Пето поглавље

Творевина — шта стоји иза ње?

КАКО је примећено у ранијим поглављима, савремена научна открића пружају обиље убедљивих доказа да су и свемир и живот на Земљи имали почетак. Шта је проузроковало тај почетак?

Проучивши расположиве доказе, многи су дошли до закључка да Праузрок мора постојати. Међутим, можда зазиру од тога да овом Узроку припишу особине личности. Таква несклоност да говоре о Створитељу јесте став неких научника.

На пример, Алберт Ајнштајн је био убеђен да је свемир имао почетак, и изразио је своју жељу „да спозна како је Бог створио свет“. Ипак, Ајнштајн није веровао у Бога као особу; он је говорио о једном космичком „религиозном осећању, које не познаје никакву догму нити било каквог Бога замишљеног по људском обличју“. Слично томе, нобеловац хемичар Кеничи Фукуи изразио је веру у ту величанствену окосницу у свемиру. Рекао је да се „та величанствена повезаност и ова окосница могу описати речима као што су ’Апсолут‘ или ’Бог‘“. Али он ју је назвао „душевни склоп природе“.

Јесте ли свесни да овакво веровање у безлични узрок умногоме наличи источној религиозној мисли? Многи Оријенталци верују да је природа настала сама од себе. Ову идеју осликавају чак и кинески знакови за природу, који дословно значе „постаје сам од себе“ или „самопостојећи“. Ајнштајн је веровао да је његово космичко религиозно осећање добро изражено у будизму. Буда је сматрао да није важно да ли је Створитељ имао удела у стварању свемира и људи, или није. Слично томе, ни шинтоизам не пружа никакво објашњење тога како је природа настала, и шинтоисти верују да су богови духови умрлих који могу постати саставни део природе.

Интересантно је што такво размишљање није далеко отишло од гледишта која су била популарна у старој Грчкој. За филозофа Епикура (341-270 пре н. е.) каже се да је веровао да су ’богови и сувише далеко да би урадили било добро или зло‘. Он је сматрао да је човек производ природе, вероватно кроз спонтани настанак и природно одабирање најспособнијих. Из овога можете наслутити да сличне данашње идеје ни у ком случају нису савремене.

Поред епикурејаца били су и грчки стоици, који су природи дали положај Бога. Они су претпостављали да када људи умру, безлична енергија из њих бива поново апсорбована у океан енергије који сачињава Бога. Размишљали су да је сарадња с природним законима највише добро. Јесте ли чули слична мишљења данас?

Спор око Бога као особе

Ипак, не би требало да све информације из старе Грчке одбацимо као неку чудновату историју. У контексту таквих веровања, један угледни учитељ из првог века изнео је један од најзначајних говора у историји. Лекар и историчар Лука забележио је овај говор, и ми га налазимо у 17. поглављу књиге Дела апостолских. Он нам може помоћи да коначно разрешимо наше гледиште о Праузроку и да сагледамо где се ми уклапамо у ту слику. Како, ипак, један говор одржан пре 1 900 година може данас утицати на живот особа које трагају за смислом живота?

Тај познати учитељ, Павле, био је позван пред високи суд у Атини. Тамо се суочио са епикурејцима и стоицима, који нису веровали у Бога као особу. У својим уводним примедбама Павле је споменуо да је у њиховом граду опазио један олтар с натписом „Богу непознатоме“ (грчки, Agnostoi Theoi). Занимљиво, неки мисле да је биолог Томас Х. Хаксли (1825-95) алудирао на то када је сковао израз „агностик“. Хаксли је ову реч применио на оне који верују да су „крајњи узрок (Бог) и суштинска природа ствари непознати или да се не могу спознати“. Али, да ли се Створитељ заиста „не може спознати“, како то многи мисле?

