„Најмоћнија машина за учење у читавом свемиру“

ЗА МОЗАК бебе се с правом каже да је „најмоћнија машина за учење у читавом свемиру“. Новорођенче долази на свет спремно да упија све што види, чује и уопште све што прими путем чула.

Међутим, његову пажњу највише заокупљају људи — њихова лица, гласови и додири. Пенелопи Лич, чувена докторка на подручју психологије, у једној својој књизи каже: „Урађене су многе студије о томе шта новорођенче највише воли да гледа, који звуци га привлаче и заокупљају његову пажњу и који му физички контакти највише пријају. Све то што јој је неопходно, беба може добити од оног ко је негује“ (Babyhood). Није ни чудо што родитељи играју тако виталну улогу у развоју свог детета!

„Говорио сам као дете“

Родитељи, као и педијатри, запањени су способношћу новорођенчета да учи језик само слушањем. Испитивања су показала да за само неколико дана, беба препознаје глас своје мајке и он јој прија више него глас непознате особе; за само неколико недеља препознаје матерњи језик својих родитеља и издваја га од других језика; а за неколико месеци уочава паузе између речи тако да примећује разлику између нормалног говора и гукања одмила.

Апостол Павле је написао: „Кад сам био дете, говорио сам као дете“ (1. Коринћанима 13:11). Како дете у најранијем добу говори? Обично почиње спонтаним, неповезаним гукањем. Да ли је то само симпатичан звук? Далеко од тога. У својој књизи о развоју мозга код мале деце, др Лиз Елиот нас подсећа да је говор „сложена моторна способност, за коју је потребна брза координација многих мишића који управљају уснама, језиком, непцем и ждрелом“ (What’s Going On in There? — How the Brain and Mind Develop in the First Five Years of Life). Затим додаје: „Иако може изгледати да је гукање само пресладак начин да беба привуче пажњу, оно такође служи као вежба за будући комплексан процес изговарања речи.“

На гукање своје бебе, родитељи реагују тепањем, а и то има важну улогу. Тај говор одмила подстиче дете да се одазове. Овакав „разговор“ учи дете основама комуникације, а то ће му користити до краја живота.

Промена улоге

Родитељи су прилично заокупљени бригом око свакодневних потреба своје бебе. Чим беба заплаче, ту је неко да је нахрани. Чим беба заплаче, ту је неко да је пресвуче. Чим беба заплаче, ту је неко да је загрли. Таква нега је неопходна и потпуно је на месту. Она је један од основних начина на који родитељи испуњавају своју улогу као они који се брину о беби (1. Солуњанима 2:7).

С обзиром на све то, сасвим је природно што беба верује да је центар света и да су одрасли — поготово њени родитељи — ту само да испуњавају њене жеље. Такво гледиште је погрешно, али потпуно разумљиво, јер више од годину дана, то је била бебина свакодневица. У њеним очима, она је мали цар у чијем царству живе дивови чија је једина сврха постојања да јој служе. Породични саветник Џон Роузмонд пише: „Потребно је само две године да се створи такав феноменалан утисак, а онда барем шеснаест да се он исправи! Посао родитеља је да наведе дете да поверује у ту илузију, а онда да је пажљиво и опрезно распрши. Парадоксално, али је тако.“

Међутим, кад дете има око две године, ствари постају потпуно другачије, јер родитељ више није само онај који брине о њему, већ и онај који га васпитава. Сада дете схвата да нису родитељи подложни њему, већ да је оно подложно њима. Његова власт је прошла и можда неће лако прихватити нову. Фрустрирано, оно покушава да задржи свој престо. Како?

Напади беса

У узрасту од око две године, понашање многе деце се драстично мења и често долази до епизода хистерије, које су познате и као напади беса. Деца у том периоду постају „немогућа“ и то је веома фрустрирајуће за родитеље. Одједном су омиљене речи малишана: „Не!“ и „Нећу!“ Веома је љут на себе и своје родитеље, јер не уме да се избори са својим помешаним осећањима. Жели да буде што даље од вас, а да ипак буде близу вас. Родитељима као да су везане руке, јер мало тога је логично, а још мање делотворно. Шта се заправо дешава?

Дете доживљава једну радикалну промену у свом животу. Донедавно, родитељи су скакали на сваки његов „миг“. Сада дете почиње да схвата да је његова „власт“ била само привремена и да ће барем неке ствари морати да обавља само. Све више схвата да оно мора да буде послушно, што се јасно види из следећих библијских речи: „Децо, слушајте своје родитеље у свему“ (Колошанима 3:20).

Током тог тешког периода, родитељи треба да задрже ауторитет над децом. Ако то чине одлучно, али с пуно љубави, дете ће се навићи на своју нову улогу. Сада је све спремно за следећи корак у одрастању.

Развој морала

Животиње, па чак и машине, могу препознати гласове и опонашати говор. Али само су људи свесни својих поступака. Зато дете од две-три године има осећања попут поноса, стида, кривице и срамоте. То је један од првих корака ка одраслом добу, у ком особа поседује моралне вредности и може чврсто заступати оно што је исправно, чак и кад други чине оно што је лоше.

У том периоду, родитељи уживају у још једном чуду. Њихово дете постаје свесно осећања других. Док се до две године играло само уз присуство других, сада се може играти с њима. Такође препознаје када се родитељи добро осећају и жели да им угоди. Због тога је отвореније за прихватање поуке.

Када напуне три године, деца су више него раније спремна да уче шта је исправно и добро, а шта неисправно и лоше. Јасно је да је сада време да родитељи почну да их васпитавају и помажу им да израсту у успешне и добре људе.

[Истакнути текст на 5. страни]

Беба од само неколико дана препознаје глас своје мајке и он јој прија више него глас непознате особе

[Истакнути текст на 6. страни]

Када напуне три године, деца су више него раније спремна да уче шта је исправно и добро, а шта неисправно и лоше

[Оквир на 6. страни]

ЗАШТО СЕ НАПАДИ БЕСА ПОНАВЉАЈУ

„Неки родитељи мисле да се напади беса код њихове деце јављају зато што су се они погрешно поставили када је дете нешто хтело“, пише Џон Роузмонд у својој књизи New Parent Power. „Због тога им изгледа логично да, ако су они криви због лошег понашања свог детета, што пре морају исправити грешку. Зато уместо да кажу не, они кажу да. Или због тога што осећају кривицу јер је дете ’добило по туру‘ они му сада удовољавају и више него што је оно хтело. Таква манипулација делује. Напад беса престаје, родитељ може да одахне, а дете схвата да хистеријом може добити оно што жели и онда покреће круг нових, јачих напада беса.“