јеванђелију.
23 Њега дакле надам се да ћу послати одмах како разберем шта је за мене.
24 А надам се у Господа да ћу и сам скоро доћи к вама.
25 Али нађох за потребно да пошљем к вама брата Епафродита, својега помагача и другара у војевању, а вашега посланика и слугу моје потребе;
26 Јер жељаше од срца вас све да види, и жаљаше што сте чули да је боловао.
27 Јер бјеше болестан до смрти; но Бог помилова га, не само њега, него и мене, да ми не дође жалост на жалост.
28 За то га послах скорије, да се обрадујете кад га опет видите, и мени да одлакша мало.
29 Примите га дакле у Господу са сваком радости, и такове поштујте;
30 Јер за дјело Христово дође до саме смрти, не маривши за свој живот да накнади у служби мојој што вас немам.