Научио сам да се ослањам на Јехову
ИСПРИЧАО ЈАН КОРПА-ОНДО
Била је 1942. кад су ме мађарски војници чували близу Курска у Русији. Били смо затвореници Сила осовине које су се бориле против Руса у Другом светском рату. Мој гроб је био ископан, и добио сам десет минута да одлучим хоћу ли потписати докуменат којим изјављујем да више нисам Јеховин сведок. Пре него што кажем шта се затим десило, испричао бих вам како сам доспео тамо.
РОДИО сам се 1904. у засеоку Захор, који сада лежи у источној Словачкој. После Првог светског рата, Захор је постао део новоформиране државе Чехословачке. У нашем селу је било око 200 домаћинстава и две цркве, једна гркокатоличка а друга калвинистичка.
Иако сам ишао у калвинистичку цркву, живео сам без икаквих моралних граница. Недалеко од мене живео је један човек који се прилично разликовао. Једног дана заподенуо је разговор са мном и позајмио ми Библију. Тада сам први пут имао ту књигу у рукама. Негде у то време, 1926, оженио сам се Барбором, и ускоро смо имали двоје деце, Барбору и Јана.
Почео сам да читам Библију, али било је доста тога што нисам разумео. Зато сам отишао мом пастору и замолио га да ми помогне. „Библија је само за школоване људе“, рекао је, „немој ни покушавати да је разумеш.“ Онда ме позвао на партију карата.
После тога отишао сам код човека који ми је позајмио Библију. Он је био Истраживач Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Било му је драго да ми помогне, и после неког времена, моје очи су почеле да се отварају. Престао сам да се напијам и почео сам да живим моралним животом; чак сам почео да другима говорим о Јехови. Библијска истина је у Захору пустила корене почетком 1920-их, и ускоро је била формирана једна активна група Истраживача Библије.
Међутим, постојало је снажно религиозно противљење. Локални свештеник је већину рођака окренуо против мене, тврдећи да сам полудео. Али, мој живот је почео да добија смисао, тако да сам чврсто одлучио да служим правом Богу, Јехови. Тако сам 1930. симболизовао своје предање Јехови и крстио се.
Почетак тешких кушњи
Године 1938, наш регион је дошао под власт Мађарске, која је у Другом светском рату стала на страну Немачке. До тада смо имали око 50 Сведока у нашем селу, у коме није живело ни хиљаду људи. Наставили смо да проповедамо иако смо тиме доводили у опасност свој живот и своју слободу.
Године 1940, био сам позван у мађарску војску. Шта да урадим? Читао сам библијска пророчанства о људима који ће своје оружје прековати у мирнодопско оруђе, и знао сам да ће Бог једног дана уклонити све ратове са земље (Псалам 46:10; Исаија 2:4). Зато сам замрзео рат и решио да не идем у војску, без обзира на последице.
Осудили су ме на 14 месеци затвора и ту казну сам издржавао у Печују, у Мађарској. У том истом затвору била су још петорица Сведока, и било нам је драго што смо могли бити заједно. Међутим, једно време сам провео у самици с ланцима на ногама. Кад нисмо хтели да радимо оно чиме бисмо подупирали рат, претукли би нас. Такође су нас терали да стојимо у ставу мирно по цео дан, изузев два сата у подне. Та тортура је трајала месецима. Ипак смо били срећни зато што смо имали чисту савест пред Богом.
Питање компромиса
Једног дана је дошла група од 15 католичких свештеника који су покушали да нас увере да је важно да подупиремо ратне напоре тако што ћемо ићи у војску. У току тог разговора рекли смо: „Ако на темељу Библије докажете да је душа бесмртна и да ћемо ићи на небо ако погинемо у рату, ићи ћемо у војску.“ Наравно, то нису могли да докажу, тако да нису хтели да наставе разговор.
Године 1941, моја затворска казна је истекла, и очекивао сам да ћу сада опет бити са својом породицом. Уместо тога, у ланцима су ме одвели у једну војну базу у Шарошпатаку, у Мађарској. Кад смо стигли, дата ми је прилика да ме ослободе. „Треба само да потпишеш ово обећање да ћеш платити 200 пенгеа кад се вратиш кући“, рекли су ми.
