Реч родитеља (1)

Ако имате дете предшколског узраста вероватно се суочавате с неким изазовима. Можда нисте сигурни шта треба урадити када дете има напад беса. Или се питате како да дете поучите томе шта је исправно, а шта није и како да га коригујете када погреши. Погледајте како су неки родитељи решили ове дилеме.

НАПАДИ БЕСА

„Када дете има проблематичне две године, оно очекује да ће добити све што пожели. Тако је било и с нашим сином. Бацао би ствари ако нешто није било по његовој вољи. Пошто је био наше прво дете, нисмо знали како да се поставимо према тим нападима беса. Није нам помагало то што су нам други говорили да је такво понашање за његов узраст нормално“ (Сузан, Кенија).

„Када је имала две године, наша ћерка би легла на под, вриштала, плакала, ударала рукама и ногама... Било је страшно! Није било могуће разговарати с њом у том тренутку. Зато бисмо је супруг и ја замолили да оде у своју собу и да, кад се буде боље осећала, дође да поразговарамо о томе што жели. Када би се смирила, једно од нас двоје би отишло у њену собу и објаснило јој зашто је њено понашање неприхватљиво. Овај метод је био успешан. Једном смо је чак чули како се моли Богу да јој опрости. С временом су се њене епизоде хистерије проредиле, а затим у потпуности престале“ (Јоланда, Шпанија).

„Деца испитују границе до којих могу ићи. Ако им допустите оно што сте им раније забранили, само ћете их збунити. Када смо били одлучни и доследни, наша деца су с временом схватила да вриштањем неће постићи ништа“ (Нил, Велика Британија).

ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ

„Када дете има мање од пет година, тешко је утврдити да ли вас слуша. Зато је важно понављање. Исту ствар морате поновити и сто пута и потврдити је гестовима и одлучним тоном“ (Серж, Француска).

„Иако су наших четворо деце одрастали у истом окружењу, сва су била различита. Једно би се заплакало само због тога што нас је разочарало; друго би испитивало докле може ићи. Понекад је био довољан само озбиљан поглед или прекор, док смо их у неким другим ситуацијама морали суочити с последицама“ (Нејтан, Канада).

„Важно је да родитељ не буде превише попустљив, али ни да с друге стране не буде догматичан ни крут. Понекад, кад је детету заиста жао, моја супруга и ја мислимо да је најбоље ублажити казну“ (Матје, Француска).

„Трудим се да не постављам превише правила, али око оних која постоје нема расправе. Мој трогодишњи син зна шта га чека ако буде непослушан и то му помаже да контролише своје понашање. Истина, када сам уморна, лакше би ми било да игноришем његове лудости, али пошто знам колико је доследност важна, натерам се да реагујем. Не сме се попустити!“ (Натали, Канада).

ДОСЛЕДНОСТ

„Деца као да имају уграђен чип којим региструју сваку недоследност код родитеља“ (Милтон, Боливија).

„Понекад мој син пита исту ствар на различите начине не би ли добио другачији одговор. Или ако ја кажем једно, а моја супруга друго, он то види као рупу у закону и покушава да је искористи“ (Анхел, Шпанија).

„Понекад бих, када сам била добро расположена, прелазила преко лошег владања свог сина, а строго га кажњавала када сам била нерасположена. Схватила сам да га то само тера да буде још гори“ (Гионг-ок, Кореја).

„Важно је да деца знају да ако је нешто погрешно данас, погрешно ће бити и сутра“ (Антонио, Бразил).

„Ако родитељи нису доследни, дете мисли да су мама и тата непредвидиви и да на њихове одлуке утиче расположење. Али ако се родитељи држе правила која су поставили, деца ће знати да је погрешно увек погрешно. То је један од начина на који родитељи пружају детету љубав и осећај сигурности“ (Жилмар, Бразил).

