8. поглавље
Треба ли се плашити мртвих?
НЕ верују сви људи да је мртвима потребна помоћ. Много је раширеније схватање да живи требају помоћ да би се заштитили од мртвих. Многи избегавају ноћу ићи преко гробља. Значајно је да се неки плаше чак и умрлих пријатеља или чланова своје породице којима су били привржени у љубави док су ови још били на животу.
Индијанци који настањују централно Chiaps (Мексико) горје спаљују на дан погреба црвени папир у нади, да ће неугодни мирис истерати из куће душу умрлога.
У неким крајевима Европе брзо отварају људи кад неко умре сва врата и прозоре, како би омогућили души да ”излети напоље“. Да не би неко био зачаран, ставља члан породице руке умрлог на његово срце, а новчићима затвара умрломе очи.
Умре ли неки будистички Монгол у шатору, његов се леш не износи напоље кроз уобичајени улаз у шатор. Или се у шатору начини један други отвор који се одмах затвара чим се изнесе мртваца, или се пред улаз у шатор обеси сламарица. Након што се леш изнесе, та се сламарица спаљује. Тим обичајем жели се спречити да се дух умрлога врати у шатор и живима нанесе штету.
У многим деловима Африке ако породица оболи од неке болести, ако умре дете или се пак доживи неки неуспех у трговини или у ком другом погледу. одмах се посаветује о тим стварима са свештеником фетиша. Тада свештеник обично објашњава да је неки умрли члан породице био увређен. Пита се врач и преписују се жртве. За те услуге захтева свештеник високе таксе, а осим тога добија месо жртвене животиње.
Требамо ли се мртвих тако плашити? Је ли потребно улазити у такве трошкове да бисмо се од њих заштитили?
Библија каже о мртвима: ”Њихова је љубав, мржња и завист управо прошла, и они немају до у недогледно време никаквог удела у било чему што се ради под сунцем“. (Проповедник 9:6, НС) Према томе, не могу умрли нанети никакву штету. И, нико не може порећи ту библијску изјаву.
Свакако, има особа, које приписују извесне догађаје духовима умрлих. Оне тврде да су, након што су умирили духове умрлих, оздравили од неке болести, да им је имање опет ишло боље, итд. Не би ли се могло оздрављење од неке болести или наизгледно одстрањење проблема домаћинства свести на неки други узрок?
Није ли занимљиво да људи сазнају да су увредили неког умрлог члана породице тек када се пропитају код неког свештеника — врача, или код кога другога који заузима сличан положај? Зашто би ”дух“ неког умрлог оца, умрле мајке, сина или кћери угрожавао благостање и срећу оних које је тај пре искрено љубио? Шта би подстакло ”дух“ — умрлога да постане осветољубив, док он то нипошто није био за свог земаљског живота? Особине које се приписују умрломе често су у супротности са његовом личношћу док је био жив. Не би ли се то могло сматрати очигледним доказом да се овде уопште не ради о ”духовима“ умрлих? Сасвим сигурно. Библија је заиста у праву кад каже да умрли — ”више не суделују ни на чему, што се ради под сунцем“.
Осмотримо, колико само штетно делује на живе људе страх пред мртвима. Многе су особе постале кроз то робови свештеника — врача или других религиозних вођа, који тврде да срећа и несрећа неког човека или жене зависи већим делом о ”духовима“ умрлих. Ти мужеви наступају као особе које могу поново уредити однос са увређеним покојником. Многи су људи који у то верују издали много новаца за скупе церемоније, новац који им је сигурно, био потребан за живот. Иако неки одлучно и фанатички тврде да им је таквим церемонијама било помогнуто, могло би их се питати да ли је то њихово искуство побудило у њима стварну радост, јер су успели премостити јаз између себе и неког од својих умрлих. Не осећају ли се пре као неко ко је био притешњен?
Размислимо какви се само преварантски начини често примењују: спаљује се црвени папир или се тело мртваца износи кроз други отвор шатора и слично, како би се спречило ”дух умрлога да се врати и узнемирује преживеле.“ Да ли би желео да те се, докле год си жив на тај начин вара? Је ли разумно да неко покушава заварати умрле особе које није за њиховог живота никада хтео варати?
Осим тога, може обичај заштићавати се преваром веома штетно деловати на људе који то чине. Не ослобађа ли се савест таквих особа које сматрају правилним варати умрле, који према њиховом схватању даље живе, све више, тако на крају покушавају варати и живе чим им се за то пружи повољна прилика?
Бог који се у Библији даје распознати као прави и истинити Бог не може никако одобравати обичаје који су се развили из људског страха пред мртвима. Зашто не? Зато јер се ти обичаји темеље на погрешном схватању и стоје у супротности према Божјој особи. Његовој вољи и начину поступања. ”Бог није човек да лаже“. (4. Мојс. 23:19) Ко је себичан и због тога заварава друге није допадљив Богу, јер у Библији читамо: ”И на варалице... мрзи Јехова“. (Пс. 5:6, НС)
Чему се, дакле, плашити мртвих кад из Библије произлази да су они без свести? (Пс. 146:4) Не могу ти помоћи, а ни нанети штету. Ти знаш из Библије да ”душа“ умире а да за ”дух“ не постоји никаква даљња свесна од тела независна, егзистенција. Стога морају све појаве које су биле повод за страх пред мртвима имати сасвим други разлог. Будући, да има особа које тврде да се њихов положај побољшао након што су учинили нешто за умирење умрлих, морало би се при том радити о некоме, ко је спреман створити пролазно олакшање, али из кривог потицаја. Са којом намером? Зато да држи људе и даље заробљенима и да их заслепи, како не би пронашли пут у живот без страха.
Веома је важно спознати тај узрок.
[Слика на 62. страни]
Страх пред мртвими потакне многе да потраже помоћ врача