Постројавање светских сила — и њихов крај

Библија говори о седам великих светских сила – моћним империјама које су током хиљада година светске историје следиле једна за другом. У претходним чланцима ове серије било је показано да у нашем времену влада последња од ових светских силаa – Англо-америчка (Откривење 17:9, 10).

Англо-америчка светска сила описана је у Откривењу као звер са „два рога“. Ова двојна светска сила „говори онима што живе на Земљи“ да политичкој дивљој звери, која представља свеукупност свих седам светских сила, „начине икону“ (Откривење 13:11, 14).

Како су се испуњавала ова пророчанства и шта значе за нас данас? С овим врло занимљивим питањем бави се следећи чланак.

Кад се након четири ужасне године дао наслутити крај Првог светског рата, амерички председник Вудроу Вилсон и британски премијер Дејвид Лојд Џорџ заложили су се за оснивање Лиге народа. Њена сврха требала је бити „постићи међународни мир и безбедност“, тако да се страхоте таквог рата никада више не би поновиле.

Занимљиво је од кога је потекла иницијатива. Двојица споменутих државника били су политичке вође енглески говорне Англо-америчке двојне светске силе, седме светске силе библијске историје. Ова а и друге чињенице у вези с овом организацијом за мир и безбедност управо се на зачуђујући начин поклапају с оним што је у библијској књизи Откривења речено о краткотрајном „осмом цару“, који у нашим данима треба устати и пропасти. У вези с тим, која су нека занимљива поређења? (Откривење 17:11).

Пророчанство из Откривења показује да „звијер“ која има „два рога као у јагњета“, „говори онима што живе на Земљи да звијери“, чије главе представљају седам великих светских сила библијске историје, „начине икону“.

Управо то је учинила Англо-америчка светска сила. Терала је „оне што живе на Земљи“ да оснују Лигу народа која је изгледала и деловала као утицајне владе. Али, у стварности је она била само „икона дивље звери“, јер није поседовала властиту моћ, већ је у погледу моћи зависила од својих нација-чланица. Не говори се да она постиже своју моћ великим милитаристичким освајањима као претходне светске силе. Уместо тога, она потиче или произлази из њих. Своје постојање не захваљује само седмој светској сили, него и другим нацијама-чланицама које се састоје од остатка шест претходних светских сила. Може ли ова политичка слика постићи високе циљеве којима су тежили њени оснивачи? (Откривење 17:11, 14).

Неуспех Лиге народа

Лига народа постигла је на социјалном пољу веома много. Међутим, њена стварна сврха била је, као што је разложено у званичном „Статуту Лиге народа“, „унапређивања, сарадње међу народима“ и „постизање међународног мира и без бедности“. У том погледу је затајила.

Лига народа није могла 1931. одвратити Јапан од уласка у Манџурију, а нити спречити рат између Боливије и Парагваја године 1933. и морала је пасивно посматрати кад је Мусолини 1936. заузео Етиопију. Смртоносан ударац је задат Лити народа 1. септембра 1939. избијањем Другог светског рата – масовним уништавањем и невољом у катастрофалним размерама, а што је заправо требало бити спречено оснивањем Лиге народа. Који је данак захтевао рат? Животе 16 милиона војника и 39 милиона цивила, дакле укупно 55 милиона мртвих – готово четири пута више него у Првом светском рату!

Међутим, већ 1919. још пре него што је статут Лиге народа ступио на снагу, Јеховини сведоци (тада познати као Библијски истраживачи), јавно су објаснили да ће Лига народа затајити, будући да се таквим људским напорима не може успоставити мир. На једном конгресу, одржаном 1926. У Лондону, указано је да се према Откривењу 17 „осми цар“ појављује као последњи у редоследу светских сила. Говорник је указао да је Господ прорекао „његово рођење, његово кратко постојање и његов вечни крај“.

Поновни успон

За овог осмог цара пророчанство говори: „Звијер коју си видио, бјеше и није, и изићи ће из бездана и отићи ће у пропаст“ (Откривење 17:8).

Већ 1942, дакле усред рата, Јеховини сведоци су разумели да ће тада успавана организација за мир и безбедност опет изаћи из понора неактивности. Те године је председник Удружења Куле стражаре пред слушатељством у 52 града рекао: „Иако Лига народа има наводно још увек четрдесет чланица, она је у неку руку привидно мртва... Она није“. Међутим, да ли ће „изићи из бездана“? На темељу библијског пророчанства могао је председник објаснити: „Удружење светских нација опет ће се појавити.“

Одговарајуће пророчанству, овај осми цар „бјеше“ од 1920. до 1939. Он „није“ од 1939. до краја Другог светског рата 1945. Онда се опет уздигао „из бездана“ као наследник Лиге народа, као Уједињене нације.

