7. поглавље

Требају ли умрли твоју помоћ?

ЈЕДНА стара кинеска пословица гласи: ”Частити мртве као да још живе, највећи је изражај детињасте оданости.“ Ако мртви стварно даље живе у неком другом свету и ако им користи то, што за њих учине они, који су иза њих остали овде на Земљи, тада би љубав налагала да се о њима бринемо.

Многе особе негују старе традиције али уопште нису уверене да након смрти постоји загробни живот. Други, напротив, чврсто верују да је умрлима потребна њихова помоћ.

Милиони људи у скоро свим земљама Азије и неким деловима Африке верују да морају целог свог живота обожавати умрле претке. Пред плочом својих умрлих предака и припадника породице доприносе они тамјан и молитве, стављају пред њих као жртву цвеће па чак и јела. То се ради претпостављајући да ће такво чашћење помоћи умрлима да сретно живе с оне стране гроба и спречити да постану зли духови.

Посебно у вези са жалосним свечаностима и погребом преживели не маре ни за какве трошкове, ма како они велики били, само да би мртвима помагали. Осмотримо следећи опис традиционалног погреба у једној азијској земљи, приређеног неком водећем човеку, који је радио као владин саветник:

Погреб су водили будистички свештеници. Палили су ватромет да би отерали зле духове. Спаљивали су папир за цртање на коме су биле написане молитве, јер се веровало да ће то користити духу умрлог човека. Покрај леша поставили су јела, пића и дуван да би се дух могао по жељи освежити.

Тада су леш ставили и чували га четрдесет и девет дана у некој просторији погребног института. Најстарији је син жалио онде шест дана. Седмога дана је пошао кући спавати, окупати се и променити одећу. Поново се вратио одру и жалио шест дана, након чега је опет следио дан мировања и све се то понављало у раздобљу од четрдесет и девет дана. За то се време скоро непрекидно палио ватромет а даноноћно чуло се одзивање труба, бубњева и кимвала.

Четрдесет и деветог дана уследио је погреб. Свирале су музичке капеле. Дуж улице спаљивали су ватрометна тела која су била обешена о телефонске стубове, о светиљке и о стабла. На олтарским столовима стигла су јела, пића и дуван, а у малим кутијама, које су биле постављене уз ивицу пута, спаљивали су папире, на којима су биле написане молитве, и штапиће за димљење. Прекрасна свечана кола од папира, иверка и бамбуса украшавала су ту жалосну поворку. Многе особе у поворци носиле су светиљке, којима су хтеле духу умрлога осветлити пут. На гробу су спаљивали она лепа свечана кола, која су предочавала палате, авионе, бродове, војске, слуге и друго.

Сиромашније и мање угледне особе покапају се на сличан начин, само су церемоније њиховог погреба много скромније. Тако се, на пример, не спаљују тако велики и тако красни папирнати предмети.

Спаљивање предмета израђених од папира заснива се на вери у чистилиште. Дух умрлога мора након смрти две године тумарати чистилиштем, а у небо може доспети само уз помоћ живих. Жртве у облику папирнатих предмета требају показати, да је умрли проводио примеран живот и да му стоји на располагању све што му је потребно у загробном животу. Многи Кинези верују да ће његов дух бити зато брже ослобођен из чистилишта.

Како реагујеш ти на такве раскошне и скупе погребне церемоније? Да ли би суделовао у сличним обичајима? Ако да, зашто?

Претпоставимо да верујеш да мртви требају твоју помоћ. Који непобитан доказ имаш за то, да нешто што има свест надживљава смрт тела? Шта ти засигурава, да је делотворно управо оно што ти чиниш да би помагао мртвима? Како би се, на пример, могло доказати да светиљке осветљавају неком духу пут или да се паљењем ватромета истерују зли духови, да спаљени папирнати предмети могу духу умрлога помоћи да доће у небеско блаженство? Какав доказ постоји за тврдњу да се таквим стварима заиста може помоћи духовима умрлих?

У подручју, у којем ти станујеш, могу бити уобичајене сасвим друге религиозне церемоније којим би се, наводно, требало помоћи мртвима. Може ли, ти међутим, неко задовољавајуће доказати, да се оним. што се у том погледу учини, постиже нешто корисно?