„Деца умеју да искористе ситуације у којима родитељу изгледа не преостаје ништа друго него да попусти. На пример, то је случај када су ту други људи. Ако је мој одговор не, одмах у старту ставим до знања да мољакање неће помоћи“ (Чанг-сок, Кореја).

„Родитељи треба да буду уједињени у својим одлукама. Када се моја супруга и ја у нечему не сложимо, о томе попричамо насамо. Деца некако умеју да осете када родитељи нису на истој страни у вези с неким питањем и покушавају да то искористе“ (Хесус, Шпанија).

„Дете осећа сигурност када зна да су његови родитељи сложни и да њима не може манипулисати. Оно увек зна шта да очекује, у зависности од тога како се понаша“ (Дамарис, Немачка).

„Моја супруга и ја смо доследни и онда када нашој ћерки обећамо нешто лепо. На тај начин је учимо да се може ослонити на наша обећања“ (Хендрик, Немачка).

„Страшно би ме нервирало ако би мој шеф стално тражио нешто друго од мене. Исто се осећају и деца. Она имају осећај сигурности када знају која су правила и да се она не мењају. Али такође треба да знају које су последице непослушности и да се ни оне не мењају“ (Глен, Канада).

[Истакнути текст на 8. страни]

„Кад кажете: ’Да‘, нека то значи ’да‘, а кад кажете: ’Не‘, нека то значи ’не‘“ (Јаковљева 5:12)

[Оквир/Слике на 9. страни]

ПРОФИЛ ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ

Непланирана трудноћа — како смо се прилагодили новим околностима

Испричали Том и Јунхи Хан

Том: Били смо свега шест месеци у браку када је моја супруга Јунхи сазнала да је у другом стању. Споља сам био смирен, јер сам желео да је уверим да ћу јој пружати утеху и снагу, али изнутра сам био у паници!

Јунхи: Била сам очајна и насмрт преплашена! Стално сам плакала; нисам била ни способна ни спремна да будем мајка.

Том: Ни ја нисам био спреман да будем отац. Али након што смо разговарали с другим родитељима, схватили смо да је непланирана трудноћа много чешћа него што смо мислили. Такође нам је значило да слушамо које су радости одгајања деце. Постепено су се мој страх и несигурност претворили у радосно ишчекивање.

Јунхи: Када је Аманда дошла на свет, појавили су се нови изазови. Нон-стоп је плакала, па недељама нисам спавала. Изгубила сам апетит и била сам страшно исцрпљена. Испрва ми није пријало друштво других, а онда сам схватила да није добро да се изолујем у кући. Зато сам време почела да проводим с другим мамама. Тако сам слушала њихова искуства и то ми је помогло да схватим да немам само ја такве проблеме.

Том: Трудио сам се да заједно обављамо оно што нам је и пре детета било важно. На пример, пошто смо Јеховини сведоци, Јунхи и ја смо настојали да будемо редовни у служби проповедања и на хришћанским састанцима. Надаље, за одгајање детета везани су трошкови, од којих су неки неочекивани. Водили смо рачуна да живимо у оквиру својих средстава, тако да не стварамо дугове, који би само били додатни извор стреса.

Јунхи: Испрва сам мислила да би учествовање у служби могло бити непрактично, пошто су бебе често немирне. Међутим, људи воле бебе. Тако сам остала активна и изградила позитивнији став о свом детету.

Том: У Библији стоји да су деца ’наследство од Јехове и награда‘ (Псалам 127:3). Из тих речи сам видео колико су деца драгоцена. Као и код сваког наследства, човек има два избора — или га може мудро уложити или проћердати. Учим се да је сваки период одрастања моје ћерке јединствен и да увек треба да будем део њеног живота, јер она брзо расте и то време се не може вратити.

Јунхи: Понекад живот носи своја изненађења, а добити непланирано дете није непријатно изненађење. Аманда сада има шест година и не могу замислити свој живот без ње.

[Слика]

Том и Јунхи са својом ћерком Амандом