Досећи с добром вешћу још више особа

ДОК сам размишљала о људима у својој домовини, схватила сам да Јеховине сведоке многи знају само из медијских извештаја. Са овим људима треба ступити у везу, размишљала сам, тако да могу сазнати ко су Јеховини сведоци и шта стварно верују. Али како бих могла помоћи овим људима? Мој муж је хришћански старешина, и пружио ми је мудро вођство и сугестије.

Пронашли смо главну идеју у чланку „Часописи који пружају практичну утеху“, који је изашао 8. априла 1995. у издању часописа Пробудите се! О активности једне Сведокиње, чланак је рекао: „Она пред себе поставља као циљ сакупљање старијих примерака одређених часописа Пробудите се! које су други Сведоци накупили код куће. Затим, она посећује агенције за које мисли да би могле бити нарочито заинтересоване за неке од тема.“

Уз помоћ свог мужа, убрзо сам прикупила неколико стотина примерака часописа. Из њих сам могла да разврстам разноврсне теме које одговарају људима с којима ћу покушати да ступим у везу.

Користећи телефонске именике и информације доступне јавности, саставила сам листу која је наводила болнице, студентске домови и старачке домове. Такође сам пописала и гробаре, школске директоре и саветнике, медицинске истраживаче и затворске службенике и судове. На мом списку су били и управници институција за алкохолизам и зависности од дроге, удружења за очување околине, удружења за инвалиде и жртве рата, и за нутриционистичка испитивања. Нисам превидела ни шефове канцеларија за социјално старање, социјалне службе и породичне сукобе.

Шта да кажем?

Прво што сам учинила када сам извршила неку посету, било је да сам се јасно идентификовала ко сам. Онда сам споменула да ће моја посета трајати само неколико минута.

Када сам се нашла лицем у лице с надлежном особом рекла бих: „Ја сам Јеховин сведок. Међутим, нисам овде да бих разговарала о религији, што би могло бити неприкладно током радног времена.“ Обично би атмосфера постала опуштенија. Затим, прилагођавајући свој коментар ситуацији, наставила бих: „Разлог за моју посету је двострук. Као прво, желим да изразим цењење за рад који организује ваша канцеларија. Пре свега, не треба прихватити здраво за готово то што неко троши време и снагу у корист широке јавности. То сигурно треба похвалити.“ У многим случајевима, особа којој сам на овај начин приступила била је изненађена.

До тада се особа највероватније питала шта је други разлог моје посете. Наставила бих: „Други разлог моје посете је овај: из нашег часописа Пробудите се!, који се издаје на међународном нивоу, изабрала сам неке чланке који се нарочито баве вашом врстом посла и с тим везаним проблемима. Сигурна сам да бисте волели да сазнате како један међународни журнал гледа на те проблеме. Биће ми драго да вам оставим ове примерке.“ Обично би ми рекли да цене мој труд.

Изненађујући и награђујући резултати

Када сам користила овај прилаз, већина ме је примила пријатељски; од 17 особа само једна ме је одбила. Имала сам бројна искуства која су била и изненађујућа и награђујућа.

На пример, након четири покушаја и стрпљивог чекања, успела сам да се састанем са окружним школским инспектором. Он је био веома заузет човек. Па ипак, био је максимално пријатељски расположен и попричао је са мном. Када сам кренула, рекао је: „Заиста ценим ваш труд, и сигурно ћу пажљиво прочитати вашу литературу.“

Једном другом приликом, свратила сам у окружни суд да се сусретнем с главним судијом, једним средовечним човеком. Када сам ушла у његову канцеларију, подигао је поглед са својих папира, прилично иритиран.

„Радно време канцеларије је само уторком пре подне, и тада ћу бити на располагању за сваку информацију“, рекао је осорно.

„Дозволите ми да се извиним што сам дошла у неприкладно време“, брзо сам узвратила и додала: „Наравно, радо ћу опет доћи у друго време. Али моја посета је у ствари приватне природе.“

Сада је судија био знатижељан. Много мање непријатељским тоном, упитао је шта желим. Поновила сам да ћу поново свратити у уторак.

„Молим вас седите“, инсистирао је, на моје велико изненађење. „Шта желите?“

Уследио је живахан разговор, и он се извинио што је на почетку био нељубазан јер је заиста био веома заузет.

„Знате ли шта ми се свиђа код Јеховиних сведока?“, питао је судија након неког времена. „Они имају добро утемељене принципе од којих не одступају. Хитлер је покушао све што је могао, али Сведоци и даље нису ишли у рат.“

Када смо, сестра која је била са мном и ја, ушле у једну канцеларију, секретарице су нас препознале. Онда је главна секретарица хладно проговорила: „Председник никада не прима никакве партије.“

„Али, нас ће примити“, мирно сам узвратила, „зато што смо ми Јеховини сведоци. Ми нисмо подносиоци молбе, и наша посета неће трајати више од три минуте.“ У срцу сам се горљиво молила „о Јехова, молим те да ово испадне добро!“

Секретарица је на један резервисан начин узвратила: „У реду онда, покушаћу.“ Отишла је. Око две минуте након тога, што ми је изгледало као читава вечност, поново се појавила у пратњи председника главом и брадом. Не говорећи ништа, повео нас је у своју канцеларију пролазећи кроз две друге просторије.

Како смо почели да причамо, постајао је све више и више пријатељски настројен. Радо је прихватио специјалне чланке Пробудите се! када смо му их понудиле. Захвалиле смо Јехови за ову могућност да дамо добро сведочанство о сврси нашег дела.

Осврћући се на многа предивна искуства, још потпуније увиђам оно што је апостол Петар рекао: „Заиста видим да Бог нема личних обзира, него у свакоме народу који се год боји њега и праведно поступа, мио је њему“ (Дела апостолска 10:34, 35). Божја воља је да се људима сваког порекла, језика, или социјалног сталежа пружи прилика да упознају његову вољу за човечанство и земљу. (Приложено)