Да ли шуме имају будућност?

НА УСКРШЊЕМ острву у јужном Пацифику уздижу се над травнатим стрмим обронцима велике камене главе, зурећи немо преко мора. Људи који су их обликовали нестали су пре много векова. У западном делу САД, рушевине старих грађевина на усамљеним подручјима једини су остаци народа који је нестао давно пре него су се белци уопште усудили ићи тамо. Неке библијске земље, у којима се некад развијала култура и трговина, сада су ветровите пустоши. Зашто?

У сва три случаја, део одговора можда је крчење шума. Неки стручњаци мисле да су људи морали напустити та подручја јер су тамо потпуно уништили шуме. Без дрвећа земља је постала непродуктивна, тако да ју је човек напуштао. Али, данас човек прети да ће то исто учинити по читавој планети. Хоће ли? Може ли ишта зауставити тај процес?

Многи покушавају да то учине. На Хималајима су жене наводно загрлиле дрвеће у очајничким настојањима да спрече дрвосече да их оборе. У Малезији су се племена која живе у шумама међусобно повезала у ланце како би зауставила придолажење дрвосеча и њихове тешке машинерије.

Двесто милиона људи који се прехрањују из тропских кишних шума лично су веома заинтересовани за кризу. Како напредује цивилизација, домородачка племена се повлаче још дубље у шуме, понекад све док не сретну колонисте који долазе с друге стране. Болести спољног света потпуно су истребиле многа племена. Она остала, која су била присиљена да се прилагоде спољном свету, докрајчена су међу градском сиротињом — отуђена и распуштена. Ипак, свет је све свеснији свог положаја. У целом свету почело се ширити расположење за очување човекове средине.

Да ли могу поборници очувања човекове средине побољшати ситуацију?

Књига Спашавање тропских шума започиње речима: ”И знање и технологија постоје да се сачувају светске тропске кишне шуме“. Та тврдња је била доказана у неким националним парковима широм света. У Костарики је национални парк Гуанакасте свечано отворен за пресађивање огромних шумских површина. Засађено је на милионе дрвећа у земљама као што су Кенија, Индија, Хаити и Кина. Али, садити дрвеће није сасвим исто што и обнављати шуме.

Понекад је ”пошумљавање“ уствари комерцијална садња појединих врста дрвећа за каснију експлоатацију. Сигурно да то није исто што и сложени екосистем тропске кишне шуме. Осим тога, неки кажу да се таква влажна шума не може никад обновити у своју првобитну комплексност. Није никакво чудо да многи поборници очувања човекове средине упорно тврде да је очување шума боље него обнављање.

Али, очување није тако лако као што звучи. Ако је шумска површина премала, неће се одржати. Неки поборници очувања човекове средине указују да би се морало одвојити у резерве најмање 10 до 20 посто светских тропских шума ако се жели сачувати њихово богатство разноликости. Али, данас је у Африци заштићено само 3 посто таквих шума. У југозападној Азији је та процена 2 посто; у Јужној Америци 1 посто.

Нека од тих подручја заштићена су само на хартији. Паркови и резервисана подручја шума пропадају услед лошег планирања или надгледавања, или због подмитљивих чиновника који празне фондове парка у властите џепове. Неки чак зарађују потајним издавањем дозвола за рушење стабала. Такође нема довољно радне снаге. У Амазонији је једном једином чувару додељено да чува подручје тропске шуме величине Француске.

Поборници очувања човекове средине такође препоручују да се пољопривредници поуче како да обрађују тло а да га не исцрпе, тако да не би били присиљени одлазити и даље сећи шуму. Неки су покушали узгајати разноврсне врсте приноса помешане на само једном пољу, што одвраћа штеточине које се хране појединим врстама. Воћке могу штитити тло од тропских киша. Други су наново увели једну стару методу. Ископали су канале око малих вртних парцела и лопатом пребацују муљ и алге из канала на парцеле као храну за усеве. У каналима се као додатни извор хране може узгајати риба. Експериментално су се такве методе већ показале као врло успешне.

Ипак, за поучавање људи ”како“ потребно је време и новац, и захтева се стручност. Народи са тропског подручја често имају такође много непосредних привредних проблема да би у то дугорочно улагали. Чак ако би се техничко искуство проширило, то не би решило проблем. Као што Мајкл Х. Робинсон пише у књизи Спашавање тропских шума: ”Тропске кишне шуме нису уништене због незнања или глупости, већ понајчешће због сиромаштва и похлепе.“

Узрок проблема

Сиромаштво и похлепа. Изгледа да криза у вези крчења шума пушта своје корење дубоко у структуру људског друштва, много дубље него што дрвеће тропске кишне шуме пушта своје корење у слабо тропско тло. Да ли је човечанство способно да искорени проблем?

У Хагу, у Холандији, прошле године је на састанку на врху 24 нације предложено оснивање новог ауторитативног тела унутар Уједињених нација, које би се звало Глобус. Према лондонском Фајненшел Тајмсу, Глобус би имао ”без преседана велик обим моћи да утемељи и стави на снагу мере за очувања природне средине.“ Иако би народи морали да се одрекну једнод дела свог цењеног националног суверенитета да би Глобус имао праву моћ, неки кажу да је неминовно да једног дана настане једна таква организација. Само уједињено глобално посредништво може решавати светске проблеме.

То је само по себи разумљиво. Али, која људска влада или установа може искоренити похлепу и сиромаштво? Која владавина је то икад учинила? Све се оне често базирају на похлепи и на тај начин овековечују сиромаштво. Не, ако чекамо да нека људска организација реши кризу крчења шума, тада шуме немају будућност; нити уистину то имају људи.

Али, размисли о следећем. Не сведоче ли шуме да су дело једног неизмерно интелигентног бића? Да, сведоче! Од корења до лишћа, тропске кишне шуме доказују да су дело руку Мајстора Градитеља.

Хоће ли, дакле, тај Велики Градитељ дозволити да човек потпуно уништи све тропске кишне шуме и Земљу? Једно истакнуто пророчанство из Библије директно одговара на то питање. О томе читамо: ”Али, народи су се расрдили и дошла је твоја [Божја] срџба и време одређено. . . да се униште они који земљу уништавају“ (Откривење 11:18, НС).

Постоје две значајне ствари у вези тог пророчанства. Прво, скреће пажњу на време када би човек заиста могао уништити читаву Земљу. Кад су пре скоро две хиљаде година написане ове речи, човек није могао уништавати Земљу, исто као што није могао летети на Месец. Али, данас чини и једно и друго. Друго, на питање да ли ће човек потпуно уништити Земљу, пророчанство одговара — не!

Бог је створио човека да се брине о Земљи и да је обрађује, а не да је уништи. У старом Израелу Бог је одредио границе код сеча шума, којих се његов народ придржавао док је освајао Обећану земљу (5. Мојсијева 20:19, 20). Он обећава да ће читаво човечанство у скорој будућности живети у складу с околином (1. Јованова 2:17; Јеремија 10:10-12).

Библија пружа наду, наду у време кад ће човек у Рају обрађивати земљу уместо да је булдожерима претвара у пустош, вратити је у пређашње стање уместо да је уништава, разумно се бринути о њој уместо да је похлепно искориштава за тренутни добитак. Шуме имају будућност. Искварени систем ствари који их уништава, као што уништава и читаву Земљу, нема будућности.

[Слика на 22. страни]

Можда је цивилизација овде на Ускршњем острву ишчезла због искрчења шума

[Извор]

H. Armstrong Roberts