То је, искрено речено, злоупотреба Павловог израза; она промашује Павлову мисао. Уместо да каже да се Створитељ не може спознати, Павле је једноставно рекао да је Он непознат тим Атињанима. Павле није имао при руци толико научних доказа о постојању Створитеља колико их ми данас имамо. Па ипак, Павле није сумњао у то да један интелигентни Конструктор постоји, као особа, чије особине треба да нас привуку њему. Запазите шта је Павле даље рекао:

„Оно што ви не познајући поштујете, то је оно што ја вама јављам. Бог који је створио свет и све што је у њему, он, који је господар неба и земље, не живи у рукотвореним храмовима. Њему не служе руке човечје, као да би му што требало, њему, који сам даје свима живот и дисање и све. Он је учинио да сви људи, који су сви од једне крви изишли, живе по свему лицу земаљскоме“ (Дела апостолска 17:23-26). Интересантан след резоновања, зар не?

Да, уместо да сугерише да се Бог не може спознати, Павле је наглашавао да они који су направили атински олтар, као и многи у његовој публици, још увек не познају Бога. Павле их је затим снажно подстакао — а и све оне који ће након тога читати његов говор — да гледају да упознају Створитеља, јер он „није далеко ни од једнога од нас“ (Дела апостолска 17:27). Увиђате да је Павле тактично увео чињеницу да ми можемо видети доказе о Створитељу свих ствари тиме што посматрамо његово стваралаштво. Чинећи то, ми такође можемо разабрати и неке његове особине.

Испитали смо различите линије доказа које указују на Створитеља. Једна је огромни, интелигентно организовани свемир који је несумњиво имао почетак. Још једна је живот на Земљи, укључујући и промишљање које је очигледно код ћелија нашег тела. Трећа је наш мозак, и повезана свест о себи и наш интерес за будућност. Док осматрамо још два друга примера Створитељеве творевине који нас се свакодневно дотичу, питајте се: ’Шта ми ово говори о личности Онога ко је ово исконструисао и обезбедио?‘

Учити из његових творевина

Само посматрање стварства пуно говори о Створитељу. Павле је, у једној другој прилици, поменуо пример за то када је групи људи у Малој Азији рекао: „У прошлим нараштајима [Створитељ] беше пустио све народе да иду својим путевима, и опет не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући вам с неба кишу и године родне, дајући вам обилно и хране и весеља за срца ваша“ (Дела апостолска 14:16, 17, курзив наш). Запазите пример који је Павле пружио о томе како је Створитељ, обезбеђујући храну за човечанство, посведочио о Својој личности.

Данас у неким земљама доступност хране људи узимају здраво за готово. На другим местима, многи воде битку да имају довољно за јело. У оба случаја, сама могућност поседовања хране зависи од мудрости и доброте нашег Створитеља.

Храна за човека и за животиње јесте резултат сложених циклуса — што укључује и кружни ток воде, кружни ток угљеника, кружни ток фосфора и азота. Опште је познато да у животоважном процесу фотосинтезе, биљке користе угљен-диоксид и воду као сировине од којих стварају шећере, користећи сунчеву светлост као погонску енергију. Узгред, у фотосинтези биљке ослобађају кисеоник. Да ли би се он могао назвати „отпадом“? За нас, овај нуспроизвод тешко да је отпадак. Од суштинске је важности да удишемо кисеоник и да га користимо за метаболизам, то јест за сагоревање хране у нашем телу. Издишемо настали угљен-диоксид, који биљке поново користе као сировину за фотосинтезу. Можда смо о овом процесу учили још у основној школи, али он зато није ништа мање битан и чудесан. И то је тек почетак.

У ћелијама нашег тела и у ћелијама животиња фосфор је важан за преношење енергије. Одакле нама фосфор? Поново, из биљака. Оне упијају неорганске фосфате из тла и претварају их у органске фосфате. Ми се хранимо биљкама које имају фосфор у овим облицима и користимо га за животоважне функције. Након тога, фосфор се враћа у тло у облику телесног „отпада“ који биљке поново могу апсорбовати.