Висока очекивања остају неиспуњена

26. јуна 1945. делегати 50 нација потписали су у Сан Франциску повељу Уједињених нација. Преамбула (предговор) започиње речима: „Ми, народи Уједињених нација – чврсто смо одлучни да чувамо будућа покољења од бича рата који је двапут за време нашег живота нанео неизрециву патњу човечанству...“

Очекивања полагања у Уједињене нације била су изван сваке реалности. Бивши министар спољних послова САД-а Кордел Хал рекао је да ОУН држи у рукама кључ за „преживљавање наше цивилизације“. Председник САД-а Хари Труман био је мишљења да она нуди „најбољу прилику... за стварање трајног мира под Божјим вођством“. Повеља УН је „по свој прилици најзначајнији од људи створени документ“ и њено ступање на снагу је означено као „прекретница у повести цивилизације“. Четрдесет година касније рекао је Грегори Ј. Њувел из министарства иностраних послова САД-а: „Ствар је била прецењена: разочарање је било неизбежно“.

Као Лига народа, ОУН је, истина, постигла много на социјалном пољу, али није могла гарантовати ни мир, нити окончати ратове. Као што је некадашњи британски премијер Харолд Макмилан године 1965. пред британским доњим домом рекао, „поткопан је целокупни темељ на којем су основане Уједињене нације“.

У почетку су многи људи придавали овој организацији готово религиозно обожавање. Веровали су да ће ова „слика“ учинити оно што Библија приписује једино Божјем Царству: створити трајни мир, праведност и стварно уједињени свет. Жестоко су противречили библијским пророчанствима из којих произлази да се прави мир не може никада успоставити људским напрезањима. Поводом четрдесетогодишњице ОУН-а, историчар Томас М. Франк је додуше признао да је „битно мање учинила, него што смо се 1945. надали“. Амерички министар спољних послова Џорц П. Шулц је рекао: „Рођење Уједињених нација сасвим сигурно није свет претворило у рај“.

ОУН није могла имати успеха ни због тога што људске владавине нису одстраниле праве препреке за мир: национализам, похлепу, сиромаштво, расизам, деспотизам и утицај сотоне на свет. Људи се чврсто држе људских владавина, али не зато што ове нуде сјајне изгледе за будућност, него зато што немају бољу наду (Откривење 12:12).

Постојање Уједињених нација и то што се толико људи ангажује око њих јасно показује колико становници Земље увиђају потребу за променом. Међутим, ова ће промена уследити на неочекиван и знатно делотворнији начин. Како?

Трајна власт

Морамо задржати на уму да према Библији треба постојати седам „царева“ или светских сила које следе једна за другом. Ниједна даљња већа светска сила се више не спомиње. Библија говори чак да „осми цар у пропаст иде“ (Откривење 17:10, 11).

Али Божја реч говори да постоји боља нада. Она обећава да ће доћи нешто што ће успоставити мир, праведност и уједињени свет – оно што људи тако јако прижељкују. Читамо: „А у вријеме тих царева Бог ће небески подигнути царство које се до вијека неће расути,... оно ће сатрти и укинути сва та (неуспешна људска) царства, а само ће стајати довијека“ (Данило 2:44).

То је власт о којој је говорио Исус Христ и за коју моле његови следбеници када кажу: „Да дође Царство твоје“ (Матеј 6:10). Код овог Царства се не ради само о извесном утицају на добро у срцима људи. То је, далеко више, стварна небеска власт, владавина над Земљом из духовног подручја. Она ће потпуно изменити целокупни живот на Земљи (Откривење 21:1-4).

[Фусноте]

[Оквир на 28. страни]

Други светски рат који је значио крај Лиге народа, захтевао је застрашујући данак људских живота. У Енциклопедији Британика (издање 1954) дата је размера жртава рата и становништва појединих земаља године 1940. Између осталог наводе се следећи бројеви: Сједињене Државе су изгубиле у борбама једног војника на 500 становника, Кина једног на 200, Велика Британија једног на 150, Француска једног на 200, Јапан једног на 46, Немачка једног на 25 и Совјетски Савез једног на 12. Ако узмемо у обзир да је број жртава међу цивилним становништвом често надмашио војне губитке, можемо јасно увидети потпун неуспех људских напора у успостави правог мира и безбедности.