Успење Богородице — догма откривена од Бога?

УСПЕЊЕ — доктрину да је Марија, Исусова мајка, узашла на небо у телу — негују милиони католика. Историчар Џорџ Вилијам Даглас (George William Douglas) каже: „Успење, или узимање на небо, Девице Марије [дуго] се слави као највећи од њених празника и једна од главних свечаности црквене године.“

Међутим, католички теолози признају да Библија не говори о томе да Марија чини такво узнесење на небо. Заиста, мало католика схвата да је та омиљена доктрина вековни предмет опште и горке расправе. Дакле, како је дошло до тога да црква прихвати Маријино успење као догму?a Да ли постоји икоји разлог да на то гледамо као на божански откривено? Одговори на та питања нису само академски. Они имају дубоке импликације за све оне који воле истину.

Развој догме

Може те изненадити сазнање да је у првим вековима после Исусове смрти, идеја о Маријином успењу на небо била потпуно страна размишљању хришћана. Католички теолог Jean Galot (Жан Гало) пише у L’Osservatore Romano: „У почетку, никакво сећање на Маријину смрт није било повезано с хришћанском заједницом.“

Међутим, након што је учење о Тројству постало службена црквена доктрина, Марији је почела да се придаје све важнија улога. На њу су се почели примењивати блистави изрази, као што су „Мајка Божја“, „зачета без греха“, ”Mediatrix“, и „Краљица неба“. С временом, резонује теолог Гало, „ћутање најраније традиције с обзиром на Маријину смрт није могло у потпуности задовољити оне хришћане који су признавали Маријину савршеност и желели да је поштују. Тако су обликовани описи Успења, који су били производ народне маште“.

Око четвртог века н. е., почели су да циркулишу такозвани апокрифи узнесења. Ти списи су давали измишљене извештаје о Маријином тобожњем узашашћу на небо. Узмимо, на пример, текст назван „Уснуће Свете Мајке Божје“. Приписује се ником другом до апостолу Јовану, али је вероватније да је био састављен скоро 400 година после Јованове смрти. Према овом лажном извештају, Христови апостоли су чудесно били сакупљени к Марији, где су је видели како лечи слепе, глуве и хроме. Коначно, како се ту тврди, апостоли су чули Господа како каже Марији: „Гле, одсад ће твоје драгоцено тело бити пренесено у рај, и твоја света душа ће бити на небесима у ризницама мог Оца у ненадмашном сјају, где је мир и радовање светих анђела, и даљње постојање.“

Како су верници реаговали на такве списе? Мариолог René Laurentin (Рене Лорантен) објашњава: „Реакције су биле врло различите. Најлаковернији су били преварени, без даљег размишљања, блиставошћу те лепе приче. Други презиру те недоследне извештаје, који су често противречни и без ауторитета.“ Тако је теорија Успења водила борбу да би била службено прихваћена. Оно што је допринело тој конфузији била је чињеница да су се у неким местима поштовале тобожње реликвије Маријиног тела. То је било тешко ускладити с веровањем да је њено тело узето на небо.

У 13-ом веку, Тома Аквински, као и многи други теолози, држао је да није било могуће дефинисати Успење као догму, пошто „Писмо то не научава“. Па ипак, то веровање наставило је да добија на популарности, и умножавали су се прикази Маријиног тобожњег узнесења тако познатих уметника као што су Рафаел, Коређо, Тицијан, Карачи и Рубенс.

То спорно питање је остало нерешено све до недавно. Према језуиту Ђузепеу Филограсију (Giuseppe Filograssi), све до прве половине нашег века, католички учењаци су наставили да објављују „студије и дискусије које нису увек повољне“ за теорију Успења. Чак су и папе, као што су Лав XIII, Пије X и Бенедикт XV, „били доста резервисани у вези с том ствари“. Али, 1. новембра 1950, црква је коначно заузела дефинитиван став. Папа Пије XII је објавио: „Одређујемо да је Успење догма откривена од Бога да је Безгрешна Мајка Божја, Марија вечна девица, кад је пут њеног земаљског живота био завршен, била узета и телом и душом у славу неба“ (Munificentissimus Deus).

Веровање у Маријино телесно путовање на небо није више међу католицима било препуштено слободном избору — сада је то била црквена догма. Папа Пије XII објавио је да „ако се ико... усуди да порекне или намерно баци сумњу на оно што смо Ми одредили, он треба да зна да пропушта да удовољи мерилима божанске и католичке вере“.

Шта заиста каже Писмо

Али на којој основи је црква заузела тај чврсти став? Папа Пије XII тврдио је да догма Успења има „свој коначни темељ у Светом писму“. Међу текстовима који се често наводе као доказ Маријиног успења налази се Лука 1:28, 42. Ти стихови кажу о Марији: „Здраво, милости пуна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама... и благословен је плод утробе твоје!“ Заговорници успења резонују да зато што је Марија била „милости пуна“, она мора да никад није била захваћена смрћу. А будући да је „благословена“ као ’плод утробе њене‘, она мора имати предности једнаке Исусовим — укључујући његово небеско узашашће. Да ли ти мислиш да је то здраво расуђивање?

