Људска патња — зашто је Бог допушта?

НА ПОЧЕТКУ људске историје једноставно није било суза жалости или бола. Људска патња није постојала. Човечанству је био дат савршен почетак. „Погледа Бог све што је створио, и гле, све добро беше“ (Постање 1:31).

Али неки приговарају: ’Прича о Адаму и Еви у Едемском врту је само једна алегорија.‘ Жалосно је што то кажу многи свештеници хришћанског света. Међутим, ништа мањи ауторитет него што је сам Исус Христ потврдио је историјске догађаје у Едему (Матеј 19:4-6). Штавише, једини начин да разумемо зашто Бог дозвољава људску патњу јесте да размотримо те догађаје ране људске историје.

Првом човеку, Адаму, био је дат задовољавајући посао да се брине о Едемском врту. Такође, Бог је пред њега ставио циљ ширења његовог Едемског дома у глобалан врт милине (Постање 1:28; 2:15). Да би помогао Адаму да изврши тај велики задатак, Бог му је дао брачног друга, Еву, и рекао им да буду плодни, да се умноже, и да потчине земљу. Ипак још нешто је било потребно како би се осигурао успех Божје намере за земљу и човечанство. Пошто су створени по Божјој прилици, људи поседују слободну вољу; стога, било је неопходно да се људска воља никада не сукоби с Божјом. Иначе, у свемиру би био неред, а Божја намера да напуни земљу мирољубивом људском породицом не би била остварена.

Потчињеност Божјој владавини није била аутоматска. Она је требало да буде израз човекове слободне воље пун љубави. На пример, ми читамо да када се Исус Христ суочио с озбиљним испитом, он се молио: „Оче, кад би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, него твоја да буде!“ (Лука 22:42).

Исто тако, на Адаму и Еви је било да докажу да ли су желели да се потчине Божјој владавини. У ту сврху, Јехова Бог је припремио један једноставан испит. Једно од дрвета у врту названо је „дрво познања добра и зла“. Оно је представљало Божје право да одређују мерила исправног понашања. Разговетним језиком, Бог је забранио једење плода са овог посебног дрвета. Ако Адам и Ева не би послушали, то би водило до њихове смрти (Постање 2:9, 16, 17).

Почетак људске патње

Једног дана Божји духовни син осмелио се да доведе у сумњу Божји начин владања. Користећи змију као средство комуникације, он је питао Еву: „Је ли баш казао Бог: Нећете јести са свакога дрвета у врту?“ (Постање 3:1). Тако је семе сумње, у погледу тога да ли је Божји начин владања био исправан, било посејано у Евине мисли.a Узвраћајући Ева је дала исправан одговор, који је научила од свог супруга. Међутим, онда је духовно створење противречило Богу и лагало о последицама непослушности, говорећи: „Нећете ви умрети; него Бог зна да ће вам се у онај дан у који окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови, познајући добро и зло“ (Постање 3:4, 5).

Жалосно је што је Ева била обманута у размишљању да ће непослушност довести, не до људске патње, већ до бољег живота. Што је више гледала у плод, то јој се чинио пожељнијим, и почела је да га једе. Касније, она је такође навела и Адама да једе. Трагично је што је Адам изабрао да задржи наклоност своје жене уместо Божју (Постање 3:6; 1. Тимотеју 2:13, 14).

Организовањем ове побуне, то духовно створење учинило је себе Божјим противником. Он је према томе био назван Сотона, од хебрејске речи која значи „противник“. Он је такође лагао о Богу, чинећи себе клеветником. Стога, он је такође назван Ђаво, од грчке речи која значи „клеветник“ (Откривење 12:9).

Тако је људска патња почела. Троје Божјих створења злоупотребило је свој дар слободне воље, изабирући себичан начин живота у супротности њиховом Створитељу. Сада настаје питање — Како ће Бог поступити у овој побуни на праведан начин који ће обновити поверење остатка његовог интелигентног стварства, укључујући верне анђеле на небу и будуће потомке Адама и Еве?

