Стрпљиво чекање на Јехову од моје младости
ИСПРИЧАО РУДОЛФ ГРАЈХЕН
Када сам имао тек 12 година, трагедија је попут блеска муње погодила моју породицу. Као прво, отац ми је стрпан у затвор. Затим, моја сестра близнакиња и ја, силом смо одведени из куће и послани да живимо с непознатима. Касније је Гестапо ухапсио мајку и мене. Отишао сам у затвор, а она је скончала у једном концентрационом логору.
ОВАЈ след догађаја означио је само почетак једног раздобља горког прогањања, које сам сносио у младости као један од Јеховиних сведока. Озлоглашени нацистички Гестапо, а онда, и источно-немачки Штази покушавали су да сломе мој интегритет према Богу. Сада, након 50 година предане службе њему, могу попут Давида да кажем: „Много ме нападоше у младости мојој, али ме не савладаше!“ (Псалам 129:2). Како сам само захвалан Јехови!
Рођен сам 2. јуна 1925, у варошици Луки, близу Лајпцига, Немачка. Чак и пре него што сам рођен, моји родитељи, Алфред и Тереза, препознали су звук библијске истине у публикацијама Истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били знани. Сећам се да сам свакодневно гледао слике библијских сцена, које су висиле по зидовима наше куће. Једна слика је приказивала вука и јагње, јаре и пантера, теле и лава — све у миру, како их води један дечко (Исаија 11:6-9). Такве слике на мене су оставиле трајан утисак.
Кад год је то било могуће, родитељи су ме укључивали у скупштинске активности. На пример, фебруара 1933, само неколико дана након што је Хитлер преузео власт, „Фото-драма стварања“ — заједно са слајдовима, покретним сликама и снимљеном приповести — приказана је у нашој варошици. Како сам само био узбуђен, ја дечко од непуних седам година, возећи се кроз град на задњем делу камионета као део једне поворке која најављује „Фото-драму“! У овој прилици и у другим приликама, браћа су учинила да се осећам корисним чланом скупштине, упркос мојим младалачким годинама. Тако ме је Јехова поучавао од мојих врло раних година и његова Реч је утицала на мене.
Обучаван да се поуздам у Јехову
Због стриктне хришћанске неутралности, Јеховини сведоци се нису упуштали у нацистичку политику. Као последица тога, нацисти су 1933. усвојили законе, који су нам забрањивали да проповедамо, да се састајемо и чак да читамо властиту библијску литературу. Гестапо је септембра 1937. похапсио сву браћу из наше скупштине, укључујући и мог оца. То ме је веома растужило. Мој отац је био осуђен на пет година затвора.
Ствари су постале веома тегобне за нас у кући. Али смо брзо научили да се поуздамо у Јехову. Када сам се једног дана вратио из школе, мајка је читала Кулу стражару. Желела је на брзину да ми припреми ручак, па је часопис ставила одозго на једну малу витрину. Након ручка, док смо склањали судове, чуло се снажно лупање на вратима. Био је то један полицајац који је хтео да претражи наш стан због библијске литературе. Много сам се уплашио.
Тог дана је била нека необична врућина. Прво што је полицајац урадио, било је то да је скинуо свој шлем и ставио га на ћошак стола. Онда је наставио да претура. Док је гледао испод стола, његов шлем је почео да клизи. Моја мајка је шлем брзо ухватила и ставила га на витрину, право на Кулу стражару! Полицајац је претресао наш стан, али није нашао никакву литературу. Наравно, није ни помислио да погледа испод свог шлема. Када је био спреман да пође, мојој мајки је промрмљао некакво извињење, док је пружао руку да зграби шлем иза својих леђа. Какво сам олакшање осетио!
Искуства попут овог, припремала су ме за много теже испите. На пример, у школи сам био под притиском да се придружим организацији Хитлерова омладина, у којој су деца обучавана војној дисциплини и индоктринирана нацистичком филозофијом. Неки наставници су имали лични циљ да постигну стопостотно учешће ђака. Мој наставник, хер Шнајдер, мора да је осећао да је потпуно подбацио зато што је, за разлику од свих других наставника у мојој школи, био за једног ђака испод стопостотног учешћа. Тај ђак сам био ја.
