Исус — владар „чије је порекло од старих времена“

УЗБУЂЕЊЕ расте док ишчекујеш да пристигне рођак ког одавно ниси видео. Коначно га дочекујеш и топло поздрављаш. Пажљиво га слушаш док ти говори зашто га је отац послао да те посети. Затим брзо долази време да се врати кући. Тужно га поздрављаш. Губитак који осећаш при његовом одласку јењава док пристижу вести да је безбедно стигао кући.

Касније, док претураш по неким старим папирима, спазиш записе који кратко спомињу подвиге твог рођака, много пре него што је кренуо код тебе. Оно о чему ти записи говоре пружа ти интересантне увиде у његово порекло и повећава ти цењење и према његовој посети и према његовом садашњем раду.

„Од старих времена“

Међу старим папирима који су били доступни Јеврејима првог века, били су и записи Божјег пророка Михеја, забележени око седамсто година раније. Они тачно указују на Месијино родно место. „Ти, Витлејеме, Ефрато, најмањи међ’ хиљадама Јудиним, из тебе ће мени изићи онај који ће Израиљем владати, чије је порекло од старих времена, од исконских дана“ (Михеј 5:2). Тачно по овим речима, Исус је рођен у јудејском селу Витлејему у години коју сад називамо 2. година пре н. е. Али како је његово порекло могло бити од „од старих времена“?

Исус је имао предљудско постојање. У свом писму хришћанима у Колосима, апостол Павле је Исуса описао као ’обличје Бога невидљивога, прворођеног у целом створењу‘ (Колошанима 1:15, курзив наш).

Јехова, Извор мудрости, створио је свог првог Сина као своје ’најисконскије дело‘, да употребимо надахнути израз који је забележио краљ Соломон у књизи Пословица. Након Исусовог боравка на земљи и повратка на небо, он је посведочио да је заиста био „Почетак створења Божјега“. Као персонификована мудрост, предљудски Исус је изјавио: ’Када је он [Јехова] небо утврђиво, ту сам и ја био‘ (Пословице 8:22, 23, 27; Откривење 3:14).

Божји Син је од почетка примио јединствену дужност, да буде „мајстор“ (NW) уз свог Оца. Какву је радост то причињавало Јехови! „Ја му [Јехови] бејах радост свакидања“, бележе Пословице 8:30, додајући, „свагда се весељах пред њиме.“

Јехова је касније позвао свог прворођеног Сина да учествује у стварању људске врсте. „Да начинимо човека по обличју“, објавио је он, „и по прилици нашој“ (Постање 1:26). Као резултат тога, развила се још једна наклоност. „Милина ми је“, објаснио је предљудски Исус, „са синовима људским“ (Приче Соломунове 8:31, ДК). На почетку свог Јеванђеља, апостол Јован је признао Исусову предљудску улогу у стварању: ’Све је кроз њега постало, и од онога што је постало ништа није постало без њега‘ (Јован 1:3).

Јеховин говорник

Јованове речи скрећу пажњу на још једну предност коју је имао Божји Син, наиме, био је говорник. Он је од почетка служио као Реч. Отуда, када је Јехова говорио Адаму и касније када се обратио Адаму и Еви заједно, вероватно је то урадио преко Речи. Ко би боље изразио Божја упутства за добробит човечанства, од оног који је имао наклоности према њима? (Јован 1:1, 2).

Како мора да је Реч заболело када је видела како Ева, а затим и Адам не слушају свог Створитеља! И како мора да је жудела да исправи неправде које је њихова непослушност нанела њиховом потомству! (Постање 2:15-17; 3:6, 8; Римљанима 5:12). Обраћајући се Сотони, који је подстакао Еву на побуну, Јехова је објавио: „Метнућу непријатељство између тебе и жене, и између потомства твога и потомства њезина“ (Постање 3:15). Пошто је била сведок онога што се десило у Едену, Реч је схватила да ће као примарни део жениног „потомства“, постати мета злобне мржње. Она је знала да је Сотона крвник (Јован 8:44).

Када је Сотона касније довео у питање интегритет верног Јова, Реч мора да се осећала страшно погођено због клеветничких оптужби управљених на њеног Оца (Јов 1:6-10; 2:1-4). Заиста, у својој улози арханђела, Реч је позната као Михаило, чије име значи „Ко је као Бог?“ и које указује како се он победнички заузима за Јехову против свих оних који теже да присвоје Божји суверенитет (Данило 12:1; Откривење 12:7-10).

