Нешто боље од „савршених таласа“
Испричао Карл Хајнц Шверер
Рођен сам 1952. у Питсбургу, у Пенсилванији, али сам одрастао у Њу Смирна Бичу на Флориди. Као тинејџер, био сам опчињен сурфовањем. У ствари, то је постало најважнија ствар у мом животу.
ГОДИНЕ 1970, уписао сам се на Аеронаутички универзитет Ембри-Ридл у Дејтона Бичу на Флориди. Желео сам да постанем цивилни пилот. Међутим, осећао сам све веће и веће разочарање због тога што је влада водила у Вијетнаму рат који сам сматрао неправедним. Као и други млади у то време, гнушао сам се читавог система, па сам прекинуо школовање и живео као хипик. Носио сам дугу косу и узимао дрогу.
Нешто касније упознао сам Сузан, девојку авантуристичког духа која је била веома талентована за сликарство и фотографију. Израчунао сам да бих, под условом да скромно живимо, шест до осам месеци могао да радим грађевинске послове на Флориди, а остатак године бисмо могли да кампујемо на плажама на пацифичкој обали Мексика и Средње Америке.
Свестан духовних потреба
Безбрижан живот на предивним тропским плажама био је право уживање — Су је сликала и фотографисала, а ја сам сурфовао. Па ипак, после неколико година смо увидели да је наш живот помало празан. Изгледало је да нешто недостаје. Зато сам средином 1975, док смо били на пацифичкој обали Костарике, почео да трагам за духовним просветљењем. Читао сам књиге о источњачким религијама и филозофијама које су тада биле популарне.
Будући да се у књигама које сам читао често цитирала Библија како би се потврдила истинитост њихових учења, дошао сам до закључка да је Библија темељ за истину. Зато сам трампио неколико халуциногених печурки за једну стару Библију, превод Кинг Џејмс. Сваког јутра сам сурфовао, а поподне сам седео и читао Библију. Иако сам имао велику жељу да је упознам, нисам много разумео.
„Имате ли питања у вези с Библијом?“
У августу 1975, док смо путовали из Костарике у Сједињене Државе, Су и ја смо свратили у једну апотеку у Ел Салвадору да купимо неки лек. Пошто нисмо успевали да се споразумемо с апотекаром, једна девојка се понудила да нам помогне. Била је то Џени, 16-годишња Американка која је течно говорила шпански. Споменула је да су она и њени родитељи Јеховини сведоци и да су се доселили у Ел Салвадор да би поучавали људе о Библији.
Џени ме је питала: „Имате ли питања у вези с Библијом?“
„Да, имам!“, одговорио сам. Упркос нашем хипи изгледу, Џени нас је без оклевања позвала да пођемо с њом и упознамо њене родитеље, Џоа и Ненси Трембли. Прихватили смо њен позив. Читаво поподне смо провели разговарајући о Библији и били смо импресионирани начином на који су Џо и Ненси одговарали на наша питања. Увек би нам рекли: „Пронађите тај стих у својој Библији и прочитајте га.“
Пошто смо се задржали до касно увече, позвали су нас да преноћимо код њих. Међутим, будући да Су и ја нисмо били венчани, нису нам дозволили да спавамо у истој соби. Те ноћи, Су и Џени су дуго остале будне, сатима разговарајући о многим библијским темама, од Адама до Армагедона.
Зелена Библија
Пре него што смо следећег дана отишли из града, Џо и Ненси су нам дали пуно часописа Кула стражара и Пробудите се!, неке књиге и Библију. Било је то Свето писмо — превод Нови свет, који је у то време имао тврде зелене корице. Џо нас је такође повео да видимо Дворану Краљевства. Била је то једноставна грађевина у којој су се Јеховини сведоци састајали да би проучавали Библију. Помислио сам: ’Каква супротност разметљивим црквеним здањима у којима људи тако мало уче из Библије!‘
Касније тог дана, кад смо се зауставили на контролној рампи пре границе с Гватемалом, зелена Библија је изазвала забуну међу службеницима. Били су у недоумици — знали су да је то Библија коју користе Јеховини сведоци, али нас двоје нисмо нимало личили на Сведоке. Упркос нашем изгледу, службеници су нас пустили даље после само неколико минута. То нас је прилично изненадило јер су нам обично претресали ауто и ствари да би пронашли дрогу или кријумчарену робу. Зато смо зелену Библију почели да сматрамо неком врстом амајлије.