Потребан нам је и азот, који је саставни део сваког протеина и молекула ДНК у нашем телу. Како прибављамо овај елемент који је толико битан за живот? Иако је око 78 посто ваздуха око нас азот, ни биљке а ни животиње не могу га апсорбовати директно. Дакле, азот из ваздуха мора се претворити у друге облике пре него што га биљке могу узети, и касније људи и животиње користити. Како се одиграва то претварање, то јест фиксација? На различите начине. Један је путем муња.a Фиксацију азота такође обавља бактерија која живи у чворићима на корењу махунарки, на пример пасуља, соје и луцерке. Ове бактерије претварају атмосферски азот у супстанције које биљке могу употребити. Тако, када једете зелено поврће, ви уносите азот који је вашем телу потребан за производњу протеина. Запањујуће је што врсте махунарки налазимо у тропским кишним шумама, пустињама и чак тундрама. А ако је неко подручје спаљено, махунарке су обично прве биљке које се поново настањују.

Какви чудесни кружни токови! Сваки од њих добро искоришћава отпатке других кружних токова. Потребна енергија углавном долази са Сунца — чистог, бескрајног и константног извора. Колико то само одудара од људских напора да поново прераде материјале! Чак и производи које човек прави и назива нешкодљивима за околину не доприносе чистијој планети, због сложености човечјих система за прераду. У овом погледу, U.S.News & World Report је нагласио да производе треба осмишљавати тако да се њихове најзаступљеније компоненте могу прерадом лако повратити. Зар није то оно што видимо у природним кружним токовима? Шта то онда открива о Створитељевој промишљености и мудрости?

Непристран и праведан

Да бисмо лакше даље разматрали неке Створитељеве особине, хајде да осмотримо још један систем — имунолошки систем нашег тела. Он такође има везе с бактеријама.

„Иако се човеково интересовање за бактерије често усредсређује на њихова штетна дејства“, примећује The New Encyclopædia Britannica, „већина бактерија је нешкодљива за људска бића, а многе су заправо корисне.“ Стварно, оне су од животне важности. Бактерије играју кључну улогу у малопре поменутом кружном току азота, као и у кружним токовима који укључују угљен-диоксид и друге елементе. Оне су нам такође потребне у систему за варење. Само их у дебелом цреву имамо око 400 врста, и оне помажу да се витамин К синтетизује и прерађују измет. Као даљња корист за нас, бактерије помажу кравама да траву претворе у млеко. Друге бактерије су виталне за ферментацију — кад правимо сир, јогурт, киселе краставце и кисели купус. Међутим, шта ако бактерије у нашем телу зађу тамо где им није место?

Тада се и до два трилиона белих крвних зрнаца у телу боре против бактерија које би нам могле наудити. Данијел Е. Кошланд, Мл., уредник часописа Science, објашњава: „Имунолошки систем је конструисан да препозна страна тела. Да би то могао, он ствара различите врсте имунолошких рецептора чији је број реда 10⁠¹¹ [100 000 000 000], како би без обзира на облик или форму страног тела постојао неки одговарајући рецептор који би га препознао и узроковао његово одстрањење.“

Једна врста ћелија које наше тело користи у борби против страних тела јесу макрофази; њихово име значи „велике ждероње“, што је прикладно јер оне прождиру стране супстанције у нашој крви. Рецимо, након што поједе једног вируса уљеза, макрофаг се распада на мале делове. Он затим излаже неке протеине из вируса. Овај делић маркирног протеина служи као знак за узбуну за наш имунолошки систем, и он алармира да су страни организми на слободи унутар нас. Уколико једна друга ћелија у нашем имунолошком систему, помоћна Т ћелија, препозна вирусов протеин, она с макрофагом измени хемијске сигнале. Ове хемијске супстанције у ствари саме су изванредни протеини који имају задивљујућ низ функција, и регулишу и подстичу реакцију нашег имунолошког система на упаде. Овај процес резултује снажном борбом против те специфичне врсте вируса. Тако смо обично у стању да надвладамо инфекције.