Исто се тако исплати и размислити, у коликој су мери заступљене непристраност и правда са напорима, да би се мртвима помогло. Веома богате особе могу купити много више ватрометних тела, папирнатих предмета или других ствари које би требале помоћи умрломе. Али, како је са сиромашним? Он је могао водити добар живот, а ипак би био запостављен, када након његове смрти нико не би за њега ништа учинио. Сиромах, који купује ствари како би помогао умрломе, ставља тиме на своја лећа тежак финанцијски терет, док је богатоме веома лако набавити такве ствари.

Како гледаш ти на ту очигледну пристраност? Хоћеш ли се осећати привученим Богу који даје предност богатима пред сиромашнима, без обзира какви су они као људи? Не, Бог Библије не познаје никакву пристраност. О Њему читамо у Библији: ”Јер Бог не гледа ко је ко“. (Рим. 2:11)

Претпоставимо да спознајемо да су религиозне церемоније мртвима бескорисне и да су потпуно у супротности са вољом непристраног Бога. Да ли би тада било разумно настављати такве обичаје за вољу традиције, само да не бисмо били другачији од осталих људи? Да ли бисмо били доследни ако бисмо суделовали на религиозним церемонијама, које не сматрамо исправнима? Зар би било праведно суделовати на нечему, што богаташе ставља у повлашћени положај, а за сиромахе је прави терет?

ВЕРОВАЊЕ ХРИШЋАНСТВА У ЧИСТИЛИШТЕ

Веровање, да умрли требају помоћ како би се ослободили чистилишта, не постоји само у нехришћанским религијама. У делу New Catholic Encyclopedia (Нова католичка енциклопедија) читамо:

”Душама у чистилишту можемо помоћи побожним делима као што су молитве, опрости, милостиње, постови и мисне жртве... Ми, додуше, не можемо приписивати Богу да примени вредност наших заслуга на једне душе, али се ипак смемо сигурно надати, да ће Бог саслушати наше молитве и помоћи трпећим члановима цркве.“

Шта се каже о гаранцији за корисност таквих настојања? Даље читамо у споменутој Енциклопедији:

”Будући да примена тих добрих дела зависи од услишења наше, Богу упућене молбе, не постоји никаква апсолутна сигурност ла наше молитве помажу некој одређеној души или било којој души у чистилишту... Али, Божје милосрђе према душама у чистилишту и његова љубав према њима посдтакнуће га да скрати време чишћења ако се верници на Земљи за њих моле.“

Дакле, не даје се никаква сигурност, да се оним што чинимо за умрле, који су наводно у чистилишту, стварно нешто и постиже. Таква се сигурност не може дати, јер је не даје ни Библија, она чак ни једном не спомиње израз ”чистилиште“. У делу New Catholic Encyclopedia признаје се следеће: ”Католичка се наука о чистилишту темељи на традицији, а не на Светом писму“, (св. 11, стр. 1034).

Признајемо, традиција не мора безусловно бити нешто слабо. Али та се нарочита традиција коси са речју Божјом. Свето писмо не учи да ”душа“ живи након смрти тела. Тако душа и не може бити подвргнута чишћењу у неком чистилишту. Речи Исуса Христа, управљене јеврејским духовним вођама, с правом можемо применити на особе које научавају тврдњу о чистилишту: ”Тако и ви учинисте реч Божју неважећом ради својих предања. Лицемери! Добро је за вас пророковао Исаија, када је рекао: ”Овај ме народ слави устима својим, а ипак им је срце далеко од мене. Узалуд ми непрестано исказују обожавање, јер научавају људске заповести’”. (Мат. 15:6-9, НС)

Исто тако треба осмотрити у светлу библијске науке и средства којима се наводно може помоћи ”душама“ у чистилишту. Како смо прочитали у Новој католичкој Енциклопедији, молитве припада ју делима побожности којима се може, како се то тврди, помоћи душама у чистилишту. О таквим се молитвама говори у брошури Assist the Souls in Purgatory (Помози душама у чистилишту) изданој од бенедиктинаца вечног обожавања:

“Кратка или усрдна молитва користи често сиротим душама више него нека дугачка молитва при којој се премало усредсређујемо. Безбројне су оне мале и кратке молитвице за које је црква одобрила опрост; све те молитве могу се применити за јадне душе... Како само лако можемо током лана изговорити многе од тих молитвица које су попут ватрених стрела док идемо својим послом, па чак и када су наше руке запослене!... Колико бисмо душама у чистилишту могли прибавити олакшање или их ослободити из њега, кад бисмо током дана често изговарали следећу кратку молитву за умрле. а за коју црква засигурава отпуст: ”О Господе, подај душама умрлих хришћанских верника вечни мир! И светлост вечна светлила им! Нека почивају у миру! (300 дана отпуста, сваки пута, ”Приручник за отпусте“, 582.) Понављамо ли усрдно и побожно свега имена Исуса, Марије и Јосипа, можемо сваки пута примити опрост за седам година.“

Не изгледа ли значајним да понављање трију имена треба бити осам пута делотворније него молитва, која је знатно дужа и која обухвата преко двадесет речи? Одговара ли Богу да се увек понавља једна те иста молитва? Исус је о томе рекао: ”А ви, кад се молите, не мрмљајте увек једно те исто, како то чине људи других народа, јер мисле да ће бити саслушани, што много говоре. Не изједначујте се с њима“. (Мат. 6:7, 8, НС).

Библија нас подупире да молимо из срца, а не да стално понављамо напамет научене реченице.

Не смемо превидети ни улогу новца у вези са науком о чистилишту. Наравно, могло би се тврдити да узрок тој науци није била намера цркве да дође до новца. То не мења чињеницу да се религиозне организације, које се чврсто држе науке о чистилишту, радују кад примају новчане дарове. Црква не кори никога који настоји новцем купити себи или некоме другом ослобођење из чистилишта. Црква не саветује никоме да своја оскудна материјална средства радије употребљава за своје животне потребе. Вековима су богати и сиромашни даривали новац религиозним организацијама у нади да ће тиме скратити време које би морали они или њихови најближи проборавити у чистилишту. Corliss Lamont пише у својој књизи The Illusion of Immortality (Илузија бесмртности):

”Религиозне церемоније у вези са умрлима обогатиле су цркву. То нарочито вреди за римокатоличке и ортодоксно веровање, јер се у обема црквама придавао велики значај мисама, молитвама и другим делима за мртве, умируће и за све који су било каки заинтересовани за свој будући живот.

Католичка је црква од раног средњег века дељењем опроста добијала од сиромашних и богатих велике суме новаца. Ти опрости, добијени за новац, давање милостиње или за било каква друга дела, одстрањују потпуно или делимично казну у чистилишту, коју би морала трпети властита душа или душа неког умрлог пријатеља или члана породице... Руска ортодоксна црква неизмерно се обогатила сличним заступањима мртвих. Она није стално узимала новац само од радника и сељака, којима је стало да ублаже Божју казну, него су чак и многи племићи и људи највишег сталежа градили манастире и цркве под условом да се након њихове смрти дневно моли за њихове душе.“

Да је истина да такви новчани дарови помажу умрлима, морао би Бог бити заинтересован за новац. Њему, међутим, није потребан ничији новац, нити ичија материјална добра. Бог је надахнуо Псалмисту да напише следеће: ”Не треба ми узимати телета из дома твојега, ни јарића из торова твојих. Јер је моје све горско зверје, и стока по планинама на хиљаде. Знам све птице по горама и красота пољска преда мном је. Да огладним, небих теби рекао, јер је моја васиљена и све што је у њој“. (Пс. 50:9-12)

Мртвоме ни сва богатства света не могу помоћи. Новац и материјална добра не могу избавити човека од смрти. У Библији читамо: ”Који се уздате у силу своју, и хвалите се великим богатством својим! Човек неће никако брата ослободити, неће дати откупа за њ. Велик је откуп за душу (а откупна цена њихове душе је толико драгоцена да престаје у недогледно време), и неће бити нигда да ко до века живи, и не види гроба“. (Пс. 49:6-9)

Без сумње је небиблијски настојати помагати мртвима. Наука, да живи могу помоћи умрломе, ставила је људима на леђа тешке терете. Међутим, ако знамо шта пише у Речи Божјој, ослободићемо се тог кривог схватања. Тиме смо подстакнути да учинимо све најбоље што можемо док су чланови наше породице још на животу и да им дамо осетити да их требамо, љубимо и ценимо. Кад умру, прекасно је указивати им склоност и поштовање које смо им требали пружити за време њиховог живота.

[Слика на 55. страни]

Таоистичко церемонија, којом би требало ослободити душе из пакла

[Слика на 56. страни]

Католичка церемонија, којом би требали помоћи душама у паклу