Да ли је рана црква научавала да је Бог Тројство?
2. део: Да ли су Апостолски Оци научавали доктрину о Тројству?
У Кули стражари од 1. новембра 1991, 1. део ове серије је разматрао да ли су Исус и његови ученици научавали доктрину о Тројству — представу да су Отац, Син и свети дух три једнаке особе, али један Бог. Јасан доказ Библије, историчара, чак и теолога, је да нису. Шта је са црквеним вођама које су дошле убрзо после тога — да ли су оне научавале Тројство?
„АПОСТОЛСКИ ОЦИ“ је назив употребљен за црквене људе који су писали о хришћанству крајем првог и почетком другог века наше ере. Неки од њих били су Климент Римски, Игњатије, Поликарп, Хермас и Папија.
За њих се каже да су били савременици неких од апостола. Дакле, требало је да они буду добро упознати са апостолским учењима. С обзиром на оно што су ти људи написали, The New Encyclopædia Britannica каже:
„Записи Апостолских Отаца као целина историјски су вреднији од било које хришћанске литературе ван Новог завета.“1
Ако су апостоли научавали доктрину о Тројству, онда је сигурно требало да је научавају и ти Апостолски Оци. То је требало да буде истакнуто у њиховим учењима, будући да ништа није било важније од тога да се људима каже ко је Бог. Да ли су зато они научавали науку о Тројству?
Рана изјава вере
Једна од најранијих небиблијских изјава хришћанске вере налази се у књизи од 16 кратких поглавља познатој као Дидахе, или Учење дванаесторице апостола. Неки историчари датирају је пре или око године 100. н. е. Њен аутор је непознат.2
Дидахе се бави оним што људи треба да знају да би постали хришћани. У свом 7. поглављу, она заповеда крштење „у име Оца и Сина и Светог Духа“, истим речима које је Исус употребио у Матеју 28:19.3 Али она ништа не каже о томе да је троје једнако у вечности, моћи, положају и мудрости. У свом 10. поглављу, Дидахе укључује следећу исповест вере у облику молитве:
„Захваљујемо ти, Свети Оче, за твоје свето Име које си настанио у нашим срцима; и за спознање и веру и бесмртност коју си нам обзнанио кроз Исуса твог Слугу. Слава теби заувек! Ти си, Свемогући Господару, створио све због свог Имена... А нама си добростиво дао духовну храну и пиће, и живот вечни кроз Исуса твог Слугу.“4
Овде нема Тројства. У књизи The Influence of Greek Ideas on Christianity, Едвин Хач (Edwin Hatch) цитира горњи одломак и затим каже:
„У првобитном подручју утицаја хришћанства чини се да није било никаквог великог напретка с обзиром на ове једноставне идеје. Наука која је наглашена била је да Бог јесте, да је Он један, да је Он свемогућ и вечан, да је Он створио свет, да је Његово милосрђе над свим Његовим делима. Није било никакве склоности ка метафизичком расправљању.“5
Климент Римски
Климент Римски, за кога се мисли да је био „бискуп“ у том граду, још је један рани извор записа о хришћанству. Верује се да је умро око 100. н. е. У материјалу за који се претпоставља да га је он написао, он не спомиње Тројство, било директно или индиректно. У Првој Климентовој посланици Коринћанима, он наводи:
„Милост вама, и мир, од Свемогућег Бога кроз Исуса Христа, нека се множи.“
„Апостоли су нам проповедали Еванђеље од Господа Исуса Христа; Исус Христ је то учинио од Бога. Христ је према томе послан од Бога, а апостоли од Христа.“
„Нека Бог, који све види, и који је Владар сваког духа и Господ сваког тела — који је изабрао нашег Господа Исуса Христа и нас кроз Њега да будемо посебан народ — додели свакој души која зазива Његово славно и свето Име, веру, страх, мир, стрпљивост, дуготрпљивост.“6
Климент не каже да су Исус или свети дух једнаки Богу. Он приказује Свемогућег Бога (не само „Оца“) као различитог од Сина. О Богу се говори као о супериорнијем, будући да је Христ „послан“ од Бога, а Бог је „изабрао“ Христа. Показујући да су Бог и Христ две одвојене и неједнаке особе, Климент је рекао:
„Молићемо искреном молитвом и преклињањем да Створитељ свемира сачува тачан број својих одабраних у целом свету, кроз своје љубљено Дете Исуса Христа... Ми јасно спознајемо да си ти [Боже] једини ’највиши међу највишима‘... Ти једини си чувар духова и Бог сваког тела.“
„Нека сви народи спознају да си ти једини Бог, да је Исус Христ твоје Дете.“7
Климент назива (не само „Оца“) Бога ’највишим‘, а о Исусу говори као о Божјем ’Детету‘. С обзиром на Исуса, он такође запажа: „Пошто он одражава Божји сјај, он је супериорнији од анђела јер је његова титула много славнија од њихове.“8 Исус одражава Божји сјај, али му није једнак, баш као што Месец одражава Сунчеву светлост али није једнак извору те светлости, Сунцу.
