Национални парк Најроби —место где животиње слободно тумарају

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КЕНИЈЕ

ПОЛА седам је ујутру. Сунце које излази на источном хоризонту подсећа на велики скерлетни драгуљ изванредне лепоте. Најављујући почетак новог дана, сунчеви зраци обасјавају прозорска стакла високих пословних зграда и боје их у величанствену златну боју. Недалеко од овог пословног подручја, одиграва се једна спектакуларна драма из стварног живота.

Скривајући се у високој трави, један лав већ неко време вреба импалу која пасе. Када је осетила опасност, ова млада антилопа је хитро јурнула, али је лав прати у стопу. Започиње жестока, махнита потера. Ако му се посрећи, лав ће захваљујући такозваном закону јачег ухватити ову беспомоћну животињу.

Овакве упечатљиве јурњаве свакодневно се понављају у Националном парку Најроби, који се налази недалеко од Најробија, главног града Кеније. Животињама из овог парка најближе комшије су људи. Тако је 1962. године један лав виђен како лута око једног ексклузивног хотела, можда у намери да поврати своју бившу пространу територију. Како је дошло до тога да становници дивљине и града деле ово пребивалиште?

Тежак почетак

Оснивање парка није био лак задатак. Требало је премостити неколико препрека пре него што су животиње могле да уживају у предностима овог добро заштићеног пребивалишта. Све до почетка 20. века, животиње су неометано лутале пространствима источне Африке. Овде су људи увек били у блиској вези с дивљим зверима, напасајући своја стада у њиховој непосредној близини. Неки су чак држали одређене животиње као почасна грла свог стада!

Упркос томе, у ову земљу је дошао велики број ловаца на крупну дивљач, од којих су многи желели да прикупе што је могуће више трофеја. Један од њих је био и бивши амерички председник Теодор Рузвелт, који је у Кенију дошао 1909. године да би за музеје сакупио ретке примерке из животињског света. Са 600 пратилаца и професионалних ловаца, убио је око 500 животиња и послао њихове коже кући. Отприлике у исто време, ту је био још један познати ловац, Едвард, принц од Велса. Њихови походи су популаризовали сафарије по Африци ради лова на крупну дивљач. Наравно, метак је био бржи и могао је прецизније погађати циљ од традиционалног лука и стреле.

Завршетак чувене „сумануте пруге“, како је тада била позната железничка линија између Кеније и Уганде, учинио је подручје око Најробија приступачним за насељавање људи и још више ограничио слободно кретање животиња. На помолу је било њихово потпуно протеривање с тог подручја.

Затим су се током 1930-их неки заузели за интересе животиња. Тадашњи чувар ловишта Арчи Ричи и рачуновођа Марвин Коуви, били су међу овим активистима. Путем скупова и саопштења за штампу, они су упутили молбу колонијалним властима да оснују национални парк који ће помоћи да се смањи — а можда и заустави — необуздано убијање животиња. Влада није баш била вољна да прихвати ову идеју. Није било услова да се земља користи искључиво за очување флоре и фауне у подручју које је требало да постане највећа урбана средина у источној Африци.

Напорима за очување овог места задат је још један ударац током Другог светског рата, када су трупе у војним вежбама опустошиле подручје где се парк тренутно налази. Животиње су такође страдале у рату. Услед сталног присуства војника у овом подручју, животиње су изгубиле страх од људи, тако да је постојала већа вероватноћа да постану људождери. Да би се то спречило, неке животиње су убијене, а међу њима и чувена лавица Лулу и њен симпатични чопор.

Међутим, с обзиром да су се власти предомислиле, многе сметње су отклоњене и заговорници очувања природних богатстава постигли су свој циљ. На крају, после дугог и бурног периода припрема, отворен је Национални парк Најроби — први такав парк у источној Африци — када је 16. децембра 1946. године тадашњи колонијални гувернер Кеније, сер Филип Мичел, потписао сертификат о његовом оснивању.

Рај за посетиоце

За разлику од других паркова дивљих животиња у источној Африци, Национални парк Најроби је релативно мали. Он заузима 117 квадратних километара, а главни улаз је удаљен око 10 километара од центра града Најроби. Међутим, овај парк се прославио захваљујући својој малој површини. Само неколико места на планети нуде посетиоцу поглед на панораму какву има овај резерват — редак контраст између напредног града Најробија и афричке дивљине.

Мала површина овог парка пружа прилику посетиоцу да сретне већину крупнијих животиња, осим слонова, и то у групама већим него у пространијим парковима и резерватима. У њему се налази 100 врста сисара и преко 400 врста птица. Парк се налази близу ваздушне линије коју авиони користе при слетању на међународни аеродром у Најробију.

Посетилац Најробија може напустити удобности модерног хотела у граду, возити се поред импресивних пословних зграда и за неколико минута стићи до прастарих равница, предела са жбуњем и шумама. Овде се лавови и друге грабљивице могу видети на делу. Призор када једна таква грабљивица јури за пленом с погледом на блиставе градске небодере у позадини, не заборавља се тако лако.

Парк је препун дивљих животиња, као што су афрички биволи, леопарди, гепарди, жирафе, мајмуни, стотине антилопа и ретки и угрожени црни носорози. Већина ових животиња су стални становници. Током сушних сезона фебруар-март и август-септембар, велика крда животиња које се селе, као крда гнуа, могу се видети окупљена око многих појилишта у овом парку.

У неким појилиштима, која су прикладно названа појилишта нилских коња, групе ових бурастих дивова по цео дан леже у води, а преко ноћи излазе да пасу. Поред ових појилишта пролазе земљани путеви, где посетилац може напустити возило и прошетати. Ипак, реч опреза: Такве шетње могу бити веома опасне, будући да у неким појилиштима живе прождрљиви крокодили, и може се десити да их неопрезни посетилац не опази док се излежавају на обали! Да не бисте завршили као његов потенцијални оброк, препоручљиво је да шетате у друштву обучених чувара парка.

У орнитолошком списку се наводи ко је ко у птичјем царству. Овде се трајно населио ној, највећа птица на свету која достиже висину од преко два метра. Високо, градским небом једри озлоглашени лешинар у потрази за стрвинама. Ова наоко ружна птица корисна је за овај парк, јер уклања сваку лешину која би иначе могла ширити бактерије опасне за друге животиње.

Повремено можете опазити и птицу секретара. Ова птица има дужа пера иза ушију која подсећају на пера која су некад користили писари. Увек у журби, изгледа као да јури с једног места на друго. Друге птице које овде живе су батоглавке, краљевски ждралови, роде са седластим кљуном и беле чапље пастирице.

Овај парк, иако је релативно мали, представља еколошко ремек-дело. У западном делу парка, шума заузима скоро 6 посто територије и у том подручју годишње падне од 700 до 1 100 mm кише. Овде се може видети мноштво дрвећа, између осталог и кестен и прелепи кротон. У јужном и источном делу се налазе простране равнице, долине и брда, где се падавине крећу од 500 до 700 mm годишње. Комбинација црвене дивље траве, пустињских урми, отровног трновитог дрвећа и неколико врста акација даје овом подручју изглед праве правцате саване.

Вредно је запазити и величанствене литице које се издижу око 100 метара из долине. Оне могу бити прави изазов за љубитеље планинарења — барем за оне који су спремни да покушају!

Парку прети опасност

Многи проблеми повезани са заштитом дивљих животиња имају једног заједничког именитеља — човека. Захваљујући људским ’напрецима‘, Национални парк Најроби може ускоро пасти у заборав. Град Најроби, људско станиште које је донело светску славу овом парку, и даље се шири и потискује животиње у ћорсокак. Како све више људи насељава градско подручје, потреба за земљиштем је све већа, а животиње не могу то да спрече. Отпадне воде из оближњих фабрика такође представљају претњу свим облицима живота у овом парку.

Још један чинилац битан за опстанак овог парка јесте постојање пута за сеобу неких животиња. Већи део парка је ограђен како би се спречило да животиње одлутају у град. Ширење земљорадње и сточарства полако сужава узани пролаз који је остао с јужне стране парка. Потпуно затварање парка могло би имати трагичне последице. Животиње које се селе у потрази за пашњацима можда никад више неће имати могућност да се врате! Да би се сачувао пут за сеобу, Кенијска служба за дивље животиње, водећа национална организација за заштиту дивљих животиња, закупила је земљиште око овог парка. Упркос свим овим проблемима, Национални парк Најроби сваке године и даље мами хиљаде посетилаца који желе да посматрају његове очаравајуће супротности.

[Слика на 24. страни]

Жирафа

[Слика на 25. страни]

Леопард

[Слика на 26. страни]

Јато афричких марабуа

[Слика на 26. страни]

Крокодил

[Слика на 26. страни]

Лав

[Слика на 26. страни]

Краљевски ждрал

[Слика на 26. страни]

Црни носорог

[Слика на 26. страни]

Ној