Читајући Библију и публикације које служе као помоћна средства за проучавање Библије, уверили смо се да смо пронашли истину о Богу. Док смо путовали кроз Мексико, радовао сам се што ћу наредне две седмице сурфовати код Пуерто Ескондида — мог омиљеног места за вожњу на таласима. Донео сам одлуку да се након сурфовања на тим „савршеним“ таласима вратим на Флориду и постанем Јеховин сведок.
Следеће две недеље пре подне сам сурфовао, а после подне сам на плажи читао Библију и библијску литературу. Зелена Библија привукла је пажњу једне осмогодишње девојчице, која нас је упорно звала да увече пођемо негде с њом. Нисмо разумели где жели да нас одведе, али смо схватили да то има везе са зеленом Библијом. Одбили смо је, али она је наставила да нас позива. После неколико дана, одлучили смо да пођемо с њом. Одвела нас је у Дворану Краљевства Јеховиних сведока. Била је то мала грађевина од бамбуса са сламнатим кровом. Сви су се руковали с нама и изгрлили нас као да смо стари пријатељи.
На нас је посебан утисак оставило понашање присутних у ком се огледало дубоко поштовање. Нека деца су нетремице гледала у нас, јер вероватно никад нису видела људе с тако дугом плавом косом. Родитељи су стално морали да их опомињу да обрате пажњу на програм. Па ипак, Јехова је користио баш једно такво дете да нас доведе на наш први састанак.
Одлука да служимо Јехови
После две недеље сурфовања на „савршеним“ таласима, продао сам своје даске и вратили смо се на Флориду. Тамо смо почели да проучавамо Библију с Јеховиним сведоцима и да идемо на све скупштинске састанке. Пошто смо донели одлуку да ћемо служити Јехови, престали смо да живимо заједно и ограничили смо контакт с пређашњим друштвом. Обријао сам браду и ошишао се, а Су је купила неколико хаљина. Венчали смо се четири месеца касније, а у априлу 1976. крстили смо се у знак предања Богу.
Тако је наш живот добио сврху. Да бисмо показали захвалност Јехови за све благослове које смо добили, желели смо да се вратимо у неку земљу где се говори шпански да бисмо проповедали добру вест о Божјем Краљевству. Али скупштинске старешине су нас саветовале: „Немојте још ићи. Најпре ојачајте своју веру да бисте могли да помажете другима.“ Послушали смо њихов савет. После тога, наш циљ је био да постанемо пионири, како Јеховини сведоци зову оне који пуно времена посвећују служби проповедања.
Су је почела с пионирском службом у јануару 1978. И ја сам желео да будем пионир, али сам имао велики дуг за школарину на универзитету. Досетио сам се једноставног решења — објавићу да сам банкротирао и моћи ћу да будем пионир.
Међутим, старешине су ми дале мудар савет. Објаснили су ми да оно што сам намеравао није у складу с библијским начелима, која нам налажу да ’у свему поштено поступамо‘ (Јеврејима 13:18). Зато сам наставио да радим како бих вратио своје дугове. На крају сам у септембру 1979. остварио циљ да се придружим Су у пионирској служби. Пошто смо се трудили да живимо скромно, да бисмо задовољили основне потребе било је довољно да радим само неколико дана недељно.
