Шта каже Библија

Да ли треба да дозволите да вам ваша савест буде водич?

ДОК идете низ прометну улицу, пролазите поред једне елегантно обучене жене која несвесно испушта смотуљак пара. Како се сагињете да га подигнете, видите је како жустро улази у један аутомобил. Шта ћете учинити? Викати за њом или брзо стрпати новчанице у свој џеп?

Одговор зависи од ваше савести. Шта би вам она рекла да урадите? Што је још важније, можете ли да верујете ономе што вам она каже? Можете ли с поуздањем допустити да она буде ваш водич?

Шта је савест

Савест се описује као један природан осећај за оно што је исправно и неисправно, праведно и неправедно, морално и неморално. Библија објашњава деловање савести у Римљанима 2:14, 15: „Кад паганци, који немају закона, сами од себе чине што је по закону, они, не имајући закона, сами су себи закон. Они доказују да је дело закона записано у срцима њиховим, а сведоци су им за то савест и мисли којима се сами окривљују или правдају.“ Према томе, ваша савест је обликована да вас оспособи да процењујете ситуације, правите исправне изборе, и просуђујете себе у вези с изборима које правите. Али можете ли јој веровати?

То зависи. На крају крајева, постоји обиље доказа који показују да савест у заблуди може да наведе човека на неисправно понашање. Чињеница да нечија савест дозвољава одређено понашање није никаква гаранција да ће га Бог опростити. На пример, пре него што је постао хришћанин, Савле Таршанин је предводио у прогањању хришћана. Он је чак одобрио и био саучесник у убиству хришћанског мученика Стефана. У свему томе, његова савест га није осудила (Дела апостола 7:58, 59; Галатима 1:13, 14; 1. Тимотеју 1:12-16).

У нацистичкој Немачкој током Другог светског рата, многи SS војници рекли су да су само следили наређења кад су мучили и убијали милионе људи у Хитлеровим концентрационим логорима. Њихова савест им је дозволила да то раде. Али светски суд — да и не говоримо о Божјем суду — није прешао преко тих њихових дела. Они су праведно осуђени.

Зашто не ради како треба?

Зашто нешто што је створио Бог не ради како треба? Библија то објашњава. Због човековог пада у грех кроз Адамову непослушност, за грех се каже да „царује“, приморавајући људе да се покоравају његовим жељама (Римљанима 5:12; 6:12). Човекова савест, која је првобитно била савршена, постала је изопачена; покретачка сила греха сад се надмеће с њом (Римљанима 7:18-20). То изазива нама тако познати сукоб: „Налазим дакле у себи овај закон: Кад хоћу да чиним добро, зло је при мени... видим други закон у удима својим, који се супроти закону разума мога, и заробљава ме законом греховним, који је у удима мојим“ (Римљанима 7:21-23).

Уз ову наслеђену слабост, на нашу савест такође утичу и спољне побуде. На пример, притисак вршњака очигледно је искривио или угушио савест раније споменутих нацистичких SS војника. (Упореди Пословице 29:25.) Надаље, храњење ума нездравим стварима, као што су неморал и насиље на ТВ-у и у филмовима и књигама, слично утиче. Ако смо редовно изложени таквим стварима, оне нам коначно неће изгледати толико лоше, и наша ће савест бити ослабљена. Другачије речено, ’зла друштва кваре добре обичаје‘ (1. Коринћанима 15:33).

Уколико је особа поучена да познаје и поштује Божје законе, њена савест ће очигледно бити поузданији водич него ако није тако поучена. Ипак, чак и особа с разумевањем и дубоким цењењем Божјих путева може још увек повремено утврдити да због наслеђеног греха и несавршености, и можда спољних утицаја, његова савест није поуздани водич.

Шта можемо да урадимо?

Може ли се савест мењати, може ли се учинити осетљивијом на праведна начела? Да. Павле је саветовао хришћане да су могли ’кроз употребу увежбати своје моћи запажања за разликовање и исправног и неисправног‘ (Јеврејима 5:11-14, NW). Таква употреба и вежба укључује проучавање Библије, придајући посебну пажњу савршеном узору који нам је оставио Исус Христ (1. Петрова 2:21, 22). Према томе, како употребљавамо наше моћи запажања приликом доношења одлука, наша савест ће нас све више и више одвраћати од неисправних мисли и дела и потицати нас да радимо оно што је часно и исправно.

Чак и тада, ми никада не смемо постати самооправдани или да кажемо да ако нешто „не узнемирава моју савест“, да је све у реду. Правилна и поуздана употреба савести код несавршених људи може да се илуструје опрезним радњама поузданог возача. Кад возач жели да промени траку, он најпре инстиктивно баци летимичан поглед на ретровизор. Ако види кола, он зна да није безбедно да пређе у другу траку. Међутим, чак и ако ништа не види, смотрен возач разуме да постоји одређени мртви угао — не може се увек све видети ослањајући се само на огледало. Зато, он не гледа само у огледало. Он окреће своју главу да би погледао, уверавајући се да је трака чиста пре него што се престроји. Иста је ствар и са савешћу. Ако вас упозорава, обратите пажњу на њу! Али чак и ако не дигне узбуну у први мах, будите као мудри аутомобилиста — направите даљњу проверу да бисте се уверили да нема опасности.

Испитајте ваше размишљање да бисте увидели да ли је у складу с Божјим размишљањем. Употребите његову Реч као средство кроз које ћете проценити вашу савест. Пословице 3:5, 6 мудро кажу: ’Свим се срцем својим уздај на [Јехову], а на своју мисао немој се ослањати. Познај га на свима путевима својим, и он ће ти стазе твоје уравнити.‘

Дакле мудро је да послушате вашу савест. Али је још мудрије да све што радимо упоредимо с Божјом вољом како је она откривена у његовој Речи. Тек тада можемо да кажемо са сигурношћу: ’Надамо се да имамо добру савест‘ (Јеврејима 13:18; 2. Коринћанима 1:12).

[Слика на 28. страни]

„Обраћење св. Павла“

[Извор]

Каравађова слика: Scala/Art Resource, N.Y.