Да је Син Божји био једнак Богу, који је небески Отац, било би непотребно да Климент каже да је Исус супериорнији од анђела, пошто би то било очигледно. А његово изражавање показује да он признаје да је Син, иако супериорнији од анђела, подређен Свемогућем Богу.
Климентово гледиште сасвим је јасно: Син је подређен Оцу и секундаран у односу на њега. Климент никада није сматрао да Исус учествује у божанству с Оцем. Он показује да је Син зависан од Оца, то јест, Бога, и јасно каже да је Отац ’један Бог‘, који Свој положај не дели ни са ким. Климент нигде не изједначава свети дух с Богом. Дакле, у Климентовим записима нема ни спомена о Тројству.
Игњатије
Игњатије, бискуп антиохијски, је живео отприлике од средине првог до почетка другог века н. е. Уз претпоставку да су сви записи који се њему приписују аутентични, ни у једном од њих не постоји једнакост Оца, Сина и светог духа.
Чак и да је Игњатије рекао да је Син једнак Оцу у вечности, моћи, положају и мудрости, то још увек не би било Тројство, јер он нигде није рекао да је свети дух на те начине једнак Богу. Али, Игњатије није рекао да је Син једнак Богу Оцу на тај начин или на било који други. Уместо тога, он је показао да је Син подложан Ономе ко је супериоран, Свемогућем Богу.
Игњатије Свемогућег Бога назива „једини прави Бог, нестворен и неприступачан, Господар свега, Отац и Створитељ јединорођеног Сина“, показујући разлику између Бога и Његовог Сина.9 Он говори о ’Богу Оцу, и Господу Исусу Христу‘.10 Он такође објављује: „Један је Бог, Свемогући, који се објавио кроз Исуса Христа, Свог Сина.“11
Игњатије показује да Син није био вечан као особа, већ да је створен, јер је Син, према њему, рекао: „Господ [Свемогући Бог] створио је Мене, почетак Својих путева.“12 Исто тако, Игњатије је рекао: „Један је Бог свемира, Отац Христа, ’од кога је све‘, и један је Господ Исус Христ, наш Господ, ’кроз кога је све‘.“13 Он такође пише:
„Свети Дух не говори оно што је Његово, већ што је Христово... као што нам је и Господ објавио оно што је добио од Оца. Јер, каже Он [Син], ’реч коју чујете није Моја, већ Оца, који Ме је послао‘.“14
„Један је Бог који се објавио кроз Исуса Христа, свог Сина, који је његова Реч која је настала из тишине, и у сваком погледу угодан њему [Богу] који га је послао... Исус Христ је подложан Оцу.“15
Истина, Игњатије Сина назива „Бог Реч“. Али, употреба речи „Бог“ за Сина не значи безусловно једнакост са Свемогућим Богом. И Библија Сина назива „Бог“ у Исаији 9:6. Јован 1:18 назива Сина ’јединорођеним богом‘ (NW). Тиме што му је додељена моћ и ауторитет од Јехове Бога, Оца, Син се с правом могао назвати „силни“, што у основи значи реч „бог“ (Матеј 28:18; 1. Коринћанима 8:6; Јеврејима 1:2).
