Варнава — „Син утехе“

КАДА си последњи пут примио утеху од неког пријатеља? Сећаш ли се када си је ти задњи пут пружио неком другом? С времена на време, свима нам је потребно охрабрење и, колико само ценимо оне који нам га с љубављу пруже! Утешавање укључује одвојити време да се саслуша, разуме и помогне. Јеси ли спреман да то учиниш?

Особа која је показала такву вољност на један узоран начин био је Варнава, који „беше човек добар и пун Духа Светога и вере“ (Дела апостолска 11:24). Зашто се то могло рећи за Варнаву? Чиме је заслужио да буде овако описан?

Великодушни помоћник

Његово право име било је Јосиф, али апостоли су му дали описан надимак који је у великој мери одговарао његовом карактеру — Варнава, што значи „син утехе“a (Дела апостолска 4:36). Хришћанска скупштина је била основана тек однедавно. Неки сматрају да је Варнава раније био Исусов ученик (Лука 10:1, 2). Било да је то тако или да није, овај човек је пружио добро сведочанство о себи.

Кратко после Педесетнице 33. н. е., Варнава, који је био Левит с Кипра, добровољно је продао нешто земље и новац дао апостолима. Зашто је то учинио? Извештај у Делима апостолским говори нам да се међу хришћанима у Јерусалиму у то време ’даваше свакоме што коме требаше‘. Варнава је очигледно видео да постоји потреба и од срца је учинио нешто у вези с тим (Дела апостолска 4:34-37). Можда је био имућан човек, али није се устезао да понуди и своје материјалне поседе и себе за унапређење интереса Краљевства.b „Кад год је Варнава установио да људи или ситуације захтевају охрабрење, пружио је све охрабрење које је био у стању да пружи“, запажа изучавалац Ф. Ф. Брус. Ово постаје очигледно у другој епизоди у којој се појављује.

Око 36. н. е., Савле из Тарса (будући апостол Павле), сада већ хришћанин, покушавао је да ступи у везу с јерусалимском скупштином, „али га се сви бојаху, јер не вероваху да је ученик“. Како да убеди скупштину да је његово обраћење било истинско, а не само неки трик којим би надаље разарао скупштину? ’Варнава га узе са собом и доведе к апостолима‘ (Дела апостолска 9:26, 27; Галатима 1:13, 18, 19).

Зашто је Варнава поверовао Савлу није поменуто. У сваком случају, „Син утехе“ је живео у складу са својим надимком, слушајући Савла и помажући му да изађе из на изглед безизлазне ситуације. Иако се Савле тада вратио у свој родни Тарс, успостављено је пријатељство између ова два човека. У наредним годинама, то ће имати битне резултате (Дела апостолска 9:30).

У Антиохији

Око 45. н. е., до Јерусалима су допрле вести о необичним догађајима у Сиријској Антиохији — из тог града бројни становници који говоре грчки постали су верници. Антиохија, око 515 километара јужно од Јерусалима, била је престоница римске провинције Сирије и у то доба трећи град по величини у Царству, после Рима и Александрије. Процењује се да је имала око пола милиона становника. Скупштина је Варнаву послала у тај град да истражи и организује дело. Није се могао предузети мудрији избор. Лука наводи: „Кад он дође и виде милост Божју, обрадова се и препоручи свима да чврстим срцем остану у Господу; јер он беше човек добар и пун Духа Светога и вере. И врло велико мноштво народа обрати се ка Господу“ (Дела апостолска 11:22-24).

То није било све што је учинио. Према изучаваоцу Ђузепеу Ричотију: „Варнава је био практичан човек, и одмах је увидео потребу да се баци на посао како би засигурао да ће такво цветање које буди наду пратити обилна жетва. Стога је потреба за жетеоцима била првенствена потреба.“ Пошто долази с Кипра, Варнава је вероватно имао обичај да контактира с паганима. Вероватно је осећао да је нарочито оспособљен да проповеда незнабошцима. Али, био је спреман да укључи и друге у ову узбудљиву и охрабрујућу делатност.

Варнава је мислио на Савла. Врло вероватно да је Варнава био свестан пророчанског откривења датог Ананији, у време Павловог преобраћења, о томе да је бивши прогонилац ’изабрано оруђе да изнесе Исусово име пред народе‘ (Дела апостолска 9:15). Тако је Варнава пошао за Тарс — што је у једном смеру пут од око 200 километара — да би потражио Павла. Њих двојица су целу годину радили заједно као партнери, и у том раздобљу, „у Антиохији су ученици по први пут прозвани хришћанима“ (Дела апостолска 11:25, 26).

За време Клаудијевог владања, избила је тешка глад у различитим деловима Римског царства. Према јеврејском историчару Јосифу, у Јерусалиму су „многи умрли због недостатка онога што је било потребно да се обезбеди храна“. Стога, ученици у Антиохији „одлучише да пошаљу колико који могаше, помоћ браћи која живљаху у Јудеји. Они је послаше старешинама преко руке Варнавине и Савлове“. Након што су у потпуности извршили овај задатак, њих двојица су се, заједно с Јованом Марком вратили у Антиохију, где су били убројени међу скупштинске пророке и учитеље (Дела апостолска 11:29, 30; 12:25; 13:1).

