Чувај се хвалисања

МНОГИ данас на хвалисање гледају као на врлину. Разметање неких својим јачим странама, вештинама и успесима постало је модерно. Неки верују да је хвалисање неопходно за успех. Други сматрају да оно уздиже нечије самопоштовање. Часопис Time примећује: „Идеал скромности, мада тешко да је мртав, почиње да изгледа скоро застарело“. Књижевница Џоди Гејлин (Jody Gaylin) коментарише: „На жалост, дрско хвалисање... јесте последња мода. Разговор с пријатељима или познаницима има нови призвук: величај себе.“

Водећи модели постављају стандард. Можда си чуо речи једног бившег боксерског шампиона: „Није случајно што сам ја највећи човек на свету у овом времену историје“. Изјава једног члана музичке групе Битлса такође је добро позната: „Ми смо сада популарнији од Исуса Христа“. Док су неки гледали на овакве коментаре као да су изречени невино, други су гледали на оне који су их изговорили као на водеће моделе самопромовисања који су достојни да буду опонашани.

Преовладавање хвалисања подстиче питање: Да ли је добро хвалити се својим сопственим преимућством и способностима? Наравно, сасвим је природно поносити се својим достигнућима и чак то поделити с блиским пријатељима и рођацима. Али шта је са онима који живе према пословици, „Ако их имаш, размећи се њима“? Осим тога, шта је са онима који, иако се не хвалишу отворено, префињено се побрину да други буду упознати с њиховим јаким странама и успесима? Да ли је такво саморекламирање добро, чак неопходно, како неки тврде?

Утицај на однос с другима

Размотримо како хвалисање других утиче на тебе. На пример, како би реаговао на следеће изјаве?

„Књиге које нисам написао боље су од књига које су други написали“ (добро познати писац).

„Да сам био присутан код стварања, дао бих неке корисне сугестије за бољи поредак свемира“ (средњовековни краљ).

„Бог не може постојати јер, ако би постојао, не бих веровао да ја нисам био Он“ (филозоф из 19. века).

Да ли те привлаче овим појединцима њихови коментари? Да ли мислиш да би уживао у њиховом друштву? Вероватно не. Обично, хвалисање — озбиљно или чак у шали — наводи друге да осећају напетост, узнемиреност, можда завист. Такав утицај имало је на псалмисту Асафа, који је признао: „Јер завидех безумнима [„хвалисавцима“, NW]“ (Псалам 73:3). Наравно, нико од нас не жели да проузрокује лоша осећања код наших пријатеља и другова! Прва Коринћанима 13:4 наводи: „Љубав се не узноси“. Божанска љубав и осетљивост за осећања других покренуће нас да се уздржавамо од разметања нашим наводним вештинама и преимућствима.

Када се особа контролише и говори умерено, она чини да се други око ње осећају лагодно и добро с обзиром на себе. То је непроцењива способност. Можда је британски државник Лорд Честерфилд имао то у мислима када је саветовао свог сина: „Буди мудрији од других људи ако можеш; али им то немој рећи“.

Људи немају исте дарове. Оно што је релативно лако за једну особу једноставно није јача страна друге особе. Љубав ће покренути особу да поступа саосећајно са онима који нису надарени у областима у којима она има способности. Вероватно је други појединац надарен на другим пољима. Апостол Павле нам је рекао: „По милости која је мени дата, кажем свакоме од вас: Немојте имати превелико мишљење о себи, него имајте смерне мисли, по мери вере коју је коме Бог уделио“ (Римљанима 12:3).

Хвалисање потиче од слабости

Док се неки повлаче од хвалисаваца, осећајући се инфериорнима у њиховој присутности, други реагују другачије. Они закључују да су разметљивци несигурни. Писац Франк Трипет (Frank Trippett) објашњава зашто особе које се хвалишу могу, иронично, смањити поштовање у очима других: „Свако у свом срцу зна да хвалисање обично указује на неке патетичне тајне слабости“. Пошто многи јасно виде кроз маску хвалисавца, зар није мудрије уздржавати се од надменог самохвалисања?

„Али то је истина!“

Овако неки покушавају да оправдају слављење себе. Они сматрају да пошто су заиста надарени у извесном погледу, било би лицемерно претварати се другачијим.

Али да ли је њихово хвалисање истинито? Самопроцењивање нагиње да буде субјективно. Оно што ми опажамо као изванредну јаку страну за нас саме другима може изгледати уобичајено. Чињеница да се особа осећа присиљеном да се размеће својим способностима може чак сугерисати да она након свега није тако јака — није довољно јака да би била препознатљива по својим сопственим вредностима без рекламе. Библија потврђује људско нагињање према самообмани када упозорава: „Тако дакле ко мисли да стоји, нека пази да не падне“ (1. Коринћанима 10:12).

Чак ако је особа необично талентована у нарочитој области, да ли то оправдава хвалисање? Не, зато што хвалисање прославља људе, док било који таленти које имамо долазе од Бога. Он треба да прими славу. Зашто да примимо заслугу за нешто с чиме смо рођени? (1. Коринћанима 4:7). Уосталом, управо као што имамо јаке стране, ми такође имамо слабости. Да ли поштење захтева да скрећемо пажњу на наше недостатке и мане? Неки хвалисавци изгледа да тако мисле. Можда је краљ Ирод Агрипа I био заиста надарен говорник. Ипак његов недостатак скромности водио га је до веома непријатне смрти. Тај немио догађај одражава како је уображеност мрска Богу, као што је и многим људима (Дела апостолска 12:21-23).

Таленти и јаке стране обично постају познати без неприкладног саморекламирања. Када други препознају и похвале особине или успехе особе, то се одражава благотворније на примаоца. Пословице 27:2 мудро кажу: „Нека те други хвали, а не уста твоја, туђин, а не усне твоје.“

Потребно за успех?

Неки сматрају да је самопоуздано самопромовисање неопходно за успех у данашњем такмичарском друштву. Они су забринути да ће ако отворено не говоре и рекламирају своје јаке стране, бити непримећени, нецењени. Пример њихове забринутости је овај коментар из часописа Vogue: „У прошлости смо били поучавани да је скромност врлина, сада учимо да уздржавање може бити хендикеп“.

За оне који желе да напредују по овосветским стандардима, забринутост може бити оправдана. Али положај хришћанина је другачији. Он зна да се Бог брине и изабира да користи способности оних који су понизни, не надмени. Дакле, хришћани немају потребе да се прибегавају егоистичним тактикама. Истина, неки превише самопоуздани појединац може стећи привремен углед тиме што је пун поуздања или манипулативан. Ипак с временом он бива напуштен и понижен, чак посрамљен. То је као што је Исус Христ изнео: „Који год себе узвисује биће понижен, а који се понизује биће узвишен“ (Матеј 23:12; Пословице 8:13; Лука 9:48).

Предности скромности

Ралф Валдо Емерсон писао је: „Сваки човек кога сретнем је на неки начин супериорнији од мене. Тада, ја учим од њега.“ Његов коментар је у складу с божански инспирисаном опоменом апостола Павла да хришћани ’ништа не чине за пркос или за празну славу, него понизност нека чини да сматрају друге већим од себе‘ (Филипљанима 2:3). Овакво скромно гледиште ставља нас у положај да учимо од других.

Зато пази да твоја снага не постане твоја слабост. Немој скретати пажњу од својих способности и успеха хвалисањем. Додај својим врлинама особину скромности. То је оно што заиста подиже поштовање у очима других. То помаже човеку да ужива бољи однос с другим људима и доноси одобравање од Јехове Бога (Михеј 6:8; 2. Коринћанима 10:18).