Међутим, да ли су 15 писама приписаних Игњатију прихваћена као веродостојна? У делу The Ante-Nicene Fathers, 1. том, уредници Александар Робертс (Alexander Roberts) и Џејмс Доналдсон (James Donaldson) наводе:
„Данас међу критичарима влада опште мишљење да је од тих тобожњих игњатијевских писама првих осам фалсификовано. Она у себи носе несумњиве доказе да су производ каснијег доба... и данас су једногласно одбачена као фалсификати.“
„Од седам Посланица које је признао Еузебије... поседујемо две грчке рецензије, краћу и дужу... Иако је краћи облик... уопште прихваћен пре него дужи, међу научницима је и даље присутно прилично преовладавајуће мишљење да се ни он не може сматрати потпуно слободним од уметака, или да је несумњиво веродостојан.“16
Ако прихватимо краће верзије његових записа као изворне, укидају се неке реченице (из дуже верзије) које приказују Исуса као подложног Богу, али оно што остаје у краћој верзији још увек не указује на Тројство. А без обзира који су од тих записа изворни, они у најбољем случају показују да је Игњатије веровао у дуализам Бога и његовог Сина. То сигурно није био дуализам једнаких, јер је Син увек приказан као мањи од Бога и подређен њему. Дакле, без обзира како гледали на игњатијевске записе, у њима се не може пронаћи наука о Тројству.
Поликарп
Поликарп Смирнски је рођен у последњој трећини првог, а умро је средином другог века. Каже се да је он контактирао с апостолом Јованом, и да је написао Поликарпову посланицу Филипљанима.
Да ли је у Поликарповим записима било нечега што би указивало на Тројство? Не, нема спомена о томе. Заиста, оно што он каже сагласно је с оним што су научавали Исус, његови ученици и апостоли. На пример, у својој Посланици, Поликарп је изјавио:
„Нека вас Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа, и Сам Исус Христ, који је Син Божји... изграде у вери и истини.“17
Запазимо да, попут Климента, Поликарп не говори о тринитаријанском односу једнакости „Оца“ и „Сина“ у једном божанству. Уместо тога, он говори о ’Богу и Оцу‘ Исуса, не само о ’Оцу Исуса‘. Тако он одваја Бога од Исуса, као што увек изнова указују библијски писци. Павле каже у 2. Коринћанима 1:3: „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа“. Он не каже само: ’Благословљен Отац Исуса‘, већ: „Благословен Бог и Отац“ Исуса.
Осим тога, Поликарп каже: „Мир од Бога Свемогућег, и од Господа Исуса Христа, нашег Спаситеља.“18 Исус је овде поново различит од Свемогућег Бога, није једна особа једнаког троједног Божанства.
Хермас и Папија
Још један Апостолски Отац је Хермас, који је писао у првом делу другог века. Да ли он у свом делу Пастир, или Жупник, говори нешто што би особу навело на веровање да је он разумео да је Бог Тројство? Запазимо неке примере онога што је рекао:
„Свети Дух не говори када човек жели да дух говори, већ он говори само онда када Бог жели да говори... Бог је посадио виноград, другим речима, створио је људе, и дао их Свом Сину; а Син је поставио Своје анђеле над њима да их чувају.“19
„Син Божји је старији од свих својих створења.“20
Овде Хермас каже да дух говори када то жели Бог (не само Отац), показујући Божју супериорност над духом. Он каже и да је Бог дао виноград свом Сину, показујући Божју супериорност над Сином. Он такође наводи да је Син Божји старији од својих, Синовљевих, створења, то јест, оних која је Син Божји створио као Божји Предрадник, „јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи“ (Колошанима 1:15, 16, Даничић-Караџић). Чињеница је да Син није вечан. Он је створен као духовно створење високог реда, пре других духовних створења, као што су анђели, који су створени помоћу њега.
У својој књизи Early Christian Doctrines, Џ. Н. Д. Кели (J. N. D. Kelly) пише о гледишту Хермаса с обзиром на Сина Божјег:
„У бројним одломцима читамо о анђелу који је супериорнији од шесторице анђела који чине Божји унутрашњи савет, и који се редовно описује као ’најдостојнији‘, ’свети‘ и ’славни‘. Том анђелу је дано име Михаел, и тешко је избећи закључак да је Хермас у њему видео Сина Божјег и да га је изједначио са арханђелом Михаилом.“
„Постоје и докази... настојања да се Христ протумачи као нека врста надмоћног анђела... О науци о Тројству у строгом смислу наравно нема знакова.“21
За Папију се такође каже да је познавао апостола Јована. Он је вероватно писао почетком другог века, али данас постоје само фрагменти његових записа. Он у њима ништа не говори о науци о Тројству.