Како је израелска историја текла, Реч је запазила Сотонине покушаје да одврати људе од чистог обожавања. Након изласка из Египта, Бог је преко Мојсија рекао Израелу: „Гле, ја шаљем анђела свога пред тобом да те чува на путу и да те изведе на место које сам ти спремио. Чувај се и слушај га, немој му се противити, јер он неће грехе ваше опростити, јер је име моје у њему“ (Излазак 23:20, 21). Ко је био тај анђео? Вероватно предљудски Исус.

Верна подложност

Мојсије је умро 1473. пре н. е., и његово тело је сахрањено „у долини, у земљи Моавској, према Вет-Фегору“ (Поновљени закони 34:5, 6). Изгледа да је Сотона желео да употреби његово тело, вероватно да би унапредио идолопоклонство. Михаило се томе успротивио, али се подложно покорио ауторитету свог Оца Јехове. ’Не смевши [Сотони] да изговори суд проклињања‘, Михаило је упозорио Сотону: „Господ нека те казни“ (Јуда 9).

Затим је Израел започео освајање Обећане хананске земље. Близу Јерихона, Исус Навин је примио потврду да Реч и даље надгледа нацију. Ту се он сусрео с човеком који је имао исукан мач. Исус Навин је пришао непознатоме и упитао га: „Јеси ли од наших или од наших непријатеља?“ Замисли Исусово изненађење када је непознати открио свој идентитет, рекавши: „Не, него што сам ја војвода војске Господње; сада дођох.“ Није ни чудо што је Исус Навин пао лицем пред тог узвишеног Јеховиног представника, несумњиво предљудског Исуса који ће касније постати ’Помазаник, Војвода‘ (Исус Навин 5:13-15; Данило 9:25).

Даљње суочење са Сотоном одиграло се у данима Божјег пророка Данила. Овом приликом, Михаило је потпомогао једног другог анђела, када је демонски поглавар Персије три недеље ’стајао насупрот‘. Тај анђео је објаснио: „Гле, Михаило, један од првих кнезова, дође ми у помоћ. Тако ја остах онде код краљева Персијских“ (Данило 10:13, 21).

Предљудска и људска слава

Године 778. пре н. е., када је умро јудејски краљ Озија, Божји пророк Исаија је имао визију Јехове на његовом узвишеном престољу. „Кога ћу послати, ко ће за нас ићи?“, упитао је Јехова. Исаија се добровољно јавио, али га је Јехова упозорио да се његови сународници, Израелци, неће одазвати на његове објаве. Апостол Јован је упоредио неверне Јевреје из првог века с народом Исаијиног времена, и забележио: „Исаија то рече кад виде славу његову.“ Чију славу? Јеховину славу и заједно с њим предљудског Исуса у небеским дворима (Исаија 6:1, 8-10, курзив наш; Јован 12:37-41).

Неколико векова касније, дошло је време за Исусову највећу дужност до тада. Јехова је пренео животну снагу свог љубљеног Сина, с небеса у Маријину материцу. Девет месеци касније она је родила дечкића Исуса (Лука 2:1-7, 21). По речима апостола Павла: „Кад се навршише времена, посла Бог Сина свога, који је рођен од жене“ (Галатима 4:4). Слично томе и апостол Јован је признао: „Реч постаде пут и усели се усред нас, пуна милости и истине; и ми гледасмо славу њезину, славу као што је слава јединорођенога Сина који од Оца дође“ (Јован 1:14).

Месија се појављује

Са само 12 година, млади Исус је почео да схвата да мора бити запослен у обављању задатка свог небеског Оца (Лука 2:48, 49). Отприлике 18 година касније, Исус је дошао код Јована Крститеља на реку Јордан и крстио се. Док се Исус молио, отворила су се небеса и свети дух је сишао на њега. Замисли поплаву успомена које су навирале док се присећао безбројних миленијума у којима је служио уз свог Оца као мајстор, говорник, кнез Божје војске и као арханђео Михаило. Затим је био дубоко узбуђен када је чуо Очев глас где Јовану Крститељу каже: „Ово је син мој љубљени“ (Матеј 3:16, 17; Лука 3:21, 22).