„Како је то могуће?“ питао сам. „Шта ће вам тај новац?“
„За тај новац“, рекли су ми, „добићеш потврду да ниси прошао систематски преглед за војску.“
Тако сам се нашао пред тешком одлуком. Већ више од годину дана подносио сам нељудско малтретирање; био сам све уморнији. Сада бих могао бити на слободи ако пристанем да дам нешто новца. „Размислићу“, промрмљао сам.
Шта да урадим? Морао сам да мислим на жену и децу. Негде у то време добио сам охрабрујуће писмо од једног сухришћанина. Цитирао је Јеврејима 10:38, где апостол Павле цитира Јеховине речи: „Мој ће праведник од вере живети; али ако одступи, моја душа неће у њему уживати.“ Мало касније, двојица мађарских официра из касарне разговарала су са мном, а један од њих је приметио: „Ниси ни свестан колико те поштујемо што се тако чврсто држиш библијских начела. Немој се предати!“
Сутрадан сам отишао до оних који су ми понудили слободу за 200 пенгеа и рекао им: „Пошто је Јехова Бог допустио да ме затворе, он ће се постарати и да будем ослобођен. Нећу да купујем слободу.“ Тако сам био осуђен на десет година затвора. Али то није био крај покушајима да ме натерају на компромис. Суд је понудио помиловање ако пристанем да служим у војсци само два месеца, и уз то нећу чак морати ни да носим оружје! Одбио сам и ту понуду и почео да служим казну.
Прогонство се појачава
Опет су ме одвели у затвор у Печују. Овај пут мучење је било још горе. Везали су ми руке иза леђа и обесили ме за њих отприлике два сата. Због тога сам ишчашио оба рамена. Такво мучење се понављало око шест месеци. Само Јехови могу захвалити што се нисам предао.
Године 1942, једну групу — политичке затворенике, Јевреје и нас 26 Јеховиних сведока — одвели су у град Курск у подручју које су окупирале немачке трупе. Предали су нас Немцима и они су запослили затворенике да носе храну, оружје и одећу војницима на фронту. Ми Сведоци одбили смо да то радимо зато што бисмо тиме прекршили нашу хришћанску неутралност. Зато су нас вратили Мађарима.
На крају су нас стрпали у локални затвор у Курску. Неколико дана тукли су нас три пута дневно гуменим палицама. Добио сам ударац у слепоочницу и пао на колена. Док су ме ударали, помислио сам: ’И није тако тешко умрети.‘ Цело тело ми је отупело, тако да нисам ништа осећао. Три дана нам нису дали ама баш ништа за јело. Онда су нас одвели пред суд и шесторицу осудили на смрт. Кад су извршили казну, остало нас је 20.
Кушње вере које сам доживео тих дана, октобра 1942. у Курску, биле су ми најтеже кушње у животу. Наша осећања су била добро изражена речима краља Јосафата из старог времена, кад је његов народ био у јако неповољном положају: „Ми немамо снаге да се опремо томе мноштву великоме, које иде на нас, нити знамо шта да чинимо, него су очи наше упрте у тебе“ (2. Летописа 20:12).
Нас 20 одвели су да ископамо наш заједнички гроб, и чувало нас је 18 мађарских војника. Кад смо завршили с копањем, рекли су нам да имамо десет минута да потпишемо докуменат који делимично каже: „Учење Јеховиних сведока није исправно. Више нећу веровати у то учење нити га подржавати. Борићу се за мађарску домовину... Овим потписом потврђујем приступање римокатоличкој цркви.“
После десет минута уследило је наређење: „Надесно! Напред марш, до гроба!“ Затим је дошло наређење: „Први и трећи затвореник у јаму!“ Њима двојици су дали још десет минута да се одлуче да потпишу докуменат. Један војник је преклињао: „Одреците се своје вере и изађите из гроба!“ Нико није рекао ни речи. Онда их је надлежни официр обојицу убио.
„Шта ћемо с осталима?“ питао је један војник надлежног официра.