Једног дана је хер Шнајдер пред целим одељењем објавио: „Момци, сутра идемо на разредни излет.“ Свима се допала та идеја. Затим је додао: „Сви треба да обучете униформе Хитлерове омладине, тако да када марширамо улицама, сви могу видети како сте пристојни Хитлерови момци.“ Следећег јутра, сви дечаци су се појавили у униформи, осим мене. Наставник ме је позвао у предњи део учионице и замолио ме: „Погледај около на друге момке и онда погледај себе.“ Додао је: „Знам да су твоји родитељи сиромашни и да ти не могу приуштити униформу, него допусти да ти нешто покажем.“ Довео ме је до своје катедре, отворио ладицу и рекао: „Желим да ти дам ову нову новцату униформу. Зар није прелепа?“
Радије бих умро него обукао нацистичку униформу. Када је наставник увидео да немам намеру да је обучем, разбеснео се, и цело одељење ме је извиждало. Онда нас је повео на излет, али је покушавао да ме скрије, тако што ме ставио да ходам у средини свих других дечака у униформама. Па ипак, много људи у граду могло ме је видети како штрчим међу својим разредним друговима. Сви су знали да смо моји родитељи и ја Јеховини сведоци. Захвалан сам Јехови што ми је дао потребну духовну снагу када сам био млад.
Прогонство се појачава
Једног дана почетком 1938, моју сестру и мене су извели из школе и полицијским колима пребацили у један поправни дом у Штатроди, удаљен око 80 километара. Зашто? Судови су одлучили да нас склоне од утицаја наших родитеља и да нас преобрате у мале нацисте. Убрзо је особље које управља поправним домом приметило да смо сестра и ја били уљудни и послушни, мада ипак чврсти у својој хришћанској неутралности. Директор је био толико одушевљен да је желео лично да упозна моју мајку. Учињен је изузетак и мојој мајци је било дозвољено да нас посети. Сестра, мајка и ја смо били пресрећни и захвални Јехови што нам је дао прилику да будемо заједно цео један дан ради узајамног охрабрења. То нам је стварно било потребно.
Остали смо у поправном дому око четири месеца. Онда су нас послали да живимо код једне породице у Пани. Њима је било наређено да нас држе подаље од наших рођака. Мајци није било дозвољено чак ни да нас посети. Ипак, у неколико наврата, пронашла је начина да дође у везу с нама. Уграбивши те ретке пригоде, мајка је дала све од себе да улије у нас одлучност да останемо верни Јехови, без обзира које би испите и околности он могао допустити (1. Коринћанима 10:13).
А испити су стварно наступили. Петнаестога децембра 1942, када сам имао само 17 година, Гестапо ме је покупио и стрпао у заточенички центар у Гери. Око седмицу дана касније, и моја мајка је била ухапшена и прикључила ми се у истом затвору. Пошто сам још увек био малолетан, судови нису могли да ми суде. Тако да смо мајка и ја провели шест месеци у притвору, док су судови чекали мој 18. рођендан. На исти дан када сам напунио 18, мајка и ја смо били изведени на суђење.
Пре него што сам трепнуо, све је већ било готово. Нисам имао појма да више никада нећу видети своју мајку. Моје последње сећање на њу јесте да је видим како седи на једној тамној дрвеној клупи одмах поред мене. Обоје смо проглашени кривима. Био сам осуђен на четири године затвора, а мајка на годину и по.
У то време на хиљаде Јеховиних сведока држани су у затворима и логорима. Међутим, послат сам у један затвор у Штолбергу, где сам био једини Сведок. Више од годину дана провео сам у самици, али је Јехова ипак био уз мене. Љубав коју сам према њему гајио у младости, била је кључ за моје духовно преживљавање.
Дана 9. маја 1945, након што сам две и по године био у затвору, примили смо добру вест — рат се завршио! Тог дана сам био ослобођен. Након 110 километара пешачења, стигао сам кући буквално болестан од исцрпљености и гладовања. Требало ми је неколико месеци да се опоравим.
Чим сам стигао, погодиле су ме страшно жалосне вести. Прво у вези с мојом мајком. Након што је годину и по дана провела у затвору, нацисти су од ње тражили да потпише један докуменат којим се одриче своје вере у Јехову. Одбила је. Тако да ју је Гестапо одвео у женски концентрациони логор, у Равенсбрик. Тамо је пред крај рата умрла од тифуса. Била је врло храбра хришћанка — ревностан борац који се никада није предавао. Нека је се Јехова с доброхотношћу сети.