Јован Крститељ сигурно није сумњао у Исусово предљудско постојање. Док му је Исус прилазио, Јован је рекао: „Гле, јагње Божје, које узима грех света!“ А затим додао: „Ово је онај за кога рекох: За мном иде човек који је испред мене, јер пре мене беше“ (Јован 1:15, 29, 30, курзив наш). И апостол Јован је знао да је Исус раније постојао. „Који одозго долази, над свима је“, записао је, и: „Који долази с неба над свима је. Он сведочи о ономе што виде и чу“ (Јован 3:31, 32, курзив наш).

Око 61. н. е., апостол Павле је подстицао хебрејске хришћане да цене целокупну важност Месијиног доласка на земљу и његову службу као Првосвештеника. Усмеравајући пажњу на Исусову улогу Говорника, Павле је записао: ’Проговори нам Бог ових последњих дана преко Сина... преко кога је и векове створио.‘ Без обзира да ли ово указује на Исусову улогу „мајстора“ у стварању или на његову укљученост у Божје прогресивне припреме за човеково измирење с Богом, Павле на овом месту даје своје сведочанство о Исусовом предљудском постојању (Јеврејима 1:1-6; 2:9).

Лојалност од „старих времена“

Хришћанима првог века из Филипа, Павле је упутио овај савет: ’Имајте међу собом оне осећаје који беху у Исусу Христу, који, постојећи у обличју Божјему, није сматрао за плен који се граби бити једнак с Богом, него је сам себе свлачио, узевши обличје слуге, поставши као и други људи, и показавши се као човек, понизио је сам себе, остајући послушан до саме смрти, и то до смрти на крсту‘ (Филипљанима 2:5-8). Јехова се с љубављу одазвао на Исусов лојални пут, ускрснувши га и изразивши му добродошлицу назад на небо. Какав нам је изврстан пример интегритета кроз еоне Исус оставио! (1. Петрова 2:21).

Како смо само захвални за летимичне увиде које Библија пружа о Исусовом предљудском постојању! Они сигурно јачају нашу одлучност да опонашамо његов пример лојалне службе, нарочито сада када влада као Краљ Божјег Месијанског Краљевства. Поздравимо ’Кнеза мира‘, Христа Исуса, нашег Господара и Владара „чије је порекло од старих времена“! (Исаија 9:6; Михеј 5:2).

[Оквир на 24. страни]

СВЕДОЧАНСТВО О ПРЕДЉУДСКОМ ПОСТОЈАЊУ

Исусове речи, забележене испод, пружају много доказа о његовом предљудском постојању:

◻ „Нико се не попе на небо осим онога који сиђе с неба, Сина човечјега“ (Јован 3:13).

◻ „Мојсије не даде вама хлеба с неба, него вам Отац мој даје прави хлеб с неба, јер је хлеб Божји онај који силази с неба и који даје живот свету... ја сиђох с неба не да чиним своју вољу, него вољу онога који ме посла“ (Јован 6:32, 33, 38).

◻ „Ово је овде хлеб који силази с неба, да ко од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи, који сиђе с неба; ко једе од овога хлеба живеће вечно“ (Јован 6:50, 51).

◻ „А кад бисте видели Сина човечјега да одлази горе, где је пре био?“ (Јован 6:62).

◻ „Право је сведочанство моје; јер ја знам од куда дођох и куда идем... ви сте од доле, ја сам од горе. Ви сте од овога света, ја нисам од овога света“ (Јован 8:14, 23).

◻ „Кад би Бог био ваш отац, љубили бисте мене, јер ја од Бога изиђох и дођох; јер не дођох сам од себе, него ме Он посла“ (Јован 8:42).

◻ „У истину, у истину вам кажем, ја сам од пре него што је Аврам постао“ (Јован 8:58).

◻ „Прослави ти мене, Оче, код себе самога, славом коју имадох код тебе пре него свет постаде. Оче!, хоћу да оне које си ми дао буду са мном где сам ја, да виде славу моју, коју си ми ти дао, јер си ти мене љубио пре постања света“ (Јован 17:5, 24).

[Слика на 23. страни]

Исус Навин среће војводу Јеховине војске