„Вежите их“, одговорио је. „Још ћемо их мало мучити и стрељаћемо их сутра ујутро у шест.“
Изненада сам се уплашио, али не да ће ме убити, већ да нећу моћи да издржим мучење и да ћу направити компромис. Зато сам иступио и рекао: „Господине, ми смо били непослушни као и наша браћа коју сте управо убили. Зашто не убијете и нас?“
Али нису нас убили. Везали су нам руке иза леђа. А онда су нас опет обесили за руке. Кад бисмо се онесвестили, полили би нас водом. Бол је био страшан јер су нам се рамена ишчашила због тежине тела. То мучење трајало је око три сата. Онда је изненада дошло наређење да не стрељају ниједног Јеховиног сведока.
Покрет на исток — и онда бег
Три седмице касније, у колони смо марширали неколико дана док нисмо стигли на обалу реке Дон. Они који су били задужени за нас рекли су нам да се нећемо вратити живи. Преко дана су нам давали бесмислени посао, да копамо канале и да их онда затрпавамо. Увече смо имали извесну слободу кретања.
Кад сам сагледао ситуацију, постојале су две могућности. Могли смо или да умремо на том месту или да побегнемо од Немаца и предамо се Русима. Само нас тројица одлучили смо да покушамо да побегнемо преко смрзнутог Дона. На дан 12. децембра 1942. помолили смо се Јехови и кренули. Стигли смо до руског фронта где су нас сместа стрпали у један затворенички логор, заједно са око 35 000 затвореника. До пролећа је на животу било само око 2 300 затвореника. Остали су помрли од глади.
Слобода али и још једна трагедија
Преживео сам до краја рата, укључујући и неколико месеци по завршетку рата, као руски затвореник. На крају, новембра 1945, стигао сам кући у Захор. Наше имање је било у јадном стању, тако да сам све морао почети из почетка. Моја жена и деца радили су на имању током рата, али октобра 1944, док су се Руси приближавали, они су били евакуисани на исток. Све што смо имали било је попљачкано.
Што је било најгоре, кад сам стигао кући, жена ми је била јако болесна. Умрла је фебруара 1946. Имала је само 38 година. Имали смо тако мало времена да опет будемо заједно након што смо били раздвојени више од пет дугих, тешких година.
Нашао сам утеху међу духовном браћом, посећујући састанке и учествујући у служби од куће до куће. Године 1947, успео сам да узајмим нешто новца да одем у Брно, удаљен око 400 километара, на један конгрес. Ту сам међу својом хришћанском браћом, међу којима је био и Натан Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Bible and Tract Societyja, примио јако пуно утехе и охрабрења.
Нисмо дуго уживали у нашој послератној слободи. Године 1948, почели су да нас тлаче комунисти. Године 1952, било је ухапшено доста браће која су предводила у делу Јеховиних сведока у Чехословачкој, те сам добио одговорност да се бринем за тамошње скупштине. И мене су ухапсили 1954. и осудили на четири године затвора. Мој син, Јан, и његов син Јурај такође су били ухапшени због своје хришћанске неутралности. Две године сам био у државном затвору Панкрац у Прагу. Године 1956. објављена је амнестија и био сам ослобођен.
Напокон слобода!
Коначно, 1989. комунизам у Чехословачкој је пао и дело Јеховиних сведока је било законски регистровано. Тако смо били слободни да се састајемо и отворено проповедамо. До тада је у Захору било скоро стотину Сведока, што је значило да је скоро свака десета особа у том селу била Сведок. Пре неколико година, у Захору смо изградили предивну, пространу Дворану Краљевства са око 200 седишта.
Моје здравље више није баш добро, тако да ме браћа возе у Дворану Краљевства. Задовољство ми је да будем тамо и уживам у давању коментара на Студију Куле стражаре. Посебно сам срећан што видим како представници три генерације моје породице служе Јехови, укључујући и неколико унучади. Један од њих је служио као путујући надгледник Јеховиних сведока у Чехословачкој док му његове породичне одговорности нису онемогућиле да испуњава распоред.
Захвалан сам Јехови што ме јачао у многим тренуцима искушења. Издржао сам зато што сам се концентрисао на њега — ’као да видим онога који се не види‘ (Јеврејима 11:27). Да, осетио сам његову моћну руку избављења. Зато чак и сада настојим да будем присутан на скупштинским састанцима и да учествујем у објављивању његовог имена у јавној служби колико год то могу.
[Слика на 25. страни]
Дворана Краљевства у Захору
[Слика на 26. страни]
Ценим ту предност да коментаришем на Студију Куле стражаре