Такође је било вести о мом старијем брату Вернеру, који никада није извршио предање Јехови. Придружио се немачкој војсци, и у Русији био убијен. А мој отац? Он се вратио кући, али нажалост, био је један од оне мале неколицине Сведока који су потписали онај срамни докуменат, у коме се одриче своје вере. Када сам дошао да га видим, изгледао је мрзовољно и ментално растројено (2. Петрова 2:20).
Кратак период ревне духовне активности
Дана 10. марта 1946. присуствовао сам свом првом послератном конгресу у Лајпцигу. Какво усхићење је било када је најављено да ће се крштење одржати тог истог дана! Иако сам свој живот предао Јехови много година раније, ово је била прва прилика да се крстим. Никада нећу заборавити тај дан.
Првога марта 1947, након што сам месец дана пионирио, позвали су ме у Бетел у Магдебургу. Заједничине канцеларије су биле поприлично оштећене бомбардовањем. Каква предност помагати у послу око поправке! После тог лета, био сам додељен у село Витенберге као специјални пионир. У неким месецима сам проводио преко 200 сати, проповедајући другима добру вест о Божјем Краљевству. Како ми је само било драго што сам поново слободан — нема рата, нема прогонства, нема затвора̂!
Жалосно је рећи да та слобода није дуго потрајала. Након рата је Немачка била подељена, и област где сам ја живео потпала је под надзор комуниста. Септембра 1950, тајна полиција Источне Немачке, знана као Штази, почела је да браћу систематски хапси. Оптужбе против мене биле су смешне. Оптужен сам да сам шпијун америчке владе. Послали су ме у најцрњи Штази затвор у земљи, у Бранденбург.
Подршка моје духовне браће
Тамо ми Штази није допустио да спавам дању. А онда би ме целу целцату ноћ испитивали. Након што сам неколико дана био подвргнут овој тортури, ствари су се погоршале. Једно јутро уместо да ме врате у моју ћелију, одвели су ме у једну од њихових озлоглашених У-Бот Целен (знаних као подморничке ћелије због тога што су биле смештене дубоко у неком подруму). Отворили су стара, зарђала гвоздена врата, и наредили ми да закорачим унутра. Морао сам да закорачим преко високог прага. Када сам спустио ногу, увидео сам да је под био скроз под водом. Врата су се треском затворила с неком ужасно скичавом буком. Није било никаквог светла нити прозора. Био је мркли мрак.
Због десетак центиметара воде на поду, нисам могао да седнем, легнем нити да спавам. Након што сам чекао, чини ми се целу вечност, враћен сам на даљња испитивања под јаким осветљењем. Не знам шта је било горе — стајати у води по цео дан у готово тоталном мраку, или целе ноћи сносити јарка рефлекторска светла уперена директно у мене.
У неколико наврата претили су ми да ће ме убити. Након неколико ноћи испитивања, једног јутра, посетио ме је неки руски високи војни официр. Имао сам прилику да му кажем да је немачки Штази поступао са мном још горе него нацистички Гестапо. Рекао сам му да су Јеховини сведоци били неутрални под нацистичком владавином, да су неутрални и под комунистичком владавином и да се нигде у свету не мешају у политику. За разлику од њих, рекао сам, многи који су сада официри Штазија били су чланови организације Хитлерова омладина, где су вероватно научили како да брутално муче недужне људе. Док сам говорио, тело ми је дрхтало од хладноће, глади и исцрпљености.
Изненађујуће, тај руски официр се није разбеснео на мене. Уместо тога, огрнуо ме је ћебетом и љубазно се понашао према мени. Убрзо после његове посете, био сам пребачен у много удобнију ћелију. Неколико дана касније, био сам изручен немачким судовима. Док је мој случај још увек био отворен, имао сам фину предност да делим ћелију с пет других Сведока. Након што сам претрпео толико окрутности, увидео сам како је освежавајуће имати друштво духовне браће! (Псалам 133:1).