Божја мудра реакција

Неки могу тврдити да би било најбоље да је Бог одмах уништио Сотону, Адама и Еву. Али то не би решило питања која су настала побуном. Сотона је оспорио Божји начин владања, предлажући да би људи уживали бољи живот независно од Божје владавине. Такође, његов успех у обраћању прво двоје људи против Божје владавине изазвало је друга питања. Пошто су Адам и Ева згрешили, да ли то значи да је постојало нешто лоше у начину на који је Бог створио човека? Може ли Бог имати икога на земљи ко ће му остати веран? И шта је с Јеховиним анђеоским синовима који су били сведоци Сотонине побуне? Да ли ће они подржати праведност Његовог суверенитета? Очигледно, требало је довољно времена да се реше ова спорна питања. Због тога је Бог дозволио Сотони да постоји све до наших дана.

Што се тиче Адама и Еве, на дан њихове непослушности, Бог им је изрекао казну смрти. Тако је започео процес умирања. Потомци, који су били зачети након што су Адам и Ева згрешили, наследили су грех и смрт од својих несавршених родитеља (Римљанима 5:14).

Сотона је почео с прво двоје људи на својој страни спорног питања. Он је искористио време које му је дозвољено да покуша да задржи све Адамове потомке под својом влашћу. Он је такође успео у завођењу многобројних анђела да му се придруже у његовој побуни. Међутим, већина Божјих анђеоских синова пружила је лојалну подршку праведности Јеховине владавине (Постање 6:1, 2; Јуда 6; Откривење 12:3, 9).

Предмет спора био је Божја владавина против Сотонине, и то веома актуелан у Јововим данима. Овај верни човек је својим понашањем доказао да је више волео Божју праведну владавину него сотонину независност, као што су то већ учинили такви богобојазни људи као што су Авељ, Енох, Ноје, Аврам, Исак, Јаков и Јосиф. Јов је постао предмет разговора који се догодио на небу пред верним Божјим анђелима. У подршци Својој праведној владавини, Бог је рекао Сотони: „Јеси ли видео служитеља мога Јова? Нема га онаквог на земљи, добар је то и праведан човек, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 1:6-8).

Одбијајући да призна пораз, Сотона је тврдио да Јов служи Богу само из себичних разлога, пошто је Бог богато благословио Јова материјалним благостањем. Тако је Сотона тврдио: „Али испружи руку своју, дотакни се онога што све има, и сигуран сам да ће те у очи опсовати“ (Јов 1:11). Сотона је чак ишао даље, оспоравајући беспрекорност свих Божјих створења. „Све што човек има даће за живот свој“, тврдио је он (Јов 2:4). Овај клеветнички напад укључио је не само Јова већ све Божје верне обожаваоце на небу и на земљи. Сотона је подразумевао да би они одустали од свог односа с Јеховом ако би њихови животи били на коцки.

Јехова Бог је имао потпуно поверење у Јовову беспрекорност. Доказујући то, он је допустио да Сотона нанесе Јову људску патњу. Својом верношћу Јов није оправдао само своје сопствено име већ је, што је много важније, подржао праведност Јеховиног суверенитета. Доказано је да је Ђаво био лажов (Јов 2:10; 42:7).

Међутим, најбољи пример верности под испитом био је Исус Христ. Бог је пренео живот овог анђеоског Сина с неба у материцу девице. Дакле Исус није наследио грех и несавршеност. Уместо тога он је одрастао у савршеног човека, тачан еквивалент првом човеку пре него што је изгубио своју савршеност. Сотона је Исуса учинио посебном метом, наносећи му многа искушења и кушње, достижући врхунац у понижавајућој смрти. Али Сотона није успео да сломи Исусову беспрекорност. На потпун начин, Исус је подржао праведност владавине свог Оца. Он је такође доказао да савршен човек Адам није имао изговор да се придружи Сотониној побуни. Адам је могао бити веран на свом много мањем испиту.

Шта је још било доказано?