Као прво, познаваоци језика кажу да је израз „милости пуна“ непрецизан превод и да се изворни грчки израз што га је употребио Лука тачније преводи као „предмет наклоности од Бога“. Тако католичка Јерусалимска Библија преводи Луку 1:28: „Радуј се, тако високо повлашћена!“ Нема никаквог разлога закључити да је Марија била узета на небо у телу само зато што је била „високо повлашћена“ од Бога. О првом хришћанском мученику, Стефану, на сличан начин се говорило у католичкој Библији Дуеј као да је високо повлашћен, или „пун милости“ — и не приписује му се никакво телесно васкрсење (Дела апостола 6:8).

Ипак, зар није Марија била благословена или почаствована? Да, али занимљиво је да је и жена по имену Јаела још из времена израелских судија била сматрана да је ’благословена међу женама‘ (Судије 5:24). Сигурно нико не би аргументовао да је и Јаела била узета у телу на небо. Осим тога, читава идеја о Успењу темељи се на претпоставци да је сам Исус узашао на небо у телу. Међутим, Библија каже да је Исус ’оживео‘, или васкрсао, „у Духу“ (1. Петрова 3:18; упореди 1. Коринћанима 15:45). Апостол Павле даље каже да „пу̏т и крв не могу наследити краљевства Божјега“ (1. Коринћанима 15:42-50).

Истина, Библија говори о небеском васкрсењу за верне хришћане помазане духом. Међутим, 1. Солуњанима 4:13-17 јасно показује да то васкрсење неће почети све до „присутности Господа“ (NW), током последњих дана ове зле ере. До тада, Марија би спавала у смрти, заједно с хиљадама других верних хришћана (1. Коринћанима 15:51, 52).

Марија — жена вере

Буди уверен да говорећи претходно ми не мислимо да покажемо никакво непоштовање према Марији. Без сумње, Марија је била једна примерна жена — жена чија је вера вредна опонашања. Она је спремно прихватила предносну одговорност да постане мајка Исуса, заједно са свим кушњама и жртвама које ће то изискивати (Лука 1:38; 2:34, 35). Заједно с Јосифом, подизала је Исуса у божанској мудрости (Лука 2:51, 52). Остала је с Исусом током његове патње на стубу (Јован 19:25-27). И као верни ученик, послушно је остала у Јерусалиму и доживела изливање Божјег духа на Пентекост (Дела апостола 1:13, 14; 2:1-4).

Искривљено гледиште о Марији не исказује част ни Створитељу ни Марији. Догма Успења служи да ојача неосновану тврдњу да је Марија заступник код Бога. Али да ли је Исус Христ икада одобрио такво учење? Напротив, он је рекао: „Ја сам пут и истина и живот. Нико неће доћи к оцу до кроза ме. Ако што заиштете у име моје, ја ћу учинити“ (Јован 14:6, 14; упореди Дела апостола 4:12). Да, само Исус Христ, не Марија, заступник је код Створитеља. Кроз Исуса — не Марију — ми треба да приступамо нашем Даваоцу живота за „помоћ у потребама својим“ (Јеврејима 4:16).

Некима може бити болно да прихвате истину о Марији. У најмању руку, то може значити одбацивање неких дуго држаних веровања и гајених представа. Међутим, иако је понекад болна, истина коначно ’ослобађа‘ (Јован 8:32). Исус је рекао да његов Отац тражи оне који ће обожавати „у духу и истини“ (Јован 4:24). За искрене католике, те речи представљају изазов.

[Фуснота]

[Оквир на 27. страни]

ДА ЛИ ЈЕ МАРИЈА УМРЛА?

Да ли је Марија стварно умрла пре свог тобожњег узашашћа на небо? Католички теолози се налазе у тешкој теолошкој дилеми у вези с тим питањем. Nuovo dizionario di teologia истиче да би „било тешко приписати Марији предност имунитета на смрт, што чак ни Христ није поседовао“. С друге стране, рећи да Марија јесте умрла подиже исто тако тешко питање. Теолог Kari Børresen (Кари Боресен) запажа да је „смрт казна за првородни грех, који, према [доктрини о „безгрешном зачећу“], није утицао на Марију.“ На темељу чега би онда она умрла? Не чуди што је папа Пије XII пажљиво избегао читаво спорно питање о Маријиној смрти кад је одређивао догму узнесења.

Срећом, библијско учење је ослобођено такве конфузије. Она нигде не научава — нити чак наговештава — да је Марија била продукт „безгрешног зачећа“. Напротив, она указује да је Марија била несавршено људско биће коме треба откуп. Из тог разлога, после Исусовог рођења, она је отишла у храм и принела Богу принос за грех (Левитик 12:1-8; Лука 2:22-24). Као и сви други несавршени људи, Марија је коначно умрла (Римљанима 3:23; 6:23).

Једноставна истина стоји у апсолутној супротности с питањима на која се не може одговорити што их подиже догма о Успењу.

[Слика на 26. страни]

’Вазнесење Богородичино‘ насликао Тицијан (cca 1488-1576)

[Извор]

Giraudon/Art Resource N.Y.

[Слика на 28. страни]

Доносећи у Храм принос за грех после Исусовог рођења, Марија је себе идентификовала као грешника коме је потребан откуп