Доследна наука
По питању Божје надмоћи и његовог односа с Исусом, учење Апостолских Отаца сасвим је у складу са Исусовим учењем, и учењем ученика и апостола, као што је записано у Библији. Сви они не говоре о Богу као о Тројству, већ као о одвојеном, вечном, свемогућем, свезнајућем Бићу. А о Сину Божјем говоре као о одвојеном, мањем, подређеном духовном створењу које је Бог створио да му служи у спровођењу Своје воље. А свети дух нигде није укључен као да је једнак Богу.
Дакле, у тим записима Апостолских Отаца с краја првог и почетка другог века нема никакве подршке Тројству тзв. хришћанства. Они говоре о Богу, Исусу и светом духу баш као што говори и Библија. Погледај, на пример, Дела 7:55, 56:
„Али Стефан, пун Духа Светога, погледа на небо и виде славу Божју и Исуса с десне стране Бога. И он рече: Ево, видим небеса отворена и Сина човечјега с десне стране Бога“.
Стефан је угледао визију Бога на небу и Исуса како стоји до Њега. Син је стајао до Онога који је означен, не само као „Отац“, већ као ’Бог‘, једна од Исуса потпуно одвојена личност. А у оно што је Стефан видео није била укључена трећа особа. На небу са Исусом и његовим Оцем није виђен свети дух.
То је слично Откривењу 1:1, где се наводи: „Откривење Исуса Христа, које даде њему Бог“. Поново је показано да је ускрснули Христ на небу потпуно одвојен од Бога, а свети дух није споменут. Да је Исус био друга особа Тројства, која зна све, како му је откривење могло бити ’дано‘?
Библијски стихови као што су ови јасно показују да не постоји Тројство. Осим тога, ниједан стих у целој Библији не говори о Богу као о Тројству. То одражавају записи Апостолских Отаца. Они сасвим сигурно нису научавали Тројство тзв. хришћанства.
Следећа важна група записа о хришћанству је настала касније у другом веку. То су била дела црквених људи који су названи апологети. Да ли су они научавали Тројство? У једном од наредних издања, 3. део ове серије прокоментарисаће њихова учења.
Попис извора:
1. The New Encyclopædia Britannica, 15. издање, 1985, Micropædia, том 1, страна 488.
2. A Dictionary of Christian Theology, уредник Alan Richardson, 1969, страна 95; The New Encyclopædia Britannica, 15. издање, 1985, Micropædia, том 4, страна 79.
3. The Apostolic Fathers, том 3, од Roberta A. Krafta, 1965, страна 163.
4. Ibid., стране 166-7.
5. The Influence of Greek Ideas on Christianity, од Edwina Hatcha, 1957, страна 252.
6. The Ante-Nicene Fathers, уредници Alexander Roberts и James Donaldson, амерички репринт Единбуршког издања, 1885, том I, стране 5, 16, 21.
7. The Library of Christian Classics, том 1, Early Christian Fathers, превео и издао Cyril C. Richardson, 1953, стране 70, 71.
8. Ibid., страна 60.
9. Ibid., том I, страна 52.
10. Ibid., страна 58.
11. Ibid., страна 62.
12. Ibid., страна 108.
13. Ibid., страна 116.
14. Ibid., страна 53.
15. The Apostolic Fathers, том 4, од Roberta M. Granta, 1966, страна 63.
16. The Ante-Nicene Fathers, том I, стране 46-7; Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, од Johna McClintocka и Jamesa Stronga, репринт Baker Book House Co., 1981, том IV, стране 490-3; The Catholic Encyclopedia, 1910, том VII, стране 644-7.
17. The Ante-Nicene Fathers, том I, страна 35.
18. Ibid., страна 33.
19. The Ante-Nicene Fathers, том II, стране 27, 35.
20. The Apostolic Fathers (Loeb’s Classical Library) с енглеским преводом Kirsoppa Lakea, 1976, страна 249.
21. Early Christian Doctrines, од J. N. D. Kellya, друго издање, 1960, стране 94-5.