Да ли треба да верујеш у реинкарнацију?

ГРЧКИ филозоф Платон повезао је заљубљивање са идејом о реинкарнацији. Он је веровао да се после смрти тела, душа, будући да је бесмртна, сели у „царство чистих форми“. Бестелесна, она извесно време остаје тамо, премишљајући о формама. Када се касније реинкарнира у неко друго тело, подсвесно се сећа царства форми и чезне за њим. Према Платону, људи се заљубљују зато што у вољеној особи виде идеалну форму лепоте које се кроз маглу сећају и коју траже.

Утврдити извор и основу

Учење о реинкарнацији захтева да душа буде бесмртна. Стога се порекло реинкарнације мора пратити уназад до оних народа који су имали то веровање. Неки на основу тога мисле да она потиче из древног Египта. Други сматрају да је имала почетак у старом Вавилону. Да би вавилонска религија стекла углед, њено свештенство је унапређивало доктрину о сељењу душе. Тако су могли тврдити да су њихови религиозни јунаци реинкарнације истакнутих, иако давно мртвих, предака.

Међутим, веровање у реинкарнацију доживело је пуни процват у Индији. Хиндуске саге рвале су се са свеопштим проблемима зла и патње међу људима. ’Како се то може ускладити с концептом о праведном Створитељу?‘, питале су. Оне су покушавале да разреше размимоилажење између Божје праведности и непредвиђених несрећа и неједнакости у свету. С временом су измислиле „закон карме“, закон узрока и последице — ’шта човек посеје, оно ће и пожети‘. Израдиле су детаљан ’биланс‘ по коме су дела и недела у једном животу награђена или кажњена у следећем.

„Карма“ једноставно значи „поступање“. За једног хиндуса се каже да има добру карму ако се придржава друштвених и религиозних норми, а ако то није случај онда има лошу карму. Његово поступање, то јест карма, одређује његову будућност у сваком следећем поновном рађању. „Сви људи се рађају са шематским планом карактера који је углавном састављен на основу њихових поступака у претходним животима, иако су њихове телесне црте одређене наслеђем“, каже филозоф Никилананда. „[Према томе] човек је кројач своје властите судбине, градитељ свог удеса.“ Међутим, коначни циљ је бити ослобођен из круга сељења и бити уједињен с брахманом — апсолутном стварношћу. Верује се да се то постиже тежњом за друштвено прихватљивим понашањем и посебним хиндуским спознањем.

Дакле, учење о реинкарнацији као свој темељ користи доктрину о бесмртности душе и развија се на њој користећи закон карме. Да видимо шта Божја надахнута Реч, Библија, има да каже о овим идејама.

Да ли је душа бесмртна?

Да бисмо одговорили на ово питање, обратимо се највишем ауторитету на том пољу — надахнутој Речи Створитеља. Баш у првој књизи Библије, у Постању, сазнајемо тачно значење „душе“. У вези са стварањем првог човека, Адама, Библија каже: „Господ, Бог, створи човека од праха земаљскога и дуну му у нос дах живота, и човек поста живо биће [душа жива]“ (Постање 2:7, фуснота). Очигледно, душа није оно што човек има, већ оно што он јесте. Хебрејска реч овде употребљена за душу гласи нефеш. Она се у Библији појављује око 700 пута, и на њу се никада не указује као на одвојени и етерични део човека, већ увек као на нешто опипљиво и телесно (Јов 6:7, ДК; Псалам 35:13; 107:9; 119:28).

Шта се дешава с душом приликом смрти? Размотри шта се десило с Адамом приликом његове смрти. Када је згрешио, Бог му је рекао: ’Вратићеш се у земљу од које си узет; јер си ти прах и у прах ћеш се вратити‘ (Постање 3:19). Размисли шта то значи. Пре него што га је Бог створио од праха, Адам није постојао. После своје смрти, Адам се вратио у то исто стање непостојања.

Једноставно речено, Библија научава да је смрт супротност животу. У Проповеднику 9:5, 10, читамо: „Живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају, и њима нема више ни плате, јер се на успомену њихову заборавља. Све што рука твоја твојом снагом може учинити, учини; јер нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш.“

То значи да мртви не могу да раде нити да осећају било шта. Не могу више да мисле ни о чему, нити се ичега сећају. Псалмиста каже: „Не уздајте се у кнезове ни у смртника од кога помоћи нема. Излази ли дух из њих, враћају се у прах свој, и тад пропадају све помисли њихове“ (Псалам 146:3, 4).

Библија јасно показује да се приликом смрти душа не сели у неко друго тело, већ умире. „Душа која згреши она ће умрети“, недвосмислено каже Библија (Језекиљ 18:4, 20; Дела апостолска 3:23, ДК; Откривење 16:3, ДК). Дакле, доктрина о бесмртности душе — сам темељ теорије о реинкарнацији — не налази никакву подршку у Писму. Без ње, та теорија пада у воду. Шта онда објашњава патњу коју видимо у свету?

Зашто људи пате?

Главни разлог за људску патњу је несавршеност коју смо сви наследили од грешног Адама. „Као што по једном човеку дође на свет грех и по греху смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише“, каже Библија (Римљанима 5:12). Пошто потичемо од Адама, сви оболевамо, старимо и умиремо (Псалам 41:2, 4; Филипљанима 2:25-27).