Прошло је око 6 000 година људске патње од побуне Адама и Еве. Током тог времена Бог је дозволио човечанству да експериментише с многим различитим облицима владавине. Језив извештај људске патње доказује да човек није способан да влада собом. У ствари, анархија сада преовладава у многим подручјима земље. Независност од Бога, коју је заступао Сотона, поразна је.

Јехова ништа није морао себи да доказује. Он зна да је његов начин владања праведан и за највећу корист његових створења. Међутим, да би задовољавајуће одговорио на сва питања која су подигнута Сотонином побуном, он је својим интелигентним створењима дао прилику да покажу своју склоност према његовој праведној владавини.

Награде за оне који воле Бога и који су му верни далеко надмашују привремени период патње под Ђаволовом руком. Јовов пример то илуструје. Јехова Бог је излечио Јова од болести коју му је Ђаво био нанео. Осим тога, Бог „благослови последње године Јовове више него прве“. Коначно, након 140 година продужетка живота, „Јов умре стар и сит живота“ (Јов 42:10-17).

Хришћански библијски писац Јаков скреће пажњу на ово говорећи: „Трпљење Јовово чусте, и крај који му удели Господ видесте. Јер је Господ милосрдан и смилује се“ (Јаков 5:11).

Сада истиче време за Сотону и његов свет. Ускоро, Бог ће укинути сву патњу коју је Сотонина побуна нанела човечанству. Чак ће и умрли бити подигнути (Јован 11:25). Тада, верни људи попут Јова имаће прилику да добију вечни живот на рајској земљи. Ти будући благослови којима ће Бог обасути своје слуге заувек ће га оправдати као праведног Суверена који је заиста „веома нежан у наклоности и самилостан“ (NW).

[Фуснота]

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

ОКРУТНИ БОГОВИ ЉУДИ

ДРЕВНИ богови често су описани као крвожедни и похотни. Да би их умирили, родитељи су чак спаљивали своју живу децу у ватри (Поновљени закони 12:31). У другој крајности, пагански филозофи научавали су да је Бог био без таквих осећања као што су гнев и сажаљење.

Демонски инспирисана гледишта тих филозофа утицала су на Божји признати народ, Јевреје. Јеврејски филозоф Фило, Исусов савременик, тврдио је да Бог „није подложан било којој емоцији“.

Чак ни строга јеврејска секта Фарисеја није измакла утицају грчке филозофије. Они су усвојили Платоново учење да је човек сачињен од бесмртне душе ухваћене у људском телу. Осим тога, према историчару из првог века Јосифу, Фарисеји су веровали да душе злих људи „трпе вечну казну“. Међутим, Библија не даје основу за такво гледиште (Постање 2:7; 3:19; Проповедник 9:5; Језекиљ 18:4).

Како је са Исусовим следбеницима? Да ли су они дозволили да на њих утиче паганска филозофија? Признајући ту опасност, апостол Павле је упозорио сухришћане: „Чувајте се да вас ко не зароби филозофијом и таштом преваром, наслањајући се на предања људи, на основе света, а не на Христа“ (Колошанима 2:8; види такође 1. Тимотеју 6:20).

Жалосно је што су бројни тобожњи хришћански надгледници другог и трећег века игнорисали то упозорење и научавали да Бог нема никаквих осећања. The Encyclopedia of Religion наводи: „У целини, Божје особине биле су у многоме схватане онако како су биле афирмисане у јеврејској и филозофској мисли тог времена... Замисао да је Бог Отац могао имати осећања као што је сажаљење... углавном је сматрана неприхватљивом бар до касног двадесетог века.“

Према томе, хришћански свет је усвојио крива учења о окрутном богу који кажњава грешнике наносећи им вечну патњу мучења при свести. С друге стране, Јехова Бог јасно изјављује у својој Речи, Библији, да „плата за грех [је] смрт“, не вечно мучење при свести (Римљанима 6:23).

[Извори]

Горе: Музеј Акрополис, Грчка

Љубазношћу Британског музеја

[Слика на 7. страни]

Божја намера да земљу претвори у Едемски рај мора се испунити!