„Нисам ја крив“
КОЛИКО често данас чујете некога да каже: ’Жао ми је. Ја сам крив. Потпуно сам одговоран!‘? Ретко се још уопште чује такво једноставно поштење. У ствари, у многим случајевима, чак и кад се призна кривица, улаже се сваки напор да се одговорност пребаци на неког другог или на олакшавајуће околности над којима преступник тврди да није имао контролу.
Неки чак оптужујуће упиру прстом на своје гене! Али, да ли је то уверљиво? Књига Exploding the Gene Myth доводи у питање циљеве и ефикасност неких аспеката истраживања гена. Аустралијски новинар Бил Дин, у својој рецензији те књиге, извлачи следећи промишљен закључак: „Социјални детерминисти изгледа да у задње време почињу да верују како су пронашли скоро необориве доказе који подупиру њихову филозофију да никога не треба сматрати одговорним за његове поступке: ’Он је морао да му пререже гркљан, господине судијо — то је у његовим генима.‘“
У ствари и није неки нови тренд
С овом генерацијом која се брзо развија у оно што један писац назива „нисам ја“ генерација, тај тренд можда изгледа као да се интензивира. Међутим, писана историја открива да пребацивање кривице на друге, уз изговор „нисам ја у ствари крив“, постоји откако је човека. Реакција Адама и Еве након њиховог првог греха, једења плода који је Бог забранио да се једе, била је класичан пример пребацивања кривице. Извештај из Постања прича о разговору који се одиграо, с тим да је Бог говорио први: „Да ниси јео с оног дрвета, с ког сам ти забранио да једеш? Човек одговори: Жена коју си поред мене поставио даде ми с дрвета, те једох. Господ, Бог, рече жени: Зашто си то учинила? - А жена одговори: Змија ме заведе, те поједох“ (Постање 3:11-13).
Од тог времена, људи измишљају разне облике веровања и траже необичне изговоре који би их ослободили од било које стварне одговорности за њихове поступке. Запажено међу њима било је древно веровање у судбину. Једна будисткиња која је искрено веровала у карму рекла је: „Мислила сам да нема смисла што морам да патим због нечега с чиме сам се родила а о чему нисам ништа знала. То сам морала да прихватим као своју судбину.“ Потхрањивано доктрином о предодређењу као што је научавао Жан Калвин, веровање у судбину уобичајено је и у хришћанском свету. Свештеници често говоре ожалошћеним рођацима да је нека несрећа била Божја воља. Затим, такође, неки добронамерни хришћани криве Сотону за све што им иде лоше у животу.
Сада почињемо да бивамо сведоци понашања без одговорности које се законски и социјално одобрава. Живимо у једном добу све већих права и све мањих одговорности појединца.
Истраживање људског понашања створило је наводне научне доказе за које неки сматрају да би могли да дају маха понашању које се протеже од неморала до убиства. То је одраз живе жеље друштва да кривицу пребаци на било шта или на било кога изузев тог појединца.
Потребни су нам одговори на питања као што су: шта је наука стварно открила? да ли људско понашање одређују једино наши гени? или наше понашање контролишу и унутрашње и спољашње силе? шта докази заиста показују?