Специјална мисионарска додела

Онда се збио један необичан догађај. „Док они служаху Господу у служби својој и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојите ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах.“ Замисли само! Јеховин дух је наредио да се овој двојици да један посебан задатак. „Варнава и Савле, послани од Духа Светога, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише у Кипар.“ И Варнава је с правом могао бити назван апостол, то јест онај који је послан (Дела апостолска 13:2, 4; 14:14).

Након путовања по Кипру и преобраћења Сергија Павла, намесника римске провинције на том острву, продужили су према Перги, на јужној обали Мале Азије, где се Јован Марко одвојио и вратио у Јерусалим (Дела апостолска 13:13). До тада је изгледа Варнава играо главну улогу, можда као искуснији партнер. Од овог часа, Савле (на кога се сада указује као на Павла) јесте онај који ће предводити. (Упореди с Делима апостолским 13:7, 13, 16; 15:2.) Да ли је Варнава био повређен овим развојем догађаја? Није, он је био зрео хришћанин који је понизно увидео да Јехова на моћан начин такође користи и његовог партнера. Преко њих, Јехова је желео да се и у другим подручјима чује добра вест.

У ствари, пре него што су њих двојица били избачени из Антиохије у Писидији, цео тај крај је чуо Божју Реч од Павла и Варнаве, и велики број је прихватио поруку (Дела апостолска 13:43; 48-52). У Иконији, ’велико мноштво Јудеја и Грка прими веру‘. То је Павла и Варнаву подстакло да ту проведу доста времена, ’говорећи отворено, утемељени у Господу, који даваше те се збиваху знаци и чудеса рукама њиховим‘. Чувши да је скована завера да се каменују, њих двојица су мудро побегли и наставили с радом у Ликонији, Листри и Дерви. Упркос искуствима када им је живот био у опасности у Листри, и Павле и Варнава су наставили да ’утврђују душе ученика и препоручују им да устрају у вери, и говоре да ће кроз многе невоље ући у краљевство Божје‘ (Дела апостолска 14:1-7, 19-22).

Ова двојица енергичних проповедника нису се дала застрашити. Уместо тога, вратили су се да изграде нове хришћане у местима где су се већ сусрели са жестоким противљењем, вероватно помажући оспособљеним људима да предводе у новим скупштинама.

Питање обрезања

Отприлике 16 година после Педесетнице 33. н. е., Варнава је био укључен у епизоду која је ушла у историју, а била је у вези с питањем обрезања. „Неки људи који бејаху дошли [у Антиохију Сиријску] из Јудеје, учаху браћу говорећи: Ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти.“ Варнава и Павле су из искуства знали да то није тако, и разложили су ту ствар. Уместо да су истицали свој ауторитет, они су увидели да је посреди питање које треба решити за добробит целе заједнице браће. Стога су ово питање упутили водећем телу у Јерусалиму, где су њихови извештаји помогли да се реши то питање. Након тога, Павле и Варнава, описани као ’љубљени наши... који су живот свој изложили за име Господа Исуса Христа‘, били су међу онима који су били одређени да саопште одлуку браћи у Антиохији. Када је прочитано писмо водећег тела и када су одржани говори, скупштина се ’обрадовала утехи‘ и ’утврдила‘ (Дела апостолска 15:1, 2, 4, 25-32, курзив наш).

„Оштар излив гнева“

Након толико позитивних извештаја о њему, можда осећамо како никада не бисмо могли следити Варнавин пример. Па ипак, „Син утехе“ је био несавршен баш као што смо и сви ми. Док су он и Павле планирали друго мисионарско путовање да би посетили скупштине, дошло је до неслагања. Варнава је решио да поведе свог рођака Јована Марка, али Павле је мислио да то није у реду, пошто их је Јован Марко напустио на првом мисионарском путовању. Ту је избила „распра [„оштар излив гнева“, NW], и они се раздвојише и Варнава узевши Марка отплови у Кипар“, док „Павле изабра Силу и оде на пут“ у другом правцу (Дела апостолска 15:36-40).

Како тужно! Али, чак и сада, овај испад нам говори још нешто о Варнавиној личности. „Као Варнавина неизбрисива заслуга стоји то што је био спреман да ризикује тиме да Марку други пут укаже поверење“, каже један изучавалац. Као што тај писац наводи, врло је могуће да је „поуздање које је Варнава показао помогло [Марку] да обнови своје лично самопоуздање и послужило као подстрек да обнови приврженост“. Како се испоставило, то поверење је било у потпуности оправдано, јер је дошао дан када је чак и Павле признао да је Марко користан у хришћанској служби (2. Тимотеју 4:11; упореди с Колошанима 4:10).

Варнавин пример нас може подстаћи да узмемо времена да слушамо, разумемо и охрабримо потиштене и пружимо практичну помоћ кад год увидимо потребу. Запис о његовој вољности да служи својој браћи с благошћу и храбро, као и изврсни резултати које је то донело, само је по себи охрабрење. Какав је благослов данас имати људе попут Варнаве у нашим скупштинама!

[Фусноте]

[Слика на 23. страни]

Варнава „беше човек добар и пун Духа Светога и вере“