У ствари, у ово је укључено много више, али и овај кратки опис открива колико је сложен наш имунолошки систем. Како смо добили овакав компликовани механизам? Био је бесплатан, без обзира на финансијско стање наше породице или на социјални статус. Упоредите то с неправичношћу у погледу здравствене неге доступне већини људи. „За СЗО [Светску здравствену организацију], растућа неправичност је дословно ствар живота и смрти, јер цену социјалне неједнакости сиромашни плаћају здрављем“, написао је генерални директор СЗО, др Хироши Накајима. Сигурно разумете следећу јадиковку једног човека из Сао Паула који живи у страћари: „За нас, добро здравље је као нека ствар у излогу неког луксузног трговачког центра. Ми га можемо посматрати, али је ван нашег домашаја.“ Милиони људи широм планете осећају се исто.

Такве неправичности покренуле су Алберта Швајцера да оде у Африку и обезбеди медицинску негу за такве мање привилеговане људе, и његови напори донели су му Нобелову награду. Које особине доводите у везу с људима и женама који су учинили слична добра дела? Вероватно разумете да имају љубав према човечанству и један осећај правде, и да верују да људи у земљама у развоју такође имају право на медицинску негу. Шта онда рећи о Ономе ко је обезбедио тај чудесни имунолошки систем који је уграђен у нас без обзира на финансијски и социјални статус? Није ли то још значајнији показатељ Створитељевог осећаја за љубав, непристраност и правду?

Упознати Створитеља

Горе поменути системи само су основни примери Створитељевих творевина, али зар га они не откривају као стварну и интелигентну особу чије нас особине и начин поступања привлаче? Могли би се осмотрити још многи други примери. Међутим, вероватно смо у нашој свакодневици установили да пуко посматрање дела неке особе не мора бити довољно да бисмо је добро познавали. Чак бисмо је можда погрешно разумели уколико немамо комплетну слику о њој! А ако су нам ту особу погрешно представили или оклеветали, зар не би било лепо сусрести се с њом и чути њену страну приче? Могли бисмо разговарати с њом да бисмо утврдили како реагује у различитим околностима и које особине показује.

Наравно, ми не можемо разговарати очи у очи с моћним Створитељем свемира. Па ипак, он је открио пуно о себи као стварној особи у једној књизи која је доступна, цела или неки њени делови, на преко 2 000 језика, укључујући и ваш. Та књига — Библија — позива вас да упознате Створитеља, и да негујете однос с њим. „Приближите се Богу“, каже она „и он ће се вама приближити.“ Она такође показује како је могуће бити његов пријатељ (Јаков 2:23; 4:8). Да ли би вас то занимало?

У том правцу, позивамо вас да осмотрите Створитељев чињенични и очаравајући извештај о његовим стваралачким активностима.

[Фусноте]

[Оквир на 79. страни]

Разуман закључак

Научници се углавном слажу с тим да је свемир имао почетак. Већина се такође слаже да је пре тог почетка нешто реално морало постојати. Неки научници говоре о вечно постојећој енергији. Други тврде да је претпостојеће стање било првобитни хаос. Које год термине користили, већина њих претпоставља постојање нечега — нечега без почетка — које се унатраг пружа до у недоглед.

Дакле проблем се своди на то да ли претпостављамо да је то била нека вечна ствар или нека вечна особа. Након што сте размотрили шта је наука сазнала о пореклу и природи свемира и живота у њему, која вам од ове две могућности изгледа разумнија?

[Оквир на 80. страни]

„Сваки елемент који је од суштинске важности за живот — угљеник, азот, сумпор — бактерије претварају из неорганског, гасовитог једињења у облик који биљке и животиње могу употребити“ (The New Encyclopædia Britannica)

[Слика на 78. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ШТА СТЕ ЗАКЉУЧИЛИ?

Наш свемир

↓ ↓

није имао имао је

почетак почетак

↓ ↓

без узрока проузроковала га је

↓ ↓

нека вечна нека вечна

СТВАР↓ ОСОБА

[Слика на 75. страни]

Многи Оријенталци верују да је природа настала сама од себе

[Слика на 76. страни]

Павле је, стојећи на овом брду, са Акропољем у позадини, одржао говор о Богу, говор који подстиче на размишљање

[Слика на 83. страни]

Бог је сваком од нас дао имунолошки систем који надмашује било шта што савремена медицина може обезбедити