Надаље, Створитељев непромењиви морални закон каже: „Не варајте се. Бог се не да ружити. Шта човек посеје оно ће и пожњети. Јер ко сеје у своју пут, од пути ће трулење пожњети, а ко сеје у дух, од духа ће живот вечни пожњети“ (Галатима 6:7, 8). Према томе, промискуитетан начин живота може водити до емоционалне тескобе, нежељених трудноћа и сексуално преносивих болести. „Запањујућих 30 процената смртоносних тумора [у Сједињеним Државама] може се приписати првенствено пушењу, а исто толики број начину живота, нарочито навикама исхране и недостатку вежбања“, каже часопис Scientific American. Неке катастрофе које узрокују патњу јесу наслеђе човековог лошег управљања земљиним природним богатствима. (Упореди с Откривењем 11:18.)

Да, човека треба кривити за велики део његовог јада. Међутим, пошто душа није бесмртна, закон ’жањеш што си сејао‘ не може се користити да се људска патња повеже с кармом — делима из наводно претходног живота. „Који умре опрости се од греха“, каже Библија (Римљанима 6:7, 23). Стога се плод греха не преноси у живот после смрти.

Сотона Ђаво такође узрокује много патње. У ствари, овим светом доминира Сотона (1. Јованова 5:19). И као што је Исус Христ прорекао, Његове ученике ’сви ће мрзети због његовог имена‘ (Матеј 10:22). Као последица тога, праведни се често суочавају с више проблема него зли.

У овом свету се дешавају извесни догађаји чији узроци нису лако уочљиви. Најбржи тркач може се спотаћи и изгубити трку. Моћна војска може подлећи поразу пред слабијим силама. Мудар човек можда не може да добије добар посао и због тога можда гладује. Људи који се фантастично разумеју у вођење бизниса можда, због околности, не могу да употребе своје знање и тако се нађу у сиромаштву. Образоване особе могу навући на себе гнев оних на власти и бити у немилости. Зашто је то тако? ’Зато што време и непредвиђени догађај сналазе све нас‘, одговара мудри краљ Соломон (Проповедник 9:11, NW).

Патња је била судбина човечанства много пре него што су хиндуске саге покушале да објасне зашто она постоји. Али, постоји ли нада за неку бољу будућност? И какво обећање за мртве има Библија?

Будућност обележена миром

Створитељ је обећао да ће ускоро привести крају садашње светско друштво које је под Сотонином управом (Пословице 2:21, 22; Данило 2:44). Праведно ново људско друштво — ’нова земља‘ — тада ће бити стварност (2. Петрова 3:13). Тада ’нико од становника неће рећи: болестан сам‘ (Исаија 33:24, ДК). Чак ће и агонија смрти бити уништена, јер ће Бог „отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде“ (Откривење 21:4).

Што се тиче становника Божјег обећаног новог света, псалмиста је прорекао: „Праведници ће држати земљу и довека у њој ће остати“ (Псалам 37:29). Штавише, смерни ће ’уживати у изобиљу мира‘ (Псалам 37:11).

Мукандбај, споменут у претходном чланку, заспао је смртним сном без спознања о Божјим дивним обећањима. Али, милиони оних који су умрли без спознања Бога имају изглед да буду пробуђени у том мирољубивом новом свету, јер Библија обећава: ’Биће ускрсење праведника и неправедника‘ (Дела апостолска 24:15; Лука 23:43).

Реч „ускрсење“ преведена је од грчке речи анастаза, која дословно значи „поново устати“. Ускрсење стога обухвата реактивирање животног обрасца једне особе.

Створитељ неба и земље је бескрајан у мудрости (Јов 12:13). Њему није проблем да се сети животног обрасца умрлих особа. (Упореди са Исаијом 40:26.) Јехова Бог такође обилује љубављу (1. Јованова 4:8). Дакле, он може употребити своје савршено памћење, не да кажњава умрле за зло које су учинили, већ да их врати у живот на рајској земљи с личношћу коју су имали пре него што су умрли.

За милионе попут Мукандбаја, ускрсење ће значити да ће поново бити са својим вољенима. Али замисли шта то може значити за оне који сада живе. На пример, узми Мукандбајевог сина, који је сазнао дивне истине о Богу и његовим намерама. Колико је само за њега утешно сазнање да његов отац није заробљен у неком скоро бескрајном кругу поновних рађања, од којих је сваки окружен злоћом и патњом! Он је једноставно заспао смртним сном, и чека на ускрсење. Колико је само за њега узбудљиво да размишља о могућности да једног дана подели са својим оцем оно што је и сам сазнао из Библије!

Божја је воља да се „сви људи спасу, и да дођу до познања истине“ (1. Тимотеју 2:3, 4). Сада је време да сазнаш како и ти, заједно с милионима других који већ врше Божју вољу, можеш заувек да живиш на рајској земљи (Јован 17:3).

[Истакнути текст на 7. страни]

’Време и непредвиђени догађај сналазе све нас‘ (Проповедник 9:11, NW).

[Оквир на 6. страни]

Божја личност и закон карме

„Закон карме“, објаснио је Мохандас К. Ганди, „неумољив је и немогуће је избећи га. Зато нема потребе да се Бог меша. Он је успоставио тај закон и одмара се, да тако кажемо.“ Ганди је сматрао да је ово узнемиравајуће.

С друге стране, обећање о ускрсењу открива да је Бог дубоко заинтересован за своје стварство. Да би мртвог вратио у живот на рајској земљи, Бог мора да зна све о њему и да се сети тога. Бог стварно брине за свакога од нас (1. Петрова 5:6, 7).

[Слика на 5. страни]

Хиндуски точак живота

[Слика на 8. страни]

Божја Реч учи о ускрсењу