На суду сам проглашен кривим за шпијунажу, и осуђен на четири године у казнено-поправном дому. То се сматрало блажом казном. Нека браћа су била осуђена на преко десет година. Послат сам у најобезбеђенији казнено-поправни дом. Мислим да се чак ни миш није могао увући у затвор, нити извући из њега — тако је збијено било обезбеђење. Ипак, уз Јеховину помоћ, нека храбра браћа била су у могућности да прокријумчаре једну целу Библију. Раставили су је и поделили на појединачне књиге, и колала је међу браћом затвореницима.
Како смо то чинили? Било је врло тешко. Једино време када смо долазили у дотицај једни с другима, било је када су нас сваке две седмице водили на туширање. Једном приликом, док сам се туширао, један брат ми је шапнуо на уво да је у свој пешкир сакрио неке странице Библије. Након туширања требало је да узмем његов пешкир уместо свога.
Један стражар је спазио брата како ми је шапнуо и пендреком га страшно испребијао. Морао сам пешкир брзо зграбити и помешати се с другим затвореницима. Сва срећа те нисам био ухваћен с библијским страницама. Иначе би наш програм духовне прехране био у опасности. Прошли смо кроз многа слична искуства. Читање Библије увек се одвијало у тајности и с огромним ризиком. Речи апостола Петра, „будите трезвени и бдите“, збиља су биле одговарајуће (1. Петрова 5:8).
Из неког разлога, управни органи су одлучили да неке од нас више пута премештају из једног казнено-поправног дома у други. У року од четири године био сам премештан у око десет различитих казнено-поправних домова. Али увек сам могао да пронађем браћу. Дубоко сам заволео сву ту браћу, и сваки пут када су ме преместили, остављао сам их с великом тугом у срцу.
На крају сам био послат у Лајпциг и оданде пуштен из затвора. Затворски чувар који ме је ослободио није рекао збогом, већ уместо тога: „Ускоро ћемо се поново видети.“ Његов покварени ум ме је желео иза решетака. Често размишљам о Псалму 124:2, 3 где пише: „Да с нама није био Господ кад усташе на нас људи, живе би нас прогутали кад се гнев њихов на нас распали.“
Јехова избавља своје лојалне слуге
Сада сам поново био слободан човек. Моја сестра близнакиња Рут и сестра Херта Шлензог, биле су тамо код капије и чекале ме. За све те затворске године, Херта ми је сваког месеца слала мали пакет са храном. Стварно сам убеђен да бих без тих малих пакета умро у затвору. Нека је се Јехова с доброхотношћу сети.
Откако сам ослобођен, Јехова ме је благословио многим предностима службе. Поново сам служио као специјални пионир у Гронауу, Немачка, и као покрајински надгледник у немачким Алпима. Касније су ме позвали да се упишем у 31. разред Библијске школе Гилеад Watchtowera за мисионаре. Градуација се одржала 1958, на Јенки стадиону у време међународног конгреса Јеховиних сведока. Имао сам предност да се обратим великом мноштву браће и сестара, и испричам нека своја искуства.
Након градуације отпутовао сам у Чиле да служим као мисионар. Тамо сам у најјужнијем делу Чилеа поново служио као покрајински надгледник — дословно сам био слат до крајева земље. Године 1962. оженио сам се с Патси Боитнагал, једном љупком мисионарком из Сан Антонија, Тексас, САД. Искусио сам многе прелепе године службе Јехови, с њом уза ме.
У својих више од 70 година живота, искусио сам многе срећне тренутке и многе невоље. Псалмиста је рекао: „Многе су невоље праведника, али Господ увек га избавља“ (Псалам 34:20). Године 1963, док сам још увек био у Чилеу, Патси и мене је задесила трагична смрт наше мале девојчице. Касније се Патси тешко разболела и преселили смо се у Тексас. Када је имала само 43 године, умрла је, такође при трагичним околностима. Често се молим да се Јехова с доброхотношћу сети моје вољене жене.
Сада, премда болестан и стар, имам предност да служим као општи пионир и старешина у Брадију, Тексас. Истина, живот ми није увек био лак, и можда постоје и други испити с којима тек треба да се суочим. Међутим, попут псалмисте и ја могу рећи: „Ти си мене, Боже, од младости моје учио, и до данас казујем чудеса твоја“ (Псалам 71:17).
[Слике на 23. страни]
(1) Сада служим као старешина и општи пионир, (2) са Патси, баш пре нашег венчања (3) у хер Шнајдеровом одељењу, (4) моја мајка Тереза која је преминула у Равенсбрику