Служба у Бетелу у Бруклину
У априлу 1980, након што смо непуних годину дана заједно служили као пионири, стигло нам је велико изненађење. Раније, када је једном приликом био упућен позив да се јаве они који би могли да раде на грађевинским пројектима, поднели смо молбе да служимо у Бетелу, светској централи Јеховиних сведока у Бруклину. Сада смо добили позив да дођемо за 30 дана! Били смо радосни, али и помало тужни јер смо заиста уживали у пионирској служби. Пошто нисмо били сигурни шта да урадимо, разговарали смо с двојицом старешина који су нам помогли да увидимо каква нам се изузетна прилика указала. Предложили су нам: „Идите, служите у Бетелу бар једну годину.“ После тога, продали смо све што смо имали и запутили се у Бруклин.
Две године сам радио на градњи, а затим сам био позван да радим у Канцеларији за пројектовање и градњу, где сам поучаван изради статичких прорачуна. Су је годину дана радила у књиговезници а затим је била позвана у Графичко одељење. Сваке године, када смо на годишњицу брака размишљали о претходној години и преиспитивали своје околности и жеље, одлучили бисмо да ћемо наставити с бетелском службом.
Како су године пролазиле, склопили смо блиска пријатељства с предивним људима. Осим тога, пошто смо у Бетелу могли да служимо Јехови и нашем међународном братству на веома сврсисходан начин, нисмо променили своју одлуку да останемо. Године 1989, почели смо да учимо шпански, што нам је омогућило да служимо у једној шпанској скупштини у Бруклину. То нам је пружило осећај да имамо предивну могућност да служимо на два подручја — у Бетелу и у скупштини која делује на страном језику.
Када је Џени, о којој је било речи раније, једном приликом дошла у Бетел да нас посети, било је занимљиво чути њену страну приче о нашем сусрету у Ел Салвадору. Тог дана је била на једном библијском студију и почела је да се осећа лоше. На повратку кући, одлучила је да стане и купи неки лек. Из неког разлога није отишла у апотеку у којој је раније куповала, већ у ону у којој смо били Су и ја.
Служба у другим земљама
Једног дана, 1999. године, мој надгледник у Бетелу изненадио ме је питањем: „Да ли бисте могли да одете у аустралијску подружницу на три месеца и радите тамо на једном пројекту у Регионалној канцеларији за пројектовање?“
„Да“, одговорио сам без оклевања. Ускоро смо били на путу за Аустралију, где смо служили три године. Било је задовољство помагати у пројектовању објеката подружница у неколико земаља на Далеком истоку и у јужном делу Тихог океана. Када смо се 2003. вратили у Бруклин, чекало нас је ново изненађење. Пружила нам се прилика да служимо на још једној страној додели — у Регионалној канцеларији за Дворане Краљевства, која се налази у бразилској подружници, у близини великог града Сао Паула.
Ту још увек служимо. Ова канцеларија надгледа изградњу Дворана Краљевства у већини јужноамеричких земаља. Мој задатак подразумева путовања ради помагања приликом градње, као и пружање охрабрења онима који раде на многим пројектима, а Су путује са мном.
Наши приоритети се нису променили
Још увек волим да сурфујем, али нашао сам нешто боље од „савршених таласа“. Сурфовање има своје место, као вид рекреације. Уз подршку коју ми Су с љубављу пружа, усредсређен сам на нешто далеко важније — на служење Јехови, нашем Богу пуном љубави.
Наш главни циљ је да користимо свој живот и способности како бисмо унапређивали дело Краљевства и служење правом Богу Јехови. Научили смо да није најважније где служимо Јехови, већ да то чинимо целом душом, где год да се налазимо (Колошанима 3:23).
[Истакнути текст на 25. страни]
„Још увек волим да сурфујем, али нашао сам нешто боље од ’савршених таласа‘“
[Слика на странама 22, 23]
Ова фотографија која је снимљена док сам сурфовао, коришћена је за плакат за Летњи сурферски фестивал
[Слика на 23. страни]
Када сам имао 13 година
[Слика на 23. страни]
Нисам био задовољан животом хипика
[Слике на 25. страни]
Горе: помагање приликом изградње Дворана Краљевства